Zamislimo jednog Nešu koji je doktorirao na Megatrendu tako što je parafrazirao tuđe radove, što ne bi trebalo raditi u originalnom radu. Sada je Neša u problemu jer su neki ljudi zaključili da je plagiranje „ozbiljan akademski prekršaj“ i da bi zbog njega trebalo da mu bude oduzet doktorat a on sam da da ostavku na svoju funkciju.

Mene ovde zanima jedna protivrečnost. Zar ne bi ljudi koji se zalažu da tržište bude merilo kvaliteta i za što manje države trebalo onda da ostave tržištu da oceni vrednost Nešinog doktorata? Jer mogli bi da zamislimo i ovakvu situaciju – zajednički standardi akademske zajednice ne postoje, već svaki fakultet odlučuje kakvih će se standarda držati. Posledica tih standarda je i različita ocena diploma i doktorata sa tih fakulteta u javnosti, odnosno, na tržištu. Teoretski, ako se stvar dovoljno de-reguliše i ostavi tržištu, mogli bi postojati fakulteti koji po određenoj uplati jednostavno izdaju diplomu ili doktorsku titulu. Ako se sećate, takva mogućnost već postoji ako hoćete da budete „menadžer godine“ ili nešto slično u izboru neke Biznis akademije.

Ali, mislim da današnji kritičari Nešinog plagijata ne bi bili zadovoljni ovakvim mogućnostima. Oni se ipak zalažu da postoje neki zajednički standardi koji bi učinili da svaka titula doktora znači približno isto, istu količinu rada i originalnosti uloženih u neki doktorat. Nevolja je što, da bi to bilo moguće, mora postojati neki zajednički standard i tela koje će kontrolisati da li se ti standardi poštuju. Kako vidimo, naš Savet za nauku nije osposobljen da radi takve stvari, a i sam Megatrend univerzitet nešto nije voljan da preispita Nešin rad. Mogla bi da se u sve umeša država sa nekom komisijom Ministarstva prosvete, ali to bi značilo da je potrebno da se neki „parazit“ iz javnog sektora pozabavi time, u odnosu na neke univerzalno priznate naučne standarde. Problem je tu što su univerzalno priznati naučni standardi, koje bi svi morali da poštuju i komisija koja se dobrovoljno (sastavljena od zaludnih naučnika zainteresovanih za javne stvari) ili plaćeno (paraziti) sastaje, u stvari socijalističke kategorije, ako pod socijalističkim razumemo sve što je ustanovljeno kao univerzalno važeće i o čemu se brinu javni organi, a ne privatni sektor.

Zalagati se dakle, za manju državu i optuživati javni sektor da su paraziti, u suprotnosti je sa kritikovanjem Nešinog rada jer ne zadovoljava određene standarde. Tržište je ovde spustilo standarde, a nije ih podiglo. Zašto Megatrend univerzitet nije ustrojen tako da su njegovi standardi viši od državnh univerziteta, nego su niži? Pa, iz jednostavnog razloga što ne postoji potražnja za studiranjem po višim standardima, nego obrnuto, sa studiranjem po nižim standardima. Uzgred budi rečeno, sa pojavom privatnih univerziteta u devedesetim ovaj problem se prvi put u istoriji pojavio u srpskom društvu. Šta ako privatni univerziteti, koji posluju na tržištu, sistematski snižavaju kriterijume za akademske titule i ako je to višestruko povezano sa poslovanjem na tržištu, novcem i političkim vezama?

Drugim rečima, da li se neko zabrinuo zbog privatnih univerziteta i pre Nešinog doktorata? Možda čak kad je čuo da se nešto što je univerzitet zove „Megatrend“? Neša bi trebalo da povuče sve konsekvence koje su moguće, ali možda bi još zanimljivije bilo pozabaviti se doktoratom (tačnije, doktoratima) njegovog mentora, vlasnika i rektora „Megatrend univerziteta“.

Možda bi se tako rešilo više stvari.