piše: Vladimir Milutinović

I objaviše se ugovori sa Etihadom. Doduše, malo izmenjeni, ali je tajming bio odličan. Nedelju dana posle objavljivanja nacrta, premijer kaže da nije mogao da odoli pritisku javnosti i ne objavi ugovor. Morao je da udovolji ovim “interesnim grupama” koje su tražile objavljivanje ugovora, ali je to uradio i zbog onih “99% građana” koji su, kako reče premijer, zbog ovih glasina koje su se pojavile, “počeli da sumnjaju” da u tim ugovorima piše bog zna šta, pa i nešto štetno.

Kao što su mnogi primetili, premijer Vučić baš ima dara za ove konferencije za štampu. On to isporuči u takvom paketu, uz toliku dozu zadovoljstva što zna toliko podataka i što je demantovao sve zlonamernike, da niko ne obrati pažnju na glavnu činjenicu da su partneri iz Etihada za 40 mil. dolara dobili vrednost od 160 miliona (pola Air Serbia). Ali, da ostavimo da to izanaliziraju iz pokreta “Dosta je bilo”. Meni je zanimljivija druga stvar, ovo oko 99%. Vladajuća stranka i njen lider dakle ovako zamišljaju društvo: tu je 1% interesno uključenih, zlonamernih, politički inspirisanih i plaćenih od pojedinaca iz EU, koji traže objavljvanje ugovora – i 99% onih koji ništa ne sumnjaju i ne traže da se bilo šta objavi, dok ovi prvi ne preteraju sa galamom. Onda premijer nastupa i trijumfalno umiruje ovih 99% – sve je u redu, ugovori su javni, odlični su, jer bi mi pristali i na mnogo gore uslove.

Nemam baš precizne podatke, ali sumnjam da ijedan evropski premijer ovako opisuje građane svoje zemlje. Kad bi oni stvarno bili ovakvi, nikakva “cenzura” ne bi ni bila potrebna, građani bi svoju sklonost ka sumnji cenzurisali sami, tačnije, to bi učinilo ovih 99% poštenih građana koji ništa ne sumnjaju. Ako to u stvarnosti nije tako, onda bi postojao jak razlog za cenzuru. Ne samo da ti građani, recimo 2% njih, sumnjaju u tvrdnje vlasti, traže javne ugovore itd, nego opovrgavaju i tvrdnju da ih ima samo 1% koji sumnjaju. Svaki urednik koji bi društvo predstavljao na drugi način od ovih 99% verujućih – 1% plaćenih sumnjača imao bi jak razlog za brigu, jer se direktno suprotstavlja zvaničnoj slici.

Ali, nema kod nas cenzure. Kod nas 99% stvarno veruje. Tačnije, 99% od Vučićeve pubilke veruje. Oni su neodređeni deo društva, možda onih 20tak posto glasova, od ukupnog broja birača, koji je SNS dobio na izborima. U verovanju im pomaže Pink koji sve uobliči tačno u onaj oblik u kome treba verovati (izvesni advokat čak pripreti da u “uređenim društvima” postoje sankcije za one koji kritikuju bez argumenata), a Informer, Kurir i Blic sve prenesu u štampanoj formi. Svi “ekonomisti” takođe veruju, bez izuzetka, neki čak viču “Bravo” (Danica Popović). Onih 1% sumnjača zbilo se na Twitteru, jednom sajtu, “miškovićevim novinama”, ali ni svi oni ne sumnjaju baš u sve, najviše sumnjaju u Vučića, a manje u njegove reforme. Opozicija ima isti problem koji je imao dragi i sada pokojni Robin Vilijams u Vudi Alenovom filmu “Deconstructing Harry” – gube se iz fokusa. Postoji i pokret kome je svega Dosta i koji jedini detaljnije kritikuje vladu.

Vučić je skoro u pravu oko ovih 1% aktivnih sumnjača. Jedino je pitanje ima li 99% verujućih? Ili ima i nezavisnih sumnjača? Možda ste vi među njima: niste glasali za SNS, možda niste ni za opoziciju, možda ste glasali belo, volite pozorište, ali ne u politici, razumete se bar malo u ekonomiju i politiku, niste skoro dobili neku uplatu od tajkuna. Čak vam ni filozofija nije strana.

Ali, u Vučićevoj viziji Srbije vas nema.

You live in wonderland.