Dosta je lako prepričati popularnu predstavu o tzv „lenjim Grcima“ i merama štednje. Neki, Grci i mahom južni narodi, nisu voleli puno da rade, pa su pozajmljivali novac i davali za plate javnom sektoru koji je ležao po plažama i ispijao kafe po kafićima. Posle nekog vremena ovaj dug je narastao preko svake mere, lenji Grci, a ništa bolji nisu ni Španci, Italijani ili Srbi, Hrvati itd, u jednom momentu su se suočili sa činjenicom da ne može da se dalje živi ovako bez rada i da se, da bi mogli da se dobijaju novi, i dalje neophodni, krediti, mora stegnuti kaiš i prionuti na tzv „mere štednje“. Otada se u javnom sektoru smanjuju plate, a mase nepotrebno zaposlenih u javnom sektoru koje ne rade ništa, moraju se otpuštati, državna imovina se mora prodavati, imovina koja je takođe nepotrebno i rizično u rukama ovakvih korumpiranih država. U jednoj reči: mora se „štedeti“ i vredno i mukotrpno raditi – to je jedini izlaz iz politike „lako ćemo“ koja je do juče krasila ove zemlje.
I naš premijer u potpunosti deli ovaj pogled na nedavnu istoriju i mere štednje. Novoizabranog grčkog premijera Ciprasa označio je kao vođu pokreta za politiku „lako ćemo“ koja želi da nastavi sa lenstvovanjem od ranije. Ako Cipras uspe, kaže on, odlično, onda ćemo svi mi „koji mislimo da se iz krize može izaći samo mukotrpnim radom“ biti u krivu, a „genije“ Cipras će biti u pravu – ali, to je nemoguće, u stvari nam poručuje premijer Srbije. „Mere štednje“ su jedini put.
U već klasičnom filmu „Trumanov šou“, Truman veruje da živi u normalnom svetu, da je zaposlen i oženjen, a da samo zbog trauma iz detinjstva i zato što mu svi kažu da je tako dobro, nikada nije napustio svoj grad na ostrvu niti promenio svoju dnevnu rutinu. U stvari, on živi pod ogromnom kupolom televizijskog studija, a oko njega su isključivo glumci. Oni su deo rejaliti šoa u kome jedino Truman nije svestan o čemu se radi. Ideologije su slične malom Trumanovom šou u našim glavama i nije ih se uopšte lako osloboditi. Na primer, jedan mali Trumanov šou u vezi „mera štednje“ zaposeo je mnogo glava oko nas.
U realnosti, mere štednje nisu samo stezanje kaiša koje promoviše i naša vlada, odnosno, samo razumno smanjivanje troškova u nedostatku sredstava, što svako radi ili bi smatrao da je dobro da radi. U stvari, mere štednje su politički paket koji niti je jedini moguć niti je razuman, a pogotovo nije bez moguće alternative.
O čemu se radi? Mere štednje su daleko od toga da su samo smanjivanje troškova države, već uključuju barem još tri političke odluke:
1) Pravac kojim se kretala politika u poslednjih 20-30 godina je jedini mogući i najbolji pravac politike. Neki su u tom periodu bili lenji i lakomisleni i oni sada moraju da štede, ali ništa u samoj politici nije pogrešno. U tom smislu, nacija koja se previše zadužila, treba da se više i duže zaduži da bi vratila prvobitni dug. U slučaju Grčke da, od trenutka početka „mera štednje“, svoj dug poveća skoro duplo.
2) U sklopu tog pravca politike treba privatizovati što više stvari, pa i strukturne monopole države. Politika „mera štednje“ ne može da se opredeli da li to čini zbog nužde otplate enormnog duga, ili zbog toga što je „privatni vlasnik uvek bolji“, a državno vlasništvo nužno propada – ali je svejedno ubeđena da je privatizacija strukturnih monopola neophodna. Grci su tako u poslednjih 5 godina privatizovali vodovode, luke, krenuli ka privatizaciji železnice, obale..itd.
3) Iako politika u poslednjih 20-30 godina dokazano stvara ogromne socijalne razlike, što je i statistički dokazano i kod poznatog Tomasa Piketija u knjizi „Kapitalizam u 21. veku“, ništa u ovoj politici ne treba da se menja. I dalje ćemo imati sistem koji nagrađuje usku grupu najspretnijih. To što srednja klasa nestaje, a siromaštvo se povećava, sukobi se proširuju i među državama i unutar nacija, ne treba da izazove preispitivanje. Može se živeti i u društvu uskog grla nagrađivanja, kao u nekoj permanentoj lutriji gde malo njih dobija, a većina gubi.
Kada sada pogledamo „mere štednje“ – dalje pozajmljivanje po sve većim kamatama, privatizaciju svega i dalje širenje jaza između bogatih i siromašnih – vidi se da one nisu ni tako zdravorazumske a ni tako razumne. Čak obrnuto, rezumno bi bilo biti protiv „mera štednje“. To ne znači da treba i dalje besomučno pozajmljivati niti da ne treba smanjiti ukupne troškove država – ali taj deo štednje sasvim lepo se slaže sa prekidanjem spirale duga, očuvanjem strukturnih monopola u rukama države i smanjivanjem jaza između bogatih i siromašnih. Za dugove koji su veći od kapaciteta dužnika, odgovorni su i onaj koji daje i onaj koji prima kredite, državna infrastruktura ne treba da bude privatizovana i dobro je imati srednju klasu.
Moguće je, dakle, imati alternativnu politiku, a bilo bi i razumno. Tu alternativnu politiku možemo, sasvim tradicionalno zvati leva politika. I sve bi bilo u skladu sa demokratijom i normalno. Pa ipak je nemamo, leva politika nam se u trenutnom „šou“ prikazuje kao nešto strašno, neizvesno, opasno. Naslovi u novinama su „Strašno, strašnije, Siriza“, leva politika naziva se „ekstremnom“ „ultralevičarskom“, govori se da je to politika „lako ćemo“. Javljaju se i stare traume, pa neki kažu kako nam je „leva politika donela hiperinflaciju“ – dakle, onu Miloševićevu ratnu nacionalističku hiperinflaciju od pre 22 godine. Levo se prikazuje kao jaka, neodoljiva, negativna sila koja u biće između Staljina, Če Gevare i Lenjina pretvara svakoga ko joj se približi. Svuda je strah i neizvesnost.
Ne može se to poreći. A ipak, sve što je potrebno je da, kao i Truman na kraju Trumanovog šoa, i pored sveg tog intenzivnog plašenja, skupimo hrabrosti da izađemo na ona vrata.
Danas, čak, sa druge strane ne bismo bili ni sami.
