Čije su teritorije? (reprint 21.12.2011)

(prim. – Moguće je imati stav koji je isti u slučajevima Kosova, Ukrajine i Palestine. Ilustracija: Zemlje koje su priznale Kosovo i Palestinu)

21.12.2011. Filozofijainfo.com, Tačno.net

Pre nego rešimo trenutno aktuelnu dilemu Kosovo ili Evropa trebalo bi da odgovorimo na jedno fundamentalnije pitanje:

Kome pripadaju teritorije?

Odgovarajući na ovo pitanje, usput ću pokušati da objasnim dva svoja stava vezana za Kosovo. S jedne strane, ja nisam sklon priznanju Kosova, a s druge ne smatram da se prema Kosovu treba odnositi kao prema srpskoj teritoriji, koja je privremeno oteta, ali kada tad mora biti vraćena u državu Srbiju.

Ceo problem se može sažeti u jednostavno pitanje: Da li je Kosovo srpsko? Moj odgovor će biti da odgovor ne treba da bude da ili ne, što bi bio odgovor koji bi podrazumevao da teriotrije moraju pripadati nekom narodu. Kosovo nije srpsko ne zato što je albansko, ili nekoga drugog, nego zato što teritorije uopšte ne pripadaju narodima. U tom smislu, ne samo da Kosovo nije srpsko ili albansko, nego ni Srbija nije srpska, ni Albanija albanska, Hrvatska nije hrvatska, Nemačka nemačka itd.

Pa dobro, nije li ovakav odgovor očigledno apsurdan? Obično se podrazumeva da je tačan potpuno suprotan stav da ne samo da je Kosovo srpsko, nego i da svi gore pomenuti narodi poseduju respektivne države i teritorije. Čak i oni koji tvrde da bi Kosovo trebalo priznati, argumentišu da je “livada od onoga, čije su ovce”.

Međutim, iako je ovaj stav uobičajen on je tipičan stav arhi-ideologije, stav iz skupa potpuno neutemeljenih a ipak opšteprihvaćenih normi.

Da vidimo kako tu stoje stvari. Zaista se na prvi pogled čini da sve protivreči stavu da narodi ne poseduju teritorije. Prigovori bi mogli da glase: Ako teritorije ne pripadaju narodima, zašto onda uopšte postoje Srbija, Hrvatska, Nemačka itd? Zašto granice nisu drugačije? Zašto razne države uopšte postoje, a ne jedna? Iz čega se, ako ne iz vlasništva, izvodi legitimitet vlasti na određenoj teritotoriji?

Ovi prigovori se samo naizgled pozivaju na validnu logiku. U stvari, države postoje da bi na jednoj teritoriji mogla da se organizuje demokratska vlast. Pošto u demokratiji vladaju građani, mora se znati na koje se građane misli, pošto će taj skup građana odlučivati većinom o nekim pitanjima. Zbog toga su, na primer, prve demokratske države bili antički polisi, u kojima su u svima živeli Heleni, ali je bilo puno malih država da bi se demokratija mogla organizovati. Države postoje na određenoj teritoriji i zbog toga što u demokratiji nije dobro da postoji grupacija koja je u trajnoj manjini. Ako u okviru jedne države postoje većina i manjina u takvom odnosu da je manja grupa uvek u političkoj manjini (ako se sastav većine nikada ne menja) ona će biti frustrirana i težiće da izađe iz te zajednice. Kada se ova dva principa – nužno ograničenje države i nepoželjnost trajne manjine – udruže, onda nastaju države. Dakle, možemo da imamo legitimnu vlast na jednoj teritoriji, a da uopšte ne pomenemo vlasništvo bilo koga nad njom.

Argument koji se poziva na činjenicu da je neki narod na neku teritoriju došao ranije takođe je problematičan. Taj argument izaziva nastajanje svih kvaziistorijskih teorija o “najstarijim narodima”. Ali, zašto bi dolazak na neku teritoriju ranije od nekoga drugog davao tu teritoriju u vlasništvo? Vlasništvo uopšte je pravna kategorija koja nastaje u zajednicama. Kakvo pravo i šira zajednica postoje, na primer, u vreme dolaska Slovena na Balkan?

