U zapaženom Utisku nedelje, Vladimir Popović je genezu svojih preobražaja povezao i sa idejom belih listića. Koliko sam shvatio, on je u jednom momentu, upoređujući kvalitete i nekvalitete raznih strana u našoj politici, negde 2012. godine, odlučio da su od sada za njega „svi isti“ i da će se odsad opredeljivati pragmatično u korist jednih ili drugih. Nema tu u principu šta da se prigovori, ovakva situacija je obično posledica i ličnih koordinata i iskustava. Ono što ipak može da se analizira je pitanje da li se ideja belih listića svodi na stav da su odsada „svi isti“.
Da bi došli do odgovora, nije zgoreg da razlikujemo dve vrste pragmatičnosti koje možemo nazvati obična i filozofska pragmatičnost. U svakodnevnom smislu, pragmatičan je čovek koji je spreman da poveže svoje delovanje i svoje interese; filozofski pragmatičan je čovek koji je voljan da nešto učini da se ostvare neke ideje. Dakle, deo filozofske pragmatičnosti su neke ideje: iako ste pragmatični, vi ste istovremeno idealista u najboljem filozofskom smislu – želite da neka stvarmost bude oblikovana prema nekim idejama i da važe delovanje ima udela u tome. Filozofski pragmatičan je na primer bio Zoran Đinđić i ta njegova pragmatičnost stalno se odbijala o shvatanje da je pragmatičan onaj čovek koji je spreman da i moralno sumnjivim sredstvima postigne neki cilj.
Za filozofsku pragmatičnost nije vam dovoljna ni samo praktičnost ni beskrupuloznost (koja obično i ne ide zajedno sa ovom), nego vam je potrebna jasna svest o tome koje ideje želite da budu ostvarene. Po meni, svojevremeni pokret belih listića bio je najbolji primer filozofske pragmatičnosti. Ideja koja je bila po sredi je bila demokratija, pokušaj da se blokada u koju je demokratski sistem dovela crno-bela slika političke scene dovede u pitanje preko jasne volje da se ne glasa za stranke koje su se našle ispod nekog demokratskog minimuma, arogantno uverene da su ionako nesmenjive. To nije zančilo da su sve stranke iste, jer bi one mogle biti iste i za nekog ko nema nikakve kriterijume, nego da su iste samo po jednoj osobini, da su želele da vladaju mimo javnosti i demokratskih pravila.
Beli listići su, dakle, doveli u pitanje prevlast lustracijske ideje – stava prema kome su oni drugi toliko neprihvatljivi, toliko veliko zlo, da se mora glasati za manje zlo, ma kakvo da je ono. Kada se danas osvrnemo na istoriju, činjenica je da je ovo zalaganje belih listića za demokratske principe ostalo široko neshvaćeno. Još uvek dominira zahtev da se glasa za „naše“, bez ikakvih zahteva i kriterijuma, zato jer su oni drugi ovakvi ili onakvi. Po ovom stavu, nema smisla u Srbiji se zalagati za bilo kakav stvarni demokratski napredak, najviše čemu se možemo nadati je da naši budu na vlasti, a za demokratiju ćemo lako, ima vremena.
I slučaj Vladimira Popovića značajan je po tome što je on prekršio ovo neformalno pravilo i prešao „na drugu stranu“ o čemu se i jasno izrazio u prošlom Utisku. Čim se to dogodilo, namah su mu zaboravljene sve pohvale i oduševljenja koja je dobijao dok je bio na pravoj strani. Odmah je i Popović lustriran zajedno sa Vučićem. I tu bi sve moglo da bude u okviru očekivanja da se nije dogodilo da je i sam Popović posegnuo za lustracijskom logikom u konkretnom slučaju o kome je bilo reči u Utisku. Kada kaže: „Ona (Vanja Ćalović, direktorka MANS iz Crne gore) je osoba koja ima takve stvari iz prošlosti da ne bi smela da se bavi javnim poslovima.” i Popović ponavlja isti zahtev za eliminacijom političkih protivnika zbog grehova iz prošlosti koji je usmeren kolateralno i ka njemu zbog saradnje sa Vučićem. Isti zahtev ponavlja i sam Vučić kada insinuira da postoje oni “koj ne žele dobro Srbiji” i da su to svi koji nisu sa njim i kritikuju vladu kada nema “validne osnove za razumnu i konstruktivnu kritiku”. Skoro celokupna naša politička scena voli lustraciju.
A upravo lustracija je protivna ideji belih listića, koji doduše nisu glasali ni za jednog političkog aktera, ali takođe nisu hteli ni da eliminišu nijednog, u interesu demokratije. Danas se opet čuje pitanje belim listićima, u svetlu svega što rade nove vlasti: “Da li vam je još uvek svejedno ko će biti na vlasti?” Međutim, belim listićima nikada nije bilo svejedno, sasvim suprotno od toga. Oni su samo hteli da upozore šta je demokratija i kakva filozofija u njoj preovlađuje. Danas se čini da niko iz ove ideje nije ništa naučio. Nove vlasti uporno izgrađuju autoritarni sistem, stare “demokrate” nisu ništa naučile iz kritike, a i javnost se zanosi starim lustracijskim žarom. Pa ipak, po mom mišljenju, nema mesta žalu zbog belih listića.
To je isto kao da nekog učite računanju, sve mu lepo objasnite, ali on i dalje pogrešno računa. I sad vas pitaju: Da li je imalo smisla učiti ga?
Pa, imalo je.
