Logičko-ekonomske vežbe – Zašto se štampa novi novac?
U poslednjih nekoliko dana saznali smo šta je QE. To je staro i strašno štampanje para. Samo sada više nije tako strašno, zove se QE i njime se bave čak i Švajcarci. Švajcarci su pre neki dan objavili da su prestali da drže kurs prema evru na fiksiranom nivou, odnosno, da su prestali da štampaju franke i tako slabe svoju valutu. Nekoliko dana kasnije ECB (Evropska centralna banka) objavljuje da će sledećih 11 meseci štampati 60 milijardi eura mesečno i njima otkupljivati obveznice centralnih banaka zemalja u evrozoni.
Kako je to moguće i kako je nepoželjno i nedopustivo „štampanje para“ postalo poželjno „kvantitativno labavljenje“, ili niko ne zna ili nam barem nije jasno saopštio. Hazlit, koga smo ovde inaugurisali kao verodostojan izvor lekcija iz ekonomije, protiv je svakog štampanja para. Uopšte – zašto se (nove) pare štampaju? Ovde ćemo pokušati da rekonstruišemo dve opcije koje su prisutne u javnosti i to iz perspektive logike, a sa ciljem da se i naši ekonomisti malo odmore od propagande reformi i objasne nam neka ekonomska pitanja kakvo je i pitanje „Kako nastaje novac?“
Opcija 1.
Očigledno je da je novac apstraktna – proizvoljna – mera vrednosti. U principu, ne postoji ne-ekonomski razlog da hleb košta 50 din. To znači da je početna vrednost nečega stvar dogovora o vrednosti papirnog novca.
Pretpostavimo da imamo jednostavnu situaciju. Na tržištu imamo samo 100 tona pšenice i 100 papirnih dinara. Tada bi trebalo da 1 tona pšenice košta 1 dinar. Međutim, šta da radimo ako se proizvodnja poveća i sada imamo 200 tona pšenice? Ako ne štampamo novi novac logično je da cena padne i da sada 1 tona pšenice košta 0.5 dinara. Cena je dakle, pala i onaj koji je pre proizvodio 1 tonu, a sada proizvodi 2 tone, i dalje zarađuje 1 dinar, međutim, u stvari zarađuje više pošto sada za taj 1 dinar može da kupi 2 tone, a pre je mogao 1 tonu.
Drugim rečima, kada ne bismo uopšte štampali novi novac, ništa se nelogično ili pogrešno ne bi dogodilo. Pošto su cene proizvoljne, nijedno pravilo se ne bi kršilo ako cene padaju. Novac se ne bi štampao nego bi već naštampan novac stalno predstavljao ekvivalent za svu robu u opticaju. Vrednost novca bi stalno rasla, ako ekonomija raste, a cene bi padale.
Opcija 2.
Međutim, svi znamo da to nije tako i da se novac štampa. Zanimljivo je da objašnjenje za to nije samo negativno, da se novac štampa da bi se popunile rupe u budžetima i da bi se na taj način „oporezovali svi“, nego i pozitivno, da „količina novca treba da odgovara količini robe“. U našem primeru to bi značilo da ako imamo 100 tona robe viška, moramo imati i novih 100 dinara da pokrijemo tu robu. Koliko vidim, ta teorija je ekonomski mejnstrim.
Ali, ova opcija ima svoje probleme. Najpre, verovatno je veoma teško u velikim državama pratiti promene u količini robe na tržištu, pa onda dodavati novac u skladu sa povećanjem robe. Drugo, to podrazumeva da sva roba stalno košta isto, što je neobično jer je najpre cena proizvoljna, a osim toga cene zavise i od ponude i tražnje, pa bi to još više komplikovalo određivanje potrebne količine dodatnog novca. Najzad, ako naštampamo još 100 dinara – KO dobija taj novac? Pošto novac ne može da se rasprši po tržištu, nego mora da se da određenom licu.
Barem kako je objašnjeno u sada zaboravljenom serijalu Zeitgeist to se radi tako što centralna banka ili FED u SAD štampa novac i zameni ga za obveznice vlade. Ali, kao da se obaveze iz ovih obveznica nadalje zaboravljaju. Jedino što ostaje iz ove operacije je novac koji se može dalje davati za troškove države ili bankama koji ga dalje prosleđuju stanovništvu. Međutim, ovo može biti izvor manipulacija time kome je novac dat i kome je koji dug zaboravljen, a nije ni po Hazlitu, jer pokušava da stvori novu vrednost ni iz čega.
