Ovde ćemo pokušati da ispitamo problem prepuštanja pravnih poslova (recimo, overavanja ugovora) privatnim licima i pitanje koja varijanta regulisanja ovih poslova bi bila najbolja.
Ovo je početna situacija. Imamo 1000 građana, koji godišnje imaju potrebu za 100 ugovora, a država je propisala da tih 100 ugovora mora da ima 100 overa da bi bilo važeće.
Kako bi ova overa mogla da se organizuje:
1) Svih 100 ugovora mogao bi da overi sud po minimalnoj ceni koja pokriva overu – recimo 3 dinara.
2) Svih 100 ugovora će overiti 10 privatnih notara po propisanoj tarifi-ceni od 6 dinara.
3) Poslovi ugovora su podeljeni između države i privatnih notara, odnos cena i usluge je takav da 60 ugovora overava sud po ceni od 3 dinara, dok ostalih četrdeset overavaju notari po slobodno određenim cenama koje su uzele vrednosti od 2 do 4 dinara.
4) Država je omogućila slobodne cene i slobodan pristup profesiji notara, uz potrebne kvalifikacije, a sama ne daje usluge overe. U državi ima 23 notara, a cene su se stabilizovale na prosečno 4 dinara.
U načinu 1) država mora da obezbedi 10 radnika na čiji rad i overu ugovora je društvo potrošilo 300 din.
U načinu 2) društvo je na iste ugovore potrošilo 600 dinara. Privatni notari su profitirali 300 din, recimo. Država nije ni zaradila ni potrošila kao ni u načinu 1, poslova overe nema u budežtu, 10 ljudi manje radi u javnom sektoru.
U načinu 3) ako je prosečna cena kod notara bila 3 din, društvo je na ugovore potrošilo opet 300 din. ali je po pretpostavci dobilo bolju uslugu, jer je više ljudi pružalo tu uslugu. U javnom sektoru je ostalo da radi 6 ljudi.
U načinu 4) postoji potpuno slobodno tržište overe, ali je cena veća nego ranije.
Koji način overe bi bio najbolji za društvo?
Koji način bi bio najviše u skladu sa principima tržišta?
Koji način smo mi izabrali?
Nije jasno šta je u Srbiji toliko zapelo kod notara. Notari postoje u većini uređenih zemalja.
Notar (bi trebalo) ne samo da overava papire, lupa pečat i zavede ih, već da garantuje njihovu ispravnost. Do sada je u Srbiji postojao problem što je bilo moguće overiti bilo šta. Recimo, odemo i overimo ugovorom da ja vama prodajem parcelu XYZ. To sud regularno overi. A na toj parceli je recimo Kalemegdan. To je potpuno moguće, i dešavalo se. Ne za Kalmegdan, ali jeste za mnoge druge nekretnine. Ili, pre par godina (istinit događaj), jedan lik je prodao zemlju mog oca, samo zato jer ima isto ime, prezime i ime oca, kao i moj otac. I katastar je zemlju prepisao na kupca. Prodavac pare potrošio. Ili, poznate višestruke prodaje stanova. I simpatičo je da je u većini tih prevara na neki način učestvovao neki advokat.
Notar, kao odgovorno lice, bi trebao da bude garant da u ugovoru, koliko je god to moguće, nema besmislica i prevara. To je osnovni posao notara, za razliku od sudskog službenika koji treba samo da lupi pečat i kopiju stavi u arhiv, bez obzira šta unutra piše.
Zbog čega su cene notarskih usluga kod nas otišle u nebesa, nije jasno? U DE i CH notarske usluge su daleko jeftinije nego u Srbiji. Dalje, većina notara su bivši advokati. Šta se u pozadini svega događalo?!? Kao i sve u Srbiji, pretvorilo se u parodiju onog što je trebalo da bude.
dva pitanja:
– zašto sudski službenik (neko zaposlen u sudu – javni državni beležnik) ne bi garantovao ispravnost dokumenta?
– koja bi od ove četiri varijante bila najbolja?
dva pitanja:
– zašto sudski službenik (neko zaposlen u sudu – javni državni beležnik) ne bi garantovao ispravnost dokumenta?
