Najveći privatnik

Onu staru da političari jedno govore a drugo rade, ponekad treba i obrnuti – ponekad političari precizno kažu šta će da rade. A premijer Vučić je to rekao onda kada je opisao najzdraviji sistem: “Neoliberalizam je, po meni, najzdraviji sistem”, reče jednom. Šta je premijer time hteo da kaže prilično je jasno, iako se naši ekonomisti (da ih tako nazovemo) već desetak godina prave da ne razumeju šta ta reč znači. A značenje je jednostavno: premijer nam je stavio do znanja da on uvek daje prednost privatnoj svojini nad državnom svojinom.

Program se ostvaruje dosledno. Premijer je najavio “jačanje privatnog sektora”, “povlačenje države iz medija”, “mere štednje u javnom sektoru”, bolne rezove u javnom sektoru, reforme itd – i to se i ostvaruje. Jedan aspekt ove sveopšte privatizacije, međutim, ostaje nedovoljno otkriven. Premijer misli i da je bolje da državu tretira kao svoje privatno preduzeće jer uvek treba dati prednost privatnom vlasništu u odnosu na državno.

Ako vam se ova ocena učinila preteranom, da vidimo kako stvarno stoje stvari. Ukidanje Utiska na B92 pokazalo je da tzv. vlasnici ove televizije niti mogu da javno obrazlože svoju odluku niti su uopšte poznati. Olja Bećković opisala je kako je pregovarala sa izvesnim “Ajnštajnom”, koji joj je preporučio da “izgugla” da li je on ikoga zavrnuo, recimo. Takođe je napomenula da pretpostavlja da je ukidanje Utiska kompenzacija za nedavne promene u zakonu kojima je dozvoljeno da jedan vlasnik ima više televizija sa nacionalnim pokrivanjem. Dakle, iznad svih drugih privatnih vlasnika postoji jedan veći vlasnik, koji može ono što obični privatnici ne mogu, da odlučuje šta je dozvoljeno a šta je zabranjeno u celoj državi. On tu postaje stvarni vlasnik onoga što imaju drugi privatni vlasnici ili, u našoj terminilogiji, najveći privatnik.

Naivni liberali (poznatiji kao neoliberali) misle da kada neko stekne neku privatnu imovinu da je on samim tim stekao i ljubav prema slobodi i vlastitom integritetu, pa da je privatna svojina istovremeno i garant slobode i demokratije. Ali to nije baš tako. Naši manji privatnici misle prevashodno o novcu, a trice integriteta ostavljaju onima koji su bez para. Dovoljno je da integritet ima jedan, najveći vlasnik, ostali gledaju da budu dobri sa njim i da dobiju nagradu (u feudalizmu se to zvalo leno), i drugo ih ne ineteresuje, a i zašto bi, vreme demokratije još nije ni stiglo u ove krajeve.

Ako neko misli da je biti privatni vlasnik države badava, jer se iz tog vlasništva ne mogu izvući nikakvi profiti (već vam je smešno, priznajte), onda se grdno vara. Baš nedavno hakovane plate državnih funkcionera po upravnim odborima mešovitih privatno-državnih firmi, koje idu i do 10-20 hiljada evra mesečno, pokazuju da se profiti iz vlasništva nad državom i te kako mogu izvlačiti. I poznata borba protiv tajkuna sada deluje logičnije – tu se u stvari radi o istiskivanju najvećih konkurenata.

Naivnost naših dičnih neoliberala ide dotle da oni ovu privatizaciju države zdušno podržavaju, misleći da se ovde radi o “davanju prednosti privatnom vlasništvu nad državnim”, kao što i treba. Medijska udruženja tako podržavaju “povlačenje države iz medija”, ali ih pojava najvećeg privatnika u medijima, umesto države, potpuno iznenadi. Činjenica da nam je državni pomoćnik ili sekretar za medije istovremeno i vlasnik B92 koji ukida Utisak, ne prolazi barijere neoliberalnih rešetki. Kada je ovaj funkcioner B92 u 1na1 svojevremeno tvrdio da državni mediji “apsolutno destabilizuju bilo kakve fer uslove za aktere na tržištu”, ne sećam se da je iko protestvovao. Normalno je bilo da su samo privatni mediji dozvoljeni i da je čak “nemoralno” da imamo državne.

Sada nam pak ti privatni mediji, a i neki državni u sklopu priprema za privatizaciju, redom skidaju jednu po jednu debatnu emisiju sa programa.

Vidim da su se i libertarijanske partije mobilizirale protiv toga. Ali se nekako ne vidi da se tu došlo do neke ne-naivnosti u odnosu na ranije stavove. Izgleda da nam mediji fale, samo kada su “naši”.

Međutim, ima jedan veći privatnik od ovih wannabe privatnika. On takođe misli da sve treba da bude privatno. Ali, kada misli sve, on stvarno misli sve – ljudi, mediji, institucije – on ne voli da bude manje od najvećeg privatnika.

1 odgovor ka “Najveći privatnik”

  1. Darko Božuta каже:

    Nije dovoljno reći privatna imovina jer ima raznih oblika privatne imovine.Po mom mišljenju jedini čovjek u Regionu koji javno istupa a shvatio je stvari i ima po mom mišljenju potpuno naučno utemeljeno mišljenje je dr.ekonomskih nauka Aleksa Milojević direktor ekonomskog instituta iz Bijeljine.On kaže da su se naši političari pod pritiskom međunarodne zajednice opredjelili za model privatizacije individualnog kapitalizma, tj. individualne privatne svojine a što je ustvari koncept kapitalizma 19 vijeka. Vučić upravo u 21 vijeku zagovara po mišljenju uvaženog Milojevića a i po mom mišljenju potpuno prevaziđeni koncept kapitalizma iz 19 stoljeća. Milojević iznosi jasne naučne dokaze da oblik svojine ako već pričamo o privatnoj svojini treba da budu akcionarska društva a dokazano je da u svijetu taj model najbolji i da se samo pomoću takvog modela mogu sačuvati i održati krupna preduzeća koja proizvode dobit kao sva ostala kad se saberu. Ekonomija jedne zemlje ne može se razvijati bez krupnih preduzeća utemeljenih na akcionarskom kapitalu više manjih dioničara. Najveća i najpoznatija svjetski renomirana preduzeća su upravo takva preduzeća(Siemens itd.itd). Gdje su nam strategije obnove naših velikih preduzeća? Treba znati da bez velikih preduzeća privreda ne može funkcionisati.
    Znači mantra sve privatizovati je jedan ekstrem, koji je kao svaki ekstrem vrlo škodljiv, potpuna glupost i propast koja po navedenom profesoru neminovno dovodi do raseljenja naših naroda sa ovih prostora a za šta on iznosi jasne dokaze.

Pristigli komentari