piše: Vladimir Milutinović
Trenutno stanje medija, ono što je u njima dozvoljeno reći i ono što nije, može se objasniti jednom metaforom. Zamislite da su se susrela dva čoveka, ne bilo koja, nego premijer jedne države i veliki investitor, razgovarali su i dogovorili se o sledećem velikom poslu – dobit će biti podeljena 50%-50%. Obojica su zadovoljni a onda se njihove misli tajnim kanalima prenose i postaju sadržaj emisija. Tu se govori samo ono što opravdava i podržava njihov dil – traže se nove privatizacije, manji porezi, jačanje privatnog sektora, subvencije za zaposlene u njemu, štednja na platama onih koji ne rade za njih, nego za zajednicu.
Ovaj prenos samo ograničenog skupa misli i samo onih argumenata koji idu u korist našem dvojcu, nije teško sprovesti, jer – gle čuda – i svi mediji u toj državi su u vlasništvu upravo ova dva lica, bilo u formalnom vlasništvu investitora, bilo u pod direktnim ili indirektnim uticajem premijera. Njih dvojica dovoljni su da se formalno i legalno spreči da se nešto pojavi u medijima – pogotovo onima čiji su šerovi veliki. Sve je pokriveno bilo „pravom privatnika da odlučuje šta će biti na njihovoj televiziji“ bilo pobedom na izborima – pa se oni koji dovode u pitanje trenutni režim medija pozivaju da se kandiduju na izborima, pa da ako na njima pobede, urede medijsku scenu kako žele.
Investitor i premijer ne žele nikakvu opoziciju. Njihov dil je binarna relacija u kojoj je treći sasvim suvišan i opasan. Njegovo učešće značilo bi ili podelu plena na više delova, bilo dovođenje u pitanje samog dila – ovo javno-privatno partnerstvo u stvari je nedozvoljeno u politici, niti bi premijer smeo da izvlači korist iz poslova investitora, niti bi investitor trebalo da izvlači korist iz poslova države. Ali, ipak oni su odlučili da je baš ovaj sistem najbolji za njih. Jedan je zadužen za ekspertizu i korporativno upravljanje a drugi za marketing sistema.
Njihov glavni uspeh predstavlja činjenica da je marketing bio uspešan – osim gunđanja i beznađa ostatka društva, ne vidi se da je neko smislio alternativu sistemu dvojca. Svi još uvek stoje omađijani s jedne strane jednostavnošću sistema – sve određuje volja samo dva čoveka – a sa druge njegovim navodnim mogućnostima: tu su eksperti, tu je svetla budućnost, tu je mogućnost zarade. Međutim, to je ipak dvojni sistem – u njemu, iako postoji nominalna i minimalna šansa da zauzmete mesto investitora ili mesto premijera i da onda sve bude vaše i vaših, to i nije puno verovatno. Ono što je sigurno jeste da dok dvojac na vlasti deli društveni višak vrednosti – svi ostali postaju siromašniji.
Negde u magli misli ostatka građana kreću se oko masivne propagande iz medija. Oni se nadaju da sve ne može trajati večno, da će se sigurno nešto dogoditi, da je još uvek moguća kakva takva budućnost. Međutim, čini se da sistem u sebi nema unutrašnje protivrečnosti. Ma koliko društvo nazadovalo, ukoliko njegov višak budu delila dva čoveka – i njihovi – uvek će biti dovoljno za njih. Jedina šansa ostalih, suvišnih, je da pokušaju da sistem menjaju – da izađu iz flaše za hvatanje muva – ali za sada oni kao da grade iste zidove o koje udaraju. Njihova opozicija želi još više reformi koje je osmislio i pokrenuo dvojac. Ili makar da od opozicije postane premijerova omiljena opozicija.
Svi misle da još uvek sve nije tako loše. Traže samo da sve bude kao ranije, pre nego su svu politiku prepustili dvojici na vlasti. Čekaju da oni dođu sebi i svoj dvojac usmere u pravcu javnog interesa. Njima to inače ne pada na pamet.
Ali, dobro to je samo metafora. O kojoj smo ono zemlji pričali?