Tu neko može da se seti da su države uvek nastajale ratovima i da su narodi osvajali tertorije i širili se na račun drugih. Sve je to tačno. Ali, to ne znači da se iz pobede u ratu može izvući bilo kakvo pravo vlasništva nad određenom teritorijom. Onoga trenutka kada se uspostavlja vlast na jednoj teritoriji, ona svoj legitimitet vuče iz toga koliko je demokratska i koliko vladavine zakona može da omogući. Vlasništvo nad teritorijom se tu ne pojavljuje.

U praksi, ideja o vlasništvu nad nekom teritorijom danas uključuje iste posledice koje ima i neko drugo privatno vlasništvo, na primer, mogućnost da se na nekoj teritoriji napravi razlika između “većinskog” ili “domicilnog” naroda i ostalih građana. Vlasništvo nad teritorijom onda znači da su svi ostali tu dobrom voljom većinskog naroda i da bi, u stvari, bilo sasvim legitimno ako bi većina odlučila da im se državljanstvo oduzme ili da se odredi da uživaju manja prava od domicilnog naroda. Podrazumeva se, osobito kada se menja odnos broja pripadnika različitih grupa, da bi bilo bolje da pripadnika drugih grupa nema.

Ovaj način razmišljanja bio je u osnovi ratova na području stare Jugoslavije. Tu su i oni koji su “napadali” i oni koji su se “branili” to radili pod pretpostavkom da će za one koji izgube rat to značiti manja prava ili odlazak sa tuđe teritorije. Nacije su se borile za “suverenitet” i da budu “svoje na svome”, a podrazumevalo se da je prisustvo drugih nekako neprijatno i ograničavajuće. Izgleda da bi nas svih tih ratova poštedeo neko ko bi svima rekao da džabe ratuju, jer da će, bilo kakav da bude ishod rata, morati da trpe one koji su se sa njima zadesili na teritoriji neke države. Još ako bi usput pomenuo konsocijalnu demokratiju, mogućnost da se manjinski položaj u okviru neke države nadomesti različitim stepenima autonomije, razlog za rat bi sasvim nestao.

Ali niko, uključiv i evropske države, nije tada ovo pomenuo. Ratovi su vođeni za apsolutni suverenitet, kao da je to jedina ligitimna opcija i da je ostalo samo pitanje čiji će taj suverenitet biti. Da je tako bilo, vidi iz činjenice da su maksimalistički ciljevi nacija (Velika Srbija, Hrvatska itd.) odmah proglašeni za stvar dostojanstva  i morala, čime su pretvoreni u apsolutne zahteve. Pravi Srbi i Hrvati morali su biti za Veliku Srbiju i Veliku Hrvatsku, jer su sve te teritorije “naše”. Međutim, ni moral ne može da posluži kao osnova pretenzije na vlasništvo nad određenom teritorijom. Pravilno shvaćen, moral uopšte ne reguliše pitanje vlasništva nad bilo čime. U moralnom pogledu sasvim je irelevantno gde će biti neke granice, kao što je irelevantno ko će biti koliko bogat. Pametne nacije se zbog toga i ne bi tukle oko granica u ime morala i nekakvih apsolutnih zahteva, nego bi se dogovorile, svesne toga da je u odsustvu opravdanih apsolutnih zahteva, jedino kompromis način da se pitanje suvereniteta reši.

Izgleda da ni moral, ni raniji dolazak, ni rat, ni većina na nekoj teritoriji ne daju pravo vlasništva nad tom teritorijom. Ostaje samo da vidimo možemo li živeti sa tom istinom. Da li je to toliko teško?

