Rehabilitacija budućnosti

piše: Srđan Damnjanović

Ostavljajući po strani pravni i istorijski kontekst rehabilitacije Dragoljuba Draže Mihailovića, pokušaću da ukažem na neke od posledica rehabilitacije na budućnost srpskog društva. Pošto se na prošlost ne može uticati, čin rehabilitacije usmeren je više na projekciju budućnosti, nego na inače nemoguću korekciju prošlosti. Opšta mesta teorijske psihoanalize, kao što su funkcija sna, nesvesno i prošivni bod, interpretirana su shodno stanovištu o utopijskoj funkciji sna i fantazije (Ernst Bloh), posebno preformulisanom u utopijsku disfunkciju, kako bi se pokazalo da nacionalistička fantazija čin rehabilitacije koristi za završno fiksiranje transgeneracijske traume. Jer ne samo da žive zaustavljaju ruke mrtvih (kao što je to formulisao K. Marks na početku Kapitala), nego i obratno, živi složno povlače ruke mrtvaca kako bi upravljali savremenicima i budućim generacijama.

S obzirom da je presuda Dragoljubu Mihailoviću izrečena za kaznena dela izdaje, kolaboracije sa nemačkim okupatorom i marionetskom vladom Milana Nedića, za zločine nad partizanima i njihovim simpatizerima, kao i za masovne zločine nad Muslimanima i Hrvatima, činjenica da se komandant Ravnogorskog pokreta mora smatrati neosuđenim licem iz proceduralnih razloga je opterećujuća, upravo zbog pozivanja na (ne)proceduralnost postupka. Pošto se postupak ne može ponoviti, rehabilitacija pozivanjem na proceduru vraća ličnost u stanju pre izricanja presude. Premda sam tekst rehabilitacije izričito isključuje mogućnost proširivanja rehabilitacije na sam pokret, ono što je doslovno isključeno, vraća se kao opšte mesto u nacionalističkoj fantaziji.

Potencirajmo problem. Reč nije o ličnosti, nego o referentnoj stvarnosti. Da je jedna istorijska stvarnost potisnuta a druga snažno afirmisana javom, bio je argument u prilog rehabilitaciji. Navodno, bila je potisnuta istorija postojanja još jednog antifašističkog, ali u velikoj meri demokratskog pokreta otpora. Pogledajmo da li je zaista tako. Podelimo stvarnost na halucinatornu stvarnost sna i stvarnost jave. Rehabilitacija kao povratak u valjano stanje podrazumeva da je neki remetilački faktor to stanje narušio (prvobitna presuda). Rehabilitacija u tom smislu ima funkciju sna o stvarnosti, odnosno predstavlja drugu pojavu DM, pojavu u prečišćenom, sublimnom obliku, koja bi trebalo da bude prihvatljivo, tzv. „civilizacijsko rešenje“. Međutim, zadovoljenje je imaginarno, tiče se prevashodno onoga što snevač misli o sebi, kao što se to jasno vidi iz komentara zagovornika rehabilitacije. Međutim, dešava se i suprotno – kada se u snu (ovoga puta san je zapravo stvarnost), snevač budi suočen sa groznom utvarom, i bežeći u „spoljašnju stvarnost“, nastoji da izbegne susret sa vlastitom krivicom. Između ostalog, suočiti se sa vlastitom krivicom oduvek je bila cena zrelosti, očigledno preskupa. U svakom slučaju, san nam posredstvom cenzure omogućava da se na prihvatljiv način suočimo sa neprijatnom situacijom, premda smo te neprijatnosti zapravo svesni.
Odnos između latentnog i manifestnog plana sna osvetliće nam bliže prirodu ove analogije. Rad sna, prema Frojdu, sastoji se u pretvaranju latentnog (nesvesnog) u manifestni (simbolizovani) sadržaj sna. Kod dnevne fantazije, sadržaj je otvoren i ono latentno je u prednjem planu, probijajući se van, prema napred (Ernst Bloh). Ali, ta famozna „dnevna fantazija“ nema samo utopijsku funkciju, nego ona stavlja u igru i ono što je neprijatno i zazorno (utopijska disfunkcija). Mimo dnevne fantazije zazorno ne stoji u prvom planu, ali ga tekst, kao izraz nekog institucionalnog „nesvesnog“, naglašeno podrazumeva.

