U knjižarama naših tržnih centara postoji pregradak posvećen istoriji, politici i filozofiji, ali je knjige iz filozofije u njima teško naći. Na primer, u novobeogradskom Merkatoru, čitava polica ispunjena je knjigama nedavno preminulog Dobrice Ćosića, ali nijedna filozofska knjiga nije okrenuta licem kako bi je čitaoci lakše uočili. Tu je i dosta knjiga o istoriji i teorijama zavere („Himlerov veliki plan“. „Otkrovenje Siona“, Borisav Jović: „Zašto bih ćutao“), ali nema filozofije. Kako se to dogodilo? Kako su knjige filozofa postale out, a knjige o teorijama zavere in? U šezdesetim i sedamdesetim godinama filozofi su bili zvezde, nije im loše išlo ni kasnije, a i danas su barem Žižekove knjige ponegde u svetu istaknute. Ali, kod nas filozofije skoro da nema u tom prostoru.
Raznih razloga tu ima. Najpre mi pada u oči da su teorija zavere i filozofija suprotnosti i da jedna mora da potisne drugu u javnom prostoru. Filozofija je u stvari isto što i teorija, a teorija je kao neki avion kojim se misao uzdiže iznad zemlje i bavi se onim što nije samo puka činjenica, nego je neko objašnjenje činjenica i pokušaj uticanja na način života na nekom prostoru. Iz ovog aviona teorije, kome krila i potisak uvek daje neka filozofija, vidi se i ono što sa zemlje, iz ravni činjenica, nije vidljivo. Za razliku od filozofije, istorija i teorije zavere, za popularno mišljenje, drže se suvih činjenica. Čak iako izmišljaju, oni izmišljaju činjenice, skoro nikad se ne upuštaju u raspravu o onome šta treba da se radi (osim da se neko eventualno eliminiše). Filozofija je nešto komplikovanija od svakodnevnog mišljenja. I lako ga je ubediti da mu ona ne treba.
Drugi razlog je okolnost da se filozofija bavi univerzalnim vrednostima. Odnosno, vrednostima koje su sposobne da budu osnova univerzalnih normi. Da nam je filozofija važnija, ne bismo mogli da imamo lažne diplome i doktorate, jer bi se u tom filozofskom mišljenju iskristalisale norme koje se ne bi smele kršiti. U našem sistemu, a nije bolje ni u svetskom sistemu, parola dana je deregulacija, laissez-faire, privatizacija, jednom rečju, samovolja. Niko tu ne želi da bude ograničen nečim što je univerzalno i opšteprihvaćeno. Za sad odlično prolazi tvrdnja da su univerzalne vrednosti nepostojeće, ograničavajuće i da bi najbolje bilo da ih napustimo. Još bolje od lako dobijene diplome, je izmišljena ili kupljena diploma.
Treći razlog što je filozofija demode su sami današnji filozofi. Pogotovo u Srbiji. Posle zenita značaja u vreme rasprave između socijalizma i kapitalizma, filozofi su preuzimali vodeće uloge na početku tranzicije, ali su vremenom zamenjeni pragmatičnijim pravnicima i politikolozima. Danas je jasno da profil filozofa više nije tražen u politici. Dok je trajala tranzicija, već je počelo potiskivanje filozofije iz javne sfere. Ona je simbolizovala sve ono što poretku nije potrebno, teoriju i univerzalne vrednosti, norme i ograničenja. Ove promene nisu bile lake za shvatanje, pa su mnogi filozofi ostali po strani smatrajući da je dovoljno iskomentarisati šta su rekli Hajdeger ili Fuko pre 40 ili 80 godina. Tako je nastala prilična zbrka: relativno mnogo filozofa, a malo onih koji razumeju šta se dešava i šta je važno. Pogotovo da je ponovo potrebno tražiti filozofiji mesto pod suncem i na policama knjižara.
Ali, glavni razlog za potiskivanje filozofije u Srbiji nije nov: stari je to animozitet prema bilo kome ko „kritikuje“ i „odgovara“, bilo kome ko se ponaša kao slobodan građanin. „Jedinstvo“ i „nacionalna sloboda“ uvek je bila ispred slobode mišljenja. Samovolja ispred slobode.
Zato, kad god čujete tradicionalnu izreku „Nemoj da filozofiraš!“ negde je izdata neka lažna diploma, neko je proglašen za izdajnika i špijuna, a još neko, ko je završio filozofiju, odlučio se da ostane u četiri zida svoje sobe ili svoga kabineta.
A filozofija nije za četiri zida nikad bila.