– koja bi od ove četiri varijante bila najbolja?
koja je odgovornost notara ako overi prevarni ugovor, recimo duplo prodat stan?
da li država automatski preuzima nadoknadu troškova oštećenog građanina ili to čini notar iz svog džepa?
pitanja su retorička jer sam skoro pa siguran da su odgovori na oba pitanja odrečni
da su potvrdni, reforma bi i imala nekog smisla (sem u visinama harača)
samo sam čuo da je 80-90% prve generacije notara u HR ima krivične prijave
Pa, zato što je provera sadržaja dokumanta ponekad složena, zahteva puno vremena, nekada i terenskog rada. Za samo čitanje i razumevanje celog ugovora, ponekad je potrebno duže vreme, a dosadašnji službenici u sudovima su imali tek nekoliko minuta po overi…
Ne ulazim sada u detalje zašto, ali dosadašnja praksa je bila da se mogla overiti svaka besmislica, bez ikakve provere sadržaja. Sudski službenik je samo „lupač pečata“ koji nije imao ni mogućnosti, ni resurse da detaljno proverava sadržaj. Overavanje „svega i svačega“ je kod nas dovelo do potpunog obesmišljavanja same overe, te onda do brojnih kasnijih parnica i sudskih procesa. Notar bi trebalo da garantuje ispravnost sadržaja. Naglašavam to, BI trebalo, jer kod nas u Srbiji…. Joj! Ali u CH ili DE tako funkcioniše notarski sistem.
Da li bi tako mogli da rade državni službenici? Ne znam. Dosadašnja praksa u svim javnim službama i preduzećima pokazuje da se gomila nestručnost, te su javna preduzeća sve nesposobnija da bilo koji posao obave sami. Sada je već smešno kakve sve poslove javna preduzeća moraju da daju priavtnicima da rade. Ne da hoće, nego moraju, jer nemaju kadrove da to urade sami. Imaju mnogo zaposlenih, ali nemaju stručnih.
…sada sam već odlutao od teme. Ali poenta je davanje posla privatnom sektoru umesto da ga obavlja javni. A ta pojava je pre posledica određenih propusta (o kojima se jako malo priča), nego uzrok.
Notar bi trebalo da garantuje – da li to znači da on ima neku materijalnu ili drugu odgovornost, ako nešto nije validno?
– drugo, ako sve treba da rade privatnici, zato jer su javni službenici nesposobni, da li treba da budu i sudije?
Notar bi trebalo da garantuje – da li to znači da on ima neku materijalnu ili drugu odgovornost, ako nešto nije validno?
– drugo, ako sve treba da rade privatnici, zato jer su javni službenici nesposobni, da li treba da budu i sudije?
Zvanično, notar „svojom imovinom“ garantuje ispravnost overenih dokumenta. Ne, ne znam šta to znači, pogotovo u Srbiji. Zdrava logika kaže da bi tada trebalo on lično da obešteti oštećenog. S’ tim da je „pravnička logika“ obično strana nama koji nismo iz te branpe. I meni se rađa pitanje… …ko će da kaže koja strana je oštećena?!?
Ali baš je to ono o čemu treba rapravljati, ono zbog čega postoji notarski sistem, i ono zbog čega nešto treba da se menja. Kod nas se rasprava o notarima svela na: „koliko je tu ko dobar“.
Ovde je otprilike objašnjeno šta bi notarski sistem trebalo da bude: http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/514016/Licna-imovina-notara-garancija-za-ispravnost-ugovora Ograđujem se od Blic-a, samo ukazujem na neki teoretski ideal.
I ja sumnjam da će to kod nas funkcionisati onako kako je zamišljeno. Notar se postaje preko veze, i tu se već uvuklo nekoliko „mutnih likova“. Ali da dosadašnji sistem overa ne valja jeste činjenica.
Još jedan detalj, notar (bi trebalo) ne da je jedna osoba, već da ima nekoliko zaposlenih koji svi zajedno čine notarsku kancelariju. Provere kompletnog sadržaja jednog ugovora ponekad traži mnogo rada (zbog čega nije ni funkcionisalo do sada sa sudskim overama), te bi notar trebalo da ima zaposlene službenike koji obavljaju taj posao.
Što se tiče nesposobnosti javnih službenika… E ne znam šta tu reći. Ko nije zavirio u javna preduzeća, teško može da razume šta tu zaista ne funkcioniše.
Ne, ne treba sudije da budu privatnici.
hvala na odgovorima