Istovremeno, ono je isključeno iz problematizacije (npr. ideologem homogene države). Naravno, između noćnog sna i dnevne fantazije postoji razlika, ali oni se u jednom trenutku susreću, najočiglednije pri prelasku iz jednog stanja u drugo. Dnevnu fantaziju koja nam projektuje budućnost u snu smeštamo u prihvatljivu prošlost i obrnuto.

U obrazloženju rehabilitacije jasno stoji da se akt odnosi na ličnost, a ne na pokret u celini. Međutim, nije moguće odvojiti ličnost od nasleđa koje ona simbolizuje. Prva pretpostavka koje je na taj način učvršćena rehabilitacijom sastoji se u uverenju da je autentično istorijski čin bio Baški kongres, a ne Avnoj, odnosno da je Avnoj kriv za istorijski udes srpskog naroda, između ostalog, zato što je deo komunističke zavere. Na Kongresu u selu Ba, januara 1944, postavljen je sledeći program: „a) Da se u celini obnovi jugoslovenska država i proširi na teritorije na kojima žive Srbi, Hrvati i Slovenci i da se kao minimalno traženje budućoj Jugoslaviji odrede granice prema traženju jugoslovenske delegacije na konferenciji mira posle Prvog svetskog rata. b) Jugoslavija treba da bude uređena kao federativna država, u obliku ustavne i parlamentrane nasledne monarhije, sa narodnom dinastijom Karađorđević i sa kraljem Petrom Drugim na čelu. v) Kongres smatra, da je solidnost buduće Jugoslavije uslovljena stvaranjem, na demokratski način, jedne srpske jedinice u državnoj zajednici, koja bi na demokratskim osnovama okupila ceo srpski narod, na njenoj teritoriji. Isto važi i za Hrvate i za Slovence.“ Paradoksalno, pristalice pokreta Draže Mihailovića trebalo bi da insistiraju na nerehabilitaciji, jer se rehabilitacijom uspostavlja veza sa savremenim događajima, u kojima nacionalistička fantazija ponovo gradi mitski lik mučenika za „našu stvar“. A famozna „naša stvar“ sastoji se u okupljanju celokupnog srpskog naroda u jednu jedinicu. U prvobitnoj presudi nije utvrđena veza između zahteva za okupljanjem i počinjenih zločina, ali teško je pretpostaviti da postoji neki drugi način homogenizovanja (isto važi i za druge narode). Istorija je tako postala najbolja učiteljica za svoje ponavljače. Istovremeno, učvrstio se i svojvrstan nacionalistički sofizam: Da su odluke Baškog kongresa bile sprovedene, odnosno da je ravnogorski pokret pobedio, ne bi bilo potrebe za ratom devedesetih godina, jer je rat devedesetih izbio upravo zbog „nepravednih granica Avnoja“. Ovaj ignoratio elenchi izbio je zahvaljujući prethodnom javljanju greške hysteron proteron. Ono potonje postaje prethodno, jer se manifestno dnevne fantazije podmeće u latentnu stvarnost sna, a time nacionalistički san postaje opterećujuća java.

Rehabilitacija procedurom efikasno redefiniše istoriju i omogućava nam da nastavimo tamo gde smo kao društvo stali pre prvobitne presude. Krivica se sada u „rehabilitovanom“ smisla javlja kao krivica bez krivice, a upisana u samu simboličku institucionalnost, tiče se „nesvesnog“ samih institucija. Čin rehabilitacije reprodukuje, obnavlja i ubacuje „svežu krv“ u institucionalno nesvesno. Nesvesno institucija je spoljašnje nesvesno, a čini ga ono o šta se zna, ali o čemu se spremno ćuti, kako je već formulisao Slavoj Žižek. Priroda naših institucija i instucionalnih rešanja, kao i ove rehabilitacije, upravo je u tome što proizvodi ekcese koje „uspešno“ rešavaju i od kojih se bezuspešno ograđuju. Drugim rečima, objektivno nasilje rađa se u institucionalnom „nesvesnom“ i čini onu podlogu na kojoj se mogu javiti oblici subjektivnog, navodno ekscesnog nasilja, kao da je reč o pojedincima koje nije bilo moguće obuzdati. Između objektivnog i subjektivnog, nalazi se ličnost, naravno tragična, koja vrši transgeneracijsko posredovanje traume, i koja može biti privatno „iskreni dobrotvor“, „ratni heroj“ i na kraju „borac za slobodu i demokratiju“. Ili da preformulišemo Hegela: tragična ličnost čini upravo ono što lakej od nje očekuje.

