Chicago

piše: Vladimir Milutinović

Ima i kod nas racionalnih elemenata u sistemu – jedino skoro da nema s kim da se o njima razgovara – ali da ostavimo nastavak priče o njima za neki drugi tekst. U svakom društvu, međutim, ima i iracionalnih, nesvesnih, elemenata koji tim lakše prolaze pored svih nezapaženo. Za mene je ipak zaogonetka kako je moguće da se čitavo društvo ovako brzo počelo udvarati Vučiću? Kako je moguće da je toliko velika mreža amino-javnosti koja aminuje i ponavlja sve što se kaže, sve tvrdeći kako nam kritika ne treba u ovom času, a i inače.

Mi nemamo neku veliku demokratsku tradiciju, bilo kakve ideje ovde nisu stvarno ukorenjene, ako ne računamo neodređene kvazireligijske predstave o žrtvovanju i „moralu“. Zbog toga se kod nas mehanizam podražavanja lako ukorenjuje. Mislim da je u slučaju udvorištva novoj vlasti po sredi fenomen kada gazda i kućni ljubimac počinju da liče (kažu u oba pravca to može ići), ali kod nas je slučaj jednosmeran. Iako je bez sumnje potekao iz naroda i naš premijer, pre će biti da mi kolektivno počinjemo da ličimo na njega.

A on voli da ličimo na njega. Vučić je za poslednjih nekoliko godina ipak doživeo političku transformaciju. Tri su tačke tu: on više ne poziva na oružane bitke za granicu Karlovac.., prihvatio je strukturne reforme kao zenicu svog oka, i nije više neprijatelj Zapada, već bi voleo da bude prijatelj kome se toleriše da ne mora da okreće leđa Rusiji. Vučić, takođe, više ne odbacuje sve što dolazi iz opozicije. Previše je tu bilo čunga-lunga obrta u njegovoj karijeri, da bi danas bio čistunac u tom pogledu. Vučić, dakle, nije više radikal u klasičnom smislu i oni koji ga vraćaju u tu prošlost džaba kreče njegov lik.

Ali ima jedan dublji sloj u toj prošlosti koji je iracionalan i verovatno ostaje jak i u ličnosti našeg premijera. Sećate se kako se za njegovog nekadašnjeg mentora govorilo kako je „najmlađi doktor u istoriji“, „najpametniji političar“, u toj ličnosti bilo je nešto što ga je teralo da tvrdi da je bolji od svih drugih i da se to precizno može ustanoviti i gradirati. Čini se da je taj sloj ostavio pravi trag u Vučiću. I on voli da se utvrdi kako je on bolji od svih drugih – kako ustaje najranije, žrtvuje se najviše, radi najduže. Zbog toga Vučić, pored sveg tog rada, stiže da vidi šta se piše na Twitteru. Možda tamo ima nekog ko ne veruje da je on sve naj, naj. I taj predstavlja kamen u toj cipeli. Džabe je što imate sami vlast, što vam se svi ulaguju. Traži se apsolutna vlast, baš kao što su svi mediji izvestili posle prošlih izbora: „SNS (Vučić) osvojila apsolutnu vlast“.

A mi, kao pravi kućni politički ljubimci, pratimo prirodu vođe. Nije da ti toliki ljudi nisu sposobni da razmišljaju drugačije, ali je magnetizam jednog ega tako jak da nemaju alternativu nego da isprate njegove prohteve i odigraju uloge u predstavi postavljenoj za njih. Vođa želi da o sebi misli kao o Supermenu, pa zašto da svi onda neko vreme to ne mislimo sa njim. A, ako neko ipak ne misli, izgleda da se spremaju poreske uprave i Komisije da ga posete. Ne zato što cela operacija ima nekog smisla, nego prosto zato što smo kao društvo sasvim mekani – oblikujemo se onako kako sila traži.

Čak i nekadašnja Vučićeva ljubav za nasilne likove kao da dolazi do izražaja u pridruženim medijima koji ovih dana u selebritije promovišu nasilnike svih vrsta. Sve novine izlaze sa slikama iz noćnog provoda osumnjičenih na naslovnim stranama, kao da kompenzuju agresiju koja je pasivizirana na vrhu. Srbija se pretvara u Čikago, iz filma „Chicago“, u kome prestupnici postaju medijske zvezde.

A i čime bi se drugo mediji bavili? Da kritikuju nešto što radi vlast?

Naj, naj, vlast?

 

Comments are closed.