Mogu li ekonomisti da predviđaju budućnost?

(nastavak rasprave sa twittera)

@d_pavlovic „Reforme bi pogoršale stanje u naredne 2 godine, ali bi ga popravile dugoročno, posle toga“ – ma otkud on (Miroslav Prokopijević) to zna?

@dvogled Kad čovek pročita ponešto iz ekonomije, onda može nešto da zna

Zaista, mogu li ekonomisti da predviđaju budućnost, samo ako pročitaju nešto iz ekonomije? I ima li u ekonomskim knjigama predviđanja budućnosti? Na primer, kojom metodologijom je Prokopijević došao do toga da bi, ako bi se usvojile neoliberalne mere, baš 2, a ne 3 godine bilo dovoljno da “pogoršanje” posle reformi prođe?

Moja teza je da takvog znanja u ekonomskim knjigama nema, odnosno, da ekonomisti ne mogu da predviđaju budućnost. U stvari, to je deo jedne mnogo šire teze da smisao društvenih nauka ima sasvim drugačiju strukturu od smisla prirodnih nauka. Dok je smisao prirodnih nauka da predviđaju događaje, smisao društvenih nauka je da određuju standarde i tako pokušaju da utiču na događaje. Ali, da počnemo od početka. Koja argumentacija bi se mogla ponuditi za tvrdnju da će kriza posle usvajanja neoliberalnih mera trajati 2 godine?

Možda će me neki od ekonomista ispraviti, ali moje je mišljenje da je veoma teško na osnovu apstraktnih osobina neoliberalnih mera izračunati trajanje negativne faze njihove implementacije. Jedino što bi se možda moglo ponuditi kao argument je iskustvo. Možda je neka zemlja, slična Srbiji, već implementirala takve mere, pa je kriza u njoj trajala 2 godine, posle čega je usledilo poboljšanje? Nevolja je što se argumenti ovog tipa retko, ako ikad, mogu pročitati u člancima poput spornog Prokopijevićevog. Ako uzmemo kao razumnu pretpostavku da smo mi na začelju procesa tranzicije u Evropi, da je recimo Hrvatska barem 5 godina ispred nas, kako to da kod njih već nije prošao taj period pogoršanja od 2 godine, nego su već 6 godina u recesiji sa krizom koja se stalno zaoštrava? Ako uzmemo za primer zemlje poput Estonije, koja su priča za sebe, ponovo bi morali da uočimo da se te zemlje sigurno veoma razlikuju od Srbije, da se vreme u kome se vrše reforme razlikuje, itd, sve bi to bilo kakvu procenu o budućnosti učinilo veoma nepouzdanom.

Kako onda objasniti da naši ekonomisti bez ikakvih problema predviđaju budućnost, kao da se u slučaju ekonomije radi o nekoj prirodnoj nauci, čak egzaktnoj, takvoj da se za tvrdnje ne moraju davati čak ni iskustveni argumenti? Ekonomija je zapravo delom operacionalna (ekonomista bi na primer trebalo da zna kome se mogu prodati recimo maline, po kojoj ceni se mogu proizvesti i prodati), a delom društvena nauka u okviru koje se raspravlja o najoptimalnijem ekonomskom uređenju. Ako je ekonomija društvena nauka onda ona ima sasvim drugačiju strukturu od prirodnih nauka. U društvenim naukama nisu moguća predviđanja jer se ljudi u okviru njih posmatraju kao slobodna bića koja mogu da biraju. Pošto su njihovi izbori nepredvidivi i treba da budu nepredvidivi, ove nauke se ne bave predviđanjima, nego standardima. Precizno rečeno, one se bave pitanjima: 1) kakva je realnost, 2) kakva bi relanost trebalo da bude i zatim, 3) da li ona odgovara standardu i kako se može promeniti da bi mu odgovarala. U slučačju ekonomije to su pitanja: 1) kakva je trenutna ekonomija, 2) kakva je optimalna ekonomija i 3) kako se od jedne može doći do druge. Međutim, ova rasprava je deo društvenih nauka, pa ova pitanja zahtevaju stalnu raspravu koja se ne može prekinuti ili odlučiti tako što se za jedan oblik ekonomije tvrdi da je „nužan“ „neophodan“ ili „jedini mogući“.

Naši ekonomisti svoju nauku izgleda razumeju kao egzaktnu. Nema kod njih nigde potrebe za raspravom, ostavljanja mogućnosti da stvari mogu biti i drugačije, iskustvenih argumenata, naučne metodologije. Oni se zadovoljavaju time da izriču konačne sudove o onome što se „mora“, a vole i da tačno kažu koliko će trajati bolni period posle koga nastupa boljitak. Problem je jedino u tome što egzaktnost u ljudskom svetu, za razliku od sveta matematike, nije moguća. Tačnije, sklonost da se o ljudskom svetu razmišlja kao da je on podložan predviđanju i aksiomatskom dokazivanju naziva se dogmatičnost, odnosno, drugim rečima – ideologija. Na primer, tekst koji sada čitate spada u društvene nauke. U njemu, kao što vidite, za sad :), nema predviđanja, niti konačnih istina, on samo pokušava da u odnosu na jedan standard (šta su društvene enauke) odredi način razmišljanja određenog tipa ekonomista. Zašto ni u jednom mom tekstu nema predviđanja šta će se dogoditi za 2 ili 3 godine? Iz prostog razloga što ja to ne znam. Dobro, a da li ekonomisti koji govore o ovim rokovima, zahvaljujući čitanju ekonomskih knjiga, možda znaju? Ne znaju ni oni, ali su provalili da određenja vrsta predviđanja veoma dobro prolazi i da su to upravo predviđanja oblika „za 2 godine će nam biti bolje“.

Verovatno u nekom PR praktikumu zaista piše: „Ako nešto obećavate, obećajte na rok od 2 godine. Ako se obećanje do tada ne zaboravi, u tom roku se mora dogoditi nešto što možete navesti kao izgovor“. Političari su ovo dobro naučili. Tako na primer, Aleksandar Vučić, 27.04. 2014 (ekspoze), kaže „Biće nam bolje početkom 2016“, Boris Tadić bio je sličnog mišljenja 13.11.2010.: „Sprečen bankrot države, osetno bolje u 2012.“, Ivica Dačić je, dok je bio premijer, 24.12.2013. mislio je isto: „Očekujem u 2014. a posebno u 2015. godine, nakon teških reformi, bolji život za građane Srbije”. Svi odnekud tačno znaju da će za 2 godine biti bolje.

A kao što vidimo, nije, a verovatno i neće. I naši političari i naši ekonomisti bave se pretežno PR-om reformi. Kada bi bili naučnici, budući da se bave jednom društvenom naukom, ekonomisti bi znali da niti mogu, niti treba da predviđaju budućnost. Oni bi trebalo ili da ukazuju na konkretne ekonomski isplative puteve, ili da učestvuju u raspravi o pravcu ekonomskih i društvenih promena koje su stvar izbora, a ne “moranja”.

Srbija u kojoj bi bilo takve rasprave i u kojoj se ljudi ne bi lako dali zavarati obećanjima da će im biti bolje za 2 godine, bila bi drastično drugačija nego što je sada.

Eto još jedne koristi od filozofije.

 

10 odgovora ka “Mogu li ekonomisti da predviđaju budućnost?”

  1. admin каже:

  2. Logos каже:

    Milutinović u ovom delu uopšte nije u pravu:

    ‘Dok je smisao prirodnih nauka da predviđaju događaje, smisao društvenih nauka je da određuju standarde i tako pokušaju da utiču na događaje.’

    Najpre, naučno predviđanje je samo deo prirodnih nauka. I najređi oblik, kad smo već kod toga. Periodni sistem Mendeljeva npr. spada u naučno predviđanje, jer je predvideo ispravno strukture atoma koje još nisu bile empirijski potvrđene i to, za ondašnje standarde, vrlo precizno. Ali, ovakvi uspesi su i u prirodnim naukama retki. Nivoi naučnog saznanja imaju i izvesnu gradaciju (od najmanje do najviše vrednog): naučni opis, naučna tipologizacija i klasifikacija, naučno otkriće, naučno objašnjenje i najzad naučno predviđanje. Glavnica nauke se odvija od opisa do otkrića. Objašnjenja i predviđanja su ređa.