Pa ipak, izgleda da sve države to rade. Radila je dve godine Švajcarska, sada će jednu godinu to raditi ECB, kod nas se novčana masa stalno povećava, u poslednjih 6 godina kurs evra je porastao sa 78 na 122 što znači da smo u tom vremenu naštampali skoro onoliko novca koliko smo imali ranije.
(grafikon: RZS – Trendovi, decembar 2014)
Verovatno je da je korisnik ovog novca država, ali i njen neoliberalni deo koji pokriva profite iz privatnih monopola i ekskluzivnih odnosa sa državom, korumpiranost države i gubitke javnih preduzeća.
Kako bismo mogli da budemo pravi građani, morali bismo u glavnim crtama znati koje su opcije vođenja monetarne politike.
Ovaj tekst je pokušaj da se tome doprinese. Ekonomisti će sigurno znati ovo bolje objasniti.
Štampanje para dovodi do inflacije. U slučaju ECB to je upravo i cilj, sprečiti deflaciju koja je na pragu, odnosno recesiju.
Zašto deflacija vodi u recesiju i zašto je sve to štetno? Deflacija je konstantan pad cena robe i usluga na tržištu. Ako cena neke robe pada onaj ko je proizvodi ima nekoliko opcija, da smanji sebi profit (gde rizikuje gubitak ili odustajanje od poslovanja) ili da smanji troškove. Deo troškova se može smanjiti smanjenjem cena sirovina, ali sigurno ne sve odjednom, tako da će verovatno privrednik posegnuti za drugim rešenjem, smanjenjem plata ili otpuštanjem. Takođe još jedna negativna pojava kod deflacije je što ljudi čekaju sa kupovinom onoga što im nije neophodno nadajući se da će cene još padati. Tako se smanjuje prodaja, samim tim i profit, što opet dovodi do novih otpuštanja, zatvaranja proizvodnje, a sve to vodi u recesiju. Međutim iako su cene pale, radnici su izgubili posao ili dobili manje plate pa se ne povećava kupovna moć, a i povrh svega i dalje čekaju da cene još padnu za sve što im nije neophodno odmah. Tražnja i dalje mala što dalje vodi sve dublje u recesiju i katastrofu.
Da bi se ovo sprečilo štampaju se pare, da bi se upumpale u ekonomiju i izazvale inflaciju, koja potom izaziva rast privredne aktivnosti i tako dalje. Problem je što se sve mora raditi sa merom jer se može otići na drugu stranu, a to je prevelika inflacija koja je takođe veoma štetna.
ECB je istakla da se pare daju po precizno utvrđenim kriterijumima, tako da ne znam koliko je pravedno ali verujem da je transparentno. Koliko je podložno mučkanju u neoliberalnom stilu i pretakanju para u privatne džepove, to ne znam. U jednom slučaju pare mogu završiti kod Janka i Stanka u džepu, a u drugom (dobrom) slučaju mogu kroz jeftine kredite biti podsticaj privrednim subjektiva da se razvijaju i bolje posluju. Šta će biti zavisi od ljudi koji vode EU, ali je generalno kao mera podsticaja privrede štampanje novca u ovom slučaju po meni pozitivna stvar.
Ok, nego tu imam pitanja. Ako naprosto ima više robe, a para isto, cene takodje padaju. medjutim, profiti mogu da se čak povećavaju jer ako ima tražnje za tu robu, profiti i plate mogu da se povećaju izvozom ili na unutrašnjem tržištu.
Drugo, otkud deflacija u celoj EU zoni, i to takva da fali 1100 milijardi eura? Šta su radili do juče?
Treće, kako znamo da ovo štampanje para nije način, da se obezvredjivanjem novca koji imaju svi, plate određeni dugovi. To čak ne mora biti ni pogrešno, kao vid solidarnosti, ali onda bi tako i trebalo da se zove.
I još ovo me interesuje – ako franak jača, a cene se i Švajcarskoj smanjuju, to može da znači da Švajcarci mogu da kupe više robe, čak i ako su im plate nominalno pale, one bi mogle da stvarno budu veće.
I – Šta znači – „upumpa“, ako to znači da je ECB dala recimo grčkoj centralnoj banci novac da vrati skupe kredite, po nekoj nultoj kamatnoj stopi ili eventualno i bespovratno, onda opet to treba tako i reći.
Ovo prvo pitanje nisam baš razumeo, molim te pojasni mi. Ne razumem ovo sa tražnjom i cenama. Tražnja i definiše cenu, ne količina para u opticaju. Mogu ljudi da imaju pare, a da ih čuvaju i ne troše jer čekaju pad cena. A ako je tražnja velika cene neće padati. Nisam baš jasno shvatio pitanje.
