U tekstu objavljenom 25. juna, čiji naslov plagira naslov mog teksta objavljenog u Politici istog dana, izneto je niz neistina i poluistina na koje ću ovoga puta odgovoriti.

Autor teksta i urednik sajta Dvogled izneo je notornu laž u vezi uklanjanja mojih tekstova sa njegovog sajta i to u sledećoj rečenici: „Mogli su, šta ja znam, na primer da pošalju mejl meni i pitaju šta je bilo sa tekstovima, ali nisu se odlučili za taj put, nego su odmah ceo slučaj proglasili za “nepopravljiv” slučaj cenzure.“ U produžetku ovog odgovora dostavljam screenshot maila koji sam mu uputio 17. februara, tražeći objašnjenje zbog čega su mi tekstovi povučeni i da se oni u najkraćem roku vrate na sajt. Odgovor na ovaj mail nikada nije stigao. Nešto više od dvadesetčetiri časa nakon upućenog maila, a s obzirom da Milutinović nije pružio nikakvo objašnjenje, e-novine su objavile tekst o nestanku desetak tekstova, od kojih su osam tekstova pod mojim autorstvom.

Do teksta na koji odgovaram, urednik Dvogleda nijednom nije uputio nikakvo objašnjenje za ono što se desilo. Sada iznosi tvrdnju da su tekstovi nestali usled „slučajnog brisanja“ nakon hakerskog napada i navodi da je jedan od nestalih tekstova vraćen, nakon što ga je autor (Milan M. Ćirković) ponovo poslao uredniku. Budući da su svi moji tekstovi, kao i tekst Pauline Jannusz, koji su nestali sa Dvogleda dostupni na internetu od 18. februara, da se ta informacija nalazi u tekstu koji urednik sajta koristi i u svom objašnjenju, i da za sve ovo vreme (danas je 7. jul) ništa nije učinio da ih propisno vrati na svoj sajt, a mogao je da učini sve ono što je učinio kad je vratio pomenuti tekst autora Ćirkovića, smatram njegovo objašnjenje manjkavim, lažnim i po svemu sudeći očajničkim. Opciju koju je imao – i koju još uvek ima – svojom voljom nije iskoristio do današnjeg dana.

Demantovao bih i nekoliko pogrešnih tumačenja mog teksta u Politici. Pored previše simplifikovanog viđenja i tumačenja fenomena iz sveta oko sebe, što je svojevremeno bio i glavni razlog mog najpre metodološkog, a zatim i ideološkog neslaganja sa urednikom Dvogleda, Milutinović se po navici koristi istim tupim instrumentom i kada je reč o mom tekstu, a takav alat samo doprinosi previđanju mnoštva detalja koji menjaju kompletan kontekst.

Što se tiče dela koji govori o lustraciji i temi na koju urednik Dvogleda podrazumeva da ima tapiju, reč je o navodu Dinka Gruhonjića, predsednika NDNV, čije sam viđenje parafrazirao i iskoristio. On jasno kaže: „No, pustimo političku elitu i pogledajmo ovu novinarsku i uredničku. Reč je o profesiji koju je duboko pogodio izostanak primene Zakona o lustraciji, koji je u međuvremenu zabajatio, s veoma malom šansom da ikada vaskrsne.“ Drugim rečima, ovaj autor za celokupnu današnju situaciju u medijima krivi upravo izostanak eventualnih sankcija nekadašnjeg Zakona o lustraciji. Nije mi jasno zašto Milutinoviću odjednom više nije u prvom planu da prepozna ovakvo tvrđenje kao „lustratorsko“, iako je tome inače sklon, kada se ja isprečim kao meta napada?

Budući da je gotovo sve što urednik Dvogleda ocrtava od svoje pojave na medijskom prostoru simplifikovano i previše uopšteno, i njegov koncept Lustracijskog uma nailazi na velike probleme kada se suoči sa određenim konkretnim deliktima, kao što su npr. govor mržnje, rasistički govor i sl., koji su podložni zakonskom sankcionisanju. U takvim slučajevima, autor ovog koncepta pokazivao je nebrojano puta veliku dezorijentisanost. Lustracijski um svakako jeste jedno važno mesto koje je Milutinović podvukao, ali koje istovremeno nije dovoljno konkretno definisao, te je na taj način više doprineo da se filozofski aparat koji je koristio pokaže kao impotentan. Realno gledano, Lustracijski um nikada i ne može biti tretiran kao koncept ili pravilo, već samo kao momenat ponašanja bilo koga ko je spreman da osuđuje druge pre nego što pogleda u sebe. Međutim, to ni izbiza ne implicira da ne postoje situacije u kojima neko ima sva prava da osuđuje druge zbog onog što čine ili što su učinili. Kao tako obesmišljen princip, Milutinović ga kada sam ja u pitanju koristi upravo za to, jer mu u ovom slučaju to tako odgovara.

Zbog toga je jasno zašto nije ni mogao da uoči da nikada nisam u svom tekstu rekao da cenzure nema, niti da je to tema moje serije tekstova. Tema mojih tekstova jeste kritika propagande koja ima za cilj da sve slučajeve cenzure ustremi tako da za to okrivi aktuelnu vlast. Vladimir Milutinović takođe je učestvovao u ovoj propagandi jer je jedan od potpisnika peticije „U lice cenzuri“ koja već u svom prvom pasusu otvoreno optužuje i okrivljuje vlast za sve slučajeve cenzure, a posebno u vezi tri slučaja za koje je naknadno i dokazano da nemaju veze ni sa kakvim potezima vlasti. O tome ću više govoriti u svom trećem nastavku serijala Operacija Cenzura, gde će mi biti zadovoljstvo da uključim i ime urednika Dvogleda, kada baš toliko na tome insistira. U tom smislu smatram u najmanju ruku neukusnim da mi neko sa ovakvim izlivom „filozofije“ u mozak, a samo da bi prikrio sopstveno licemerje, u poslednjem pasusu drži predavanje o tome da se o „ciljevima drugih ništa pouzdano ne može znati“.

prilog: