Piše: Vladimir Milutinović

Malopre sam pročitao predlog Vesne Pešić „Šta da radi opozicija?“ pa želim da ga prokomentarišem. Potpuno prihvatam Vesnin predlog da se opozicija ujedini, ne nužno kao stranka, ali kao savez svakako. To je jednostavno tehnička stvar – ako želite da vaš teg pretegne u političkoj borbi mora biti teži od suparničkog.

Međutim, mislim da je potrebno dodatno objasniti šta stoji na putu takvim ujedinjavanjima i šta ih uslovljava. Po mom mišljenju, tu još uvek igraju važnu ulogu dve žute mrlje ovdašnje opozcije – lustracija i neoliberalizam. Mi o mogućem ujedinjenju opozicije i pričamo zato što podrazumevamo da bi ih mogla spojiti stara razlika između postojećih stranaka na liniji uloge u devedesetim. Problem je u tome što je ova razlika sve manje delotvorna i ima sve manju političku težinu. To je karta koja više ne donosi političku prednost.

Ali, ne samo to – to je karta koju bi po mogućstvu trebalo prestati igrati. Ovaj stav inače razlikuje prave „bele listiće“ od privremenih ili od ogorečenih kritičara belih listića – oni i dalje misle da je ova karta ključna i aktuelna.

Veći problem od ovog je neoliberalizam. Budući da se, prećutno ili ne, smatra da će opoziciju ujedniti lustracijska karta smatra se da nije potrebno ulaziti u ekonomsko-ideološka pitanja, a u njima glavni problemi i razlike proizilaze iz druge žute mrlje – odnosa prema neoliberalizmu. Tu stvari stoje ovako. Opozicija bi volela da smeni režim, ali da ne smeni njegovu ideologiju. Kao što svako može da vidi, time se oštrica opozicije znatno tupi. Doduše, veći deo te opozicije Vučićev režim vidi kao neke lažne zastupnike pravih reformi ili kao polovična kvazi-socijalistička oklevala u pogledu radikalnih reformi. Ali pravac reformi je svima zajednički.

Ako opozicione stranke shvatimo kao muve u flaši, mora se priznati da one u nekoj meri zuje različito. LDP zuji „Ako treba seći, seci još više“, Dosta je Bilo zuji protiv subvenicija i za otpuštanje viška iz javnog sektora (partijski zaposlenog), NS zuji isto, zujanje DS se mahom osniva na retoričkoj podršci javnom sektoru, ali uz prećutno „Seći ćemo i mi, ali blaže“. Tu sa njima u istoj flaži zuji i SNS u klasičnom obliku neoliberalizma sa ljudskim licem. To baš i nije dovoljna razlika u odnosu na vlast.

Ali, zato postoje znatne „ideološke“ razlike u okviru same opozicije. Vesna je uporedila program Dosta je bilo sa programom pokreta PODEMOS u Španiji, a bašnedavno u twitter prepisici Živković je ovaj pokret uporedio sa SNS i složio se da je nazadan kao i SNS. Kad tome dodamo da je za njega pokret Dosta je Bilo problemat8ičan i zbog prelaska lustracijske barijere, a LDP iz istog razloga, moguće jedinstvo opozicije čak i oko neoliberalnog programa se ruši. DS još uvek deluje kao stranka koja jedva čeka da joj neko drugi da ideološku infuziju.

Po mom mišljenju, rešenje je u suočenju sa pomenute dve mrlje. Najpre, jasno odustajanje od lustracijske karte, i makar izlazak iz neoliberalne flaše za hvatanje muva u obliku fer rasprave o ovom programu. Dok se god realni procesi u sferi ekonomije i političkog poretka ignorišu u ime vernosti agendi neoliberalizma ili lustracijskoj logici, dotle nikoga drugog osim političara politika neće interesovati. Ako bi muve pak izašle iz lustracijsko-neoliberalne flaše, sve bi moglo biti drugačije.

I pored svih svojiih mana, Srbija nije toliko bez potencijala da ne bi mogla da prepozna drugačiju političku ponudu. Ali, drugačiju, ne istu.