Drugo, šta su radili do juče? Pa svi to isto pitaju Angelu Merkel i Nemačku koja je uporno gurala štednju i stezanje kaiša sve ovo vreme, pa i sada nije htela ovo kupovanje obveznica već su bili protiv ali su ih nadjačali Francuska i Italija koje vape i kukaju da ovo treba da se uradi već odavno. Jedan veliki problem ekonomije EU je što nema jasnu upravu sa jednog mesta već sve članice gledaju da proguraju one odluke EU koje njima odgovaraju, pa koja je koliko moćna toliko i uspe.
Treće: Moguće, ali bih morao da poznajem strukturu dugova EU, odnosno koliko duguju unutar EU, koliko spolja, koliko u kojoj valuti, a o tome iskreno nemam pojma.
Četvrto: Problem Švajcarske je što je izvozno orijentisana ekonomija i nju jak franak ubija, jer joj direktno poskupljuje proizvode. Na primer ako Farma Svis i Bajer imaju konkurentne proizvode a sada švajcarski skoči po ceni za 20%, šta mislite čiji će lek uzeti dobavljači u sledećoj nabavci?! Isto važi i za sve ostalo. Tako da njima ovo definitivno tera privredu u recesiju. Zato su i držali kurs sve do sada. Kao još jedan veliki problem je što je Švajcarska izuzetno povezana sa EU i ima slobodan protok ljudi i robe. Tako da će i sami Švajcarski skoknuti do Nemačke po svaku skuplju stvar ili veću nabavku pa pada i domaća tražnja. A ako krenu da smanjuju plate ozbiljnije mogu da imaju i veliki odliv radne snage jer im je slobodno kretanje na tržištu rada EU. A to bi značilo enorman problem jer su dobili kombinaciju smanjenje izvoza, smanjenje radne snage, smanjenje cena. To ubija svaku privredu definitivno, kad-tad. Previše je faktora u igri, niti je lako niti jednostavno predvidivo. Jer tu je i faktor dinamike, odnosno šta će prvo promeniti cenu i za koliko i slično.
Na ovo poslednje nemam odgovor, jer ne znam kako i kome dele te pare osim što su rekli da će to ići po 60 milijardi mesečno. Kako će i kome pomagati i kojim redom to ne znam, čak ne znam da li i oni znaju trenutno ili će rešavati u hodu.
1. jednostavno – ti kažeš da je uzrok deflacije nedostatak para, ja kažem da bi isti efekat imala veća količina robe na tržištu, čak iako je para isto (ništa nije naštampano).
2. to je problem sa svim konfederacijama.
3. neka anuliraju domaće ili najgore zajmove
4. e to meni nije jasno, zašto bi to morao biti loše za Švajcarsku ili nerešiv problem. Oni mogu da smanje cene do potrebnog nivoa, jer su već isto toliko dobili jačanjem svoje valute – koliko je švajcrska roba sa jačanjem franka skuplja, toliko je njima tuđa roba (repromaterijal) jeftinija. da ne pričam da su dok su štampali franke i neko ih je kupovao dolarima ili evrima, mogli praktično ni iz čega da prave rezerve u tudjim valutama. (ili grešim, nisam ekonomista, daleko od toga)
1. Ne, ja nisam rekao da je uzrok deflacije nedostatak para, ali je ubacivanje novonaštampanih para (nepokrivenih proizvedenom robom) način da se zaustavi deflacija, odnosno da se izazove inflacija. S druge strane uzrok deflacije je najčešće smanjenje tražnje, a zbog toga sledi pad cena. Smanjenje tražnje može se javiti iz više razloga, ali je njegova spirala opasna jer ljudi onda čekaju još veći pad cena, a to izaziva dodatano smanjenje tražnje i tako u još dublju deflaciju.
4. „koliko je švajcrska roba sa jačanjem franka skuplja, toliko je njima tuđa roba (repromaterijal) jeftinija.“
Da, ali to je u idealnom slučaju da jeftini roboti od repromaterijala iz inostranstva prave proizvod za izvoz, a koliko je to realno. U realnosti u cenu ulaze i troškovi komunalija, koji su u CHF, troškovi plata u CHF, troškovi domaćih sirovina u CHF, troškovi nekretnina, zakupa i ostalog u CHF a to sve i dalje isto košta. A i danas je i kompletno iseljenje proizvodnje u drugu zemlju u većini poslova vrlo moguće, tako da i to treba uzeti kao moguć negativan trend.
Hvala ti na objašnjenjima – dakle, Aristotel je bio u pravu – zlatna sredina 🙂