U odgovoru na to pitanje, najpre treba reći da mi u velikoj meri već mislimo na ovaj način. Kada se stav da Srbija pripada Srbima i drugi slični stavovi skrate u parole “Srbija Srbima” ili “Francuska Francuzima” odmah postaje jasan nasilnički prizvuk ovih ideja i većina ljudi ne bi stala iza ovih parola, kao što zaista i ne staje iza njih. One opstaju kao odraz straha te većine da bi neki veći nasilnici mogli da nametnu svoju volju i pravo fiktivnog vlasništva nad nekom teritorijom. Nije čudo da su nacionalizam i busanje u grudi vlasništva popularni na Balkanu gde su nasilne vlasti – bilo domaće bilo strane – bile pre pravilo nego izuzetak. Tačnije, pitanje je da li izuzetaka i danas ima. U skoro svim državama Balkana, osim možda Slovenije, u politici su još uvek snažne grupe koje se mogu povezati sa nasiljem u ratu. Samim tim mi svoje države još uvek ne osećamo kao zaista naše, niti imamo poverenja u njihov demokratski legitimitet. Zbog toga kakav takav legitimitet tražimo u vlasništvu nad teritorijom, iako je to potpuno fiktivno opravdanje vlasti na nekoj teritoriji. Obrnuto, vlast na nekoj teritoriji je opravdana ako na njoj vlada zakon i zajedništvo. Takva zajednica ne bi morala brinuti da njena eventualna odbrana teritorije koju kontroliše (“njene” teritorije u tom smislu) ne bi bila legitimna.

A to sve znači, da se vratimo na pitanje Kosova, da razlog za nepriznavanje Kosova nije činjenica da je “Kosovo srpsko” i da će uvek tako biti. Kosovo je bilo u Srbiji onda kada je istorijska sudbina (kombinacija odnosa snaga i legitimnih odnosa u svetu) htela da tako bude. To pripadanje Kosova Srbiji uvek je uključivalo neki rat. Ali ratovi ne stvaraju pravo. Kosovo, možda, ne bi trebalo priznati zbog toga što trenutno na Kosovu ne postoji vlast koja garantuje vladavinu zakona, slobodu kretanja za svoje građane srpske nacionalnosti i zbog toga što je stepen konsocijalne demoratije u njemu nezadovoljavajući. Ali, ne samo to. Sve dok postoji bilo kakvo nezadovoljstvo nasilnim načinom na koji je Kosovo postalo nezavisno, ono se ne mora priznati. Priznanje nije obaveza u međunarodnom pravu. Međutim, to istovremeno ne znači da sa vlašću na Kosovu ne treba regulisati sva pitanja koja se tiču potreba građana i Srbije i sadašnjeg Kosova.

U takvoj politici sasvim bi se rastvorila potreba za određivanjem čije je Kosovo. Ono nije ničije i nikada i nije bilo nečije. O vlasništvu nad teritorijom sanjaju samo oni koji sanjaju o isterivanju svih drugih sa neke teritorije. Kod nas su to nacionalisti raznih boja koji misle da bi im povratak Kosova u sastav Srbije dao za pravo da sve one koji “nisu lojalni” isteraju iz države. Ali to niti je legitimno, niti je moguće. Sasvim je obrnuto. Mnogo je važnije da svi mogu, ako žele, da nastave da žive tu gde su rođeni, od pitanja vlasništva nad teritorijom. Kod nas, čak i “demokratski” analitičari podrazumevaju da bi priznanje Kosova trebalo nekako da povlači preseljenje stanovništva, jer se shvata kao poniženje živeti na “tuđoj” teritoriji.

Sve to pokazuje da se kao društvo još uvek nismo nigde pomerili u odnosu na početak devedesetih godina. To pokazuju i barikade iz istih razloga i u istoj atmosferi kao barikade devedesetih. I jedne i druge barikade napravljene su u atmosferi u kojoj se podrazumeva da sve mora biti nečije. Tu postoji paralela sa novom kapitalističkom logikom koja je nastajala u isto vreme. Kada se bolje pogleda, narodi nisu ratovali da bi imali vlasništvo nad određenom teritorijom, nego da bi se ta teritorija mogla privatizovati od strane pripadnika organizovanih nacionalističkih grupa.

Kapitalizam i nacionalizam su braća rođena.

Comments are closed.