Ostanimo kod onoga „borac za slobodu i demokratiju“. Prema dokumentima sa Baškog kongresa, poziv na ustavnu i parlamentarnu demokratiju potkrepljen je različitim aktivnostima i tekstovima u kojima je vidno zalaganje za socijalnu pravdu (predsednik kongresa je socijal-demokrata Živko Topalović, inače u dobrim vezama sa laburistom Klimentom Atlijem), a posebna briga posvećuje se ženskim organizacijama i omladini. Međutim, termini koji se tiču ženskih organizacija, radnika, omladine, na poseban način u su utkani i kodifikovani, baš kao što danas duboko religiozan pravoslavni vernik posvećuje ishrani istu pažnju kao new age vegan. Međutim, kada bi se poveo razgovor između njih, pokazao bi se uzrok fundamentalnog nesporazuma. Zdrava hrana kod jednog se tiče učenja o uskrsnuću tela, a kod drugog, posebnih momenata ideologije novog doba. U ovom slučaju su značenja učvršćena ideologemom homogene države. Bićeš žena kao „srpska majka“ uživajući „zakucana“ u svojoj patnji, kako je taj mehanizam identifikacije osvetlio još Sigmund Frojd (kao što i termin „demokratija“ u ovom kontekstu predstavlja samo šifru homogenizacije).

Sve u svemu, čin rehabilitacije nema nikakve veze sa prošlošću, nego intendira na budućnost, i tiče se generacije koja je sprovodi, a nikako ne tek procesa proceduralne rehabilitacije ličnosti. Ili kako je to video još Niče u spisu O koristi i šteti istorije za život, odnos prema istoriji može biti antikvaran, monumenalan i kritički. Rehabilitacija kao kritički čin monumentalizuje istoriju, koja iz dana u dan, postaje sve snažnija mora – ne zato što se dogodila kao mora, nego zato što je ta mora reprodukovana i oživljena u delima i rečima naših savremenika.

1 odgovor ka “Rehabilitacija budućnosti”

  1. Darko Božuta каже:

    Problem je u našim akademijama nauka koje se ustvari ne oglašavaju i ne predstavljaju nikakvo civilizacijsko vođstvo. Radi se i u Srbiji i u Hrvatskoj o nacionalističkim institucijama ustvari samim neoglašavanjem po ovako važnim pitanjima one se svrstavaju u kvazi institucije koje ustvari rade protiv sopstvenog naroda što je paradoks. Akademija nauka Srbije nije se nikada ogradila od nacionalističkog projekta Velike Srbije. Da se znaju elementarne stvari znalo bi se da ideja Velike Srbije, Velike Hrvatske itd. po zakonu promjene završava sa prefiksom mala. Ovo nije šuplja priča napisana iz mržnje, daleko od toga, to upravo tako funkcioniše, samo naši kvaziakademici to ne znaju.Oni nacionalisti koji zagovaraju prefiks Velika su glavni krivci svega što se dešavalo, jer stavovi su strogo anticivilizacijski i nemoralni jer su nacionalistički. Mi smo Bolesna društva i nećemo izaći iz začarane agonije nacionalizma sve dok se ne priklonimo civilizacijskim vrijednostima antifašizma i ljubavi među narodima. Nacionalno mora da preleži bolest nacionalizma i da se transformiše u nadnacionalno, pri čemu nacionalno ništa ne gubi nego naprotiv dobiva uvažavanje i poštovanje. Dok ove ideje ne pobijede mi ćemo i dalje da tonemo, jer nije samo problem što su nacionalisti po definiciji ljudi na nižem stepenu svijesti, nego je problem što duhovni sistem sankcioniše takvo ponašanje, pa luzeri koji se izjašnjavaju kao ustaše i četnici će opet biti pobjeđeni i opet će biti krvi do koljena. Postoje ljudi kojima je isto zaklati čovjeka i životinju ali vjerujte mi nisu oni krivi iako se obično njima sudi. Krivi su ideolozi nacionalizma koji iako vole svoj narod upravo su najveći neprijatelji svog naroda.Krive su Akademije ako ništa zato što šute a kasnije će teći potoci krvi zbog njihovog neoglašavanja ili nacionalističkog oglašavanja.Krajnje je vrijeme da se obrati pažnja na kvaziideologe kao najveće neprijatelje sopstvenih naroda.

Pristigli komentari


Pratite objave autora na FB

Po datumima

мај 2015.
П У С Ч П С Н
« апр   јун »
 123
45678910
11121314151617
18192021222324
25262728293031