    Sad, nije tačno ni da se društvene nauke ne bave predviđanjima. Tačnije neke društvene nauke se upravo bave KREIRANJEM budućeg stanja u društvu, te se u tom smislu i bave budućnošću. Nekad vrlo uspešno, nekada bezuspešno. Milutinoviću je najverovatnije poznato da je potrošačko društvo proizvoljni, nametnut oblik društvenog uređenja. Proces nametanja išao je rame uz rame sa novim znanjima u sociologiji i psihologiji, tj. saznanjima o ponašanju ljudi u masi, kao i motivacijama pojedinaca. S te strane, kritika mu je usmerena pogrešno. Poenta neoliberalnih baljezgarija i jeste da STVORE željeni sistem. U tom procesu oni koriste najbazičnije ljudske strahove: ‘svi ćete sutra biti gladni ako nećete da prihvatite ove uslove’, katastrofičarske priče (nisu ovo predviđanja, već stimulusi koji treba da izazovu željeno ponašanje), ‘nema drugog načina sem bolnih rezova’ i slično.

    Budućnost je često neizvesna i samo donekle predvidljiva. Sami naučnici umeju da se dosta nalupetaju kad pokušavaju da predviđaju društvene procese – ko npr. tvorci prvih kompjutera, koji su mislili da će kompjuteri u budućnosti zauzimati čitava igrališta i biti kao zgrade. Jednostavno u društvu nema kauzaliteta A -> B, makar ne za sve situacije. Budući događaji zavise od IZBORA masa i pojedinaca. Što znači da postoji uvek više mogućih scenarija za budućnost, više različitih puteva kojima se može ići. Neoliberali u ovom kontekstu pokušavaju da zamrače druge opcije za naše umove (obesmišljavanjem i katastrofičarskim glupostima) i usmere nas na njihovu opciju.

    Da, neoliberali ne predviđaju budućnost, niti su pravi naučnici. Samo što mogu da je naprave, ako im se dozvoli da seju bulšit neometeno.

  3. milos каже:

    Logos-ako su ekonomisti vidoviti,otkud kriza jer koliko primecujem isti likovi dele obecanja i pre i sad…..ili oni to namecu kako kazes-samo ako je tako nije mi jasna metodologija kad iznose rokove….samo se ne pozivaj na neznanje masa

    • Logos каже:

      Nisam rekao da su vidoviti…kad iznose rokove, to može biti neki njihov zaključak na osnovu podataka a može biti i sasvim proizvoljno mišljenje. Pošto u kontekstu teksta, tviteraš D.Pavlović nije izneo konkretne podatke i analize da potkrepi svoj rok, može se smatrati da mu je predviđanje ‘od oka’, proizvoljno. Ako izađe sa analizama o uzrocima i posledicama, onda tek možemo da pristupimo problemu i sa naučne strane i vidimo da li je sve urađeno kako treba ili se u nekim delovima manipuliše, izvode zaključci koji ne slede.

  4. milos каже:

    Logos-Sterilna neoliberalna mudrovanja o uzrocima i posledicama su lišena bilo kakvih stvarnih znanja, a istinske analize saznanja samo su ona koja stvarno uvećavaju znanje ljudi i koriste ljudima…..za razliku od ovih naucnika-lobista koji korist mere licno interesnim tj.placeni su za proizvodnju misljenja…..

  5. Dobar predak каже:

    Ko je pro;itao knjigu Uspon novca Nila Fergisona (http://www.plato.rs/knjiga-Uspon-novca-73902) o finansijskoj istoriji sveta tačno zna o čemu Dvogled govori. Ekonomisti nema šanse da bilo šta predvide. Da mogu ne bi bilo ovoliko finansijskih kriza, mehurova, njihovog pucanja i ratova. U ekonomiji je važnije šta i kako ljudi misle i kako se ponašaju nego neke brojke i matematičke operacije.
    Da li će neka mera biti uspešna za 2 ili 10 godina ne zavisi ni od lokacije gde će se primeniti ni od kvaliteta mere? Treba primeniti jednostavan princip pokušaja i promašaja. Nastaviti sa guranjem onog što je ispalo dobro, a umesto pogrešne mere pokušati nešto novo.

Pristigli komentari

  1. […] niti treba da vodi ka predviđanjima ili zakonitostima analagnim onim u prirodnim naukama. Kao i ekonomija, istorija je društvena nauka – ona ne treba da predviđa, nego da objašnjava i […]

  2. […] niti treba da vodi ka predviđanjima ili zakonitostima analognim onim u prirodnim naukama. Kao i ekonomija, istorija je društvena nauka – ona ne treba da predviđa, nego da objašnjava i […]