Poslednjih nedelja se u raspravu o levici uvuklo, kao naizgled ključno, pitanje NATO i R. Srpske. Može li neko biti levičar a biti protiv ulaska Srbije u NATO i protiv menjanja Dejtonskog sporazuma, odnosno protiv ukidanja/smanjivanja nadležnosti R. Srpske? Teofil Pančić je u dva teksta izrazio mišljenje da ne može: kakva je to levica koja podržava opstanak „etnoočišćene tvorevine“. S druge strane, kakva je to levica koja ne shvata da je ulazak u NATO conditio sine qua non demokratije u Srbiji?

Drugim rečima, bilo ko normalan, civilizovan, pa i levica, mora biti za ukidanje RS i za ulazak u NATO. Ja pak mislim da je za levicu moguće da bude i civilizovana i normalna a da ima suprotne stavove i mislim da nije teško pokazati zašto je to tako.

Da bi se to objasnilo treba poći od toga zašto uopšte nastaju države. I to demokratske države. Ukratko, njihov cilj je da omoguće samoupravu nekog stanovništva, njihovih građana. Da bi demokratija u nekoj državi funkcionisala u njoj se mora vladati na osnovu većine koja je nastala na osnovu političkih stavova. Idealno je da se u državi smenjuju leve i desne vlade, tako da je pravilo da 1) među građanima postoji konsenzus o osnovnim, ustavnim pitanjima i 2) uvek je moguće da politika koja odgovara našim preferencijama bude vladajuća. U ovom krugu koji simbolizuje demokratsku državu niko u principu nije u trajnoj manjini, odnosno, nikome nije trajno onemogućeno da učestvuje u vlasti.

Stvar se može drastično promeniti ako ovaj krug stavimo u istu državu sa većim krugom. Ukoliko postoji određena distanca među ovim krugovima koji predstavljaju grupe, ne postoji bilo kakva formalna prepreka da manji krug nikad ne utiče na vlast. Oni su malopre imali autonomiju, a sada je nemaju iako su formalna pravila demokratije ostala ista – vlast se bira većinom itd.

Ova okolnost je razlog nastanka „nacionalnih država“ – to je razlog zašto Hrvatska, Slovenija, Crna Gora ili Kosovo nisu u zajednici sa većom Srbijom, iz prostog razloga što bi u demokratiji, koja ne bi imala ograničenja/autonomije, uvek odlučivali građani Srbije kojih je više. Međutim, iz istog razloga R. Srpska ili bilo koja druga autonomija sličnog sastava građana ima pravo da traži određeni stepen autonomije u odnosu na većinu u BiH, jednako kao što su autonomiju tražile Hrvatska ili Slovenija u Jugoslaviji. U demokratskim državama zahtev za autonomijom ne pravi ni veće probleme, kao što smo nedavno videli u slučaju Škotske i Britanije.

Da li to, međutim, znači da „nacije“ imaju pravo na „nacionalne države“ ili pravo na „svoju teritoriju“? Ne znači.
Moderne države su, uopšteno rečeno, medijumi demokratije – njihova svrha je da SVI ljudi na određenoj teritoriji mogu da upravljaju sobom štiteći prava svakog pojedinca, člana te zajednice, na slobodan život, nezavisno od njegovog etničkog porekla.

To znači da država ne može biti nelegitimna zato što je na „tuđoj teritoriji“, nego samo ako nije dovoljno demokratska, a to se ne rešava utapanjem u neku veću državu, nego povećanjem stepena demokratije.

Drugim rečima, u principu svako ima pravo da traži autonomiju u odnosu na neku državu. Razlog zašto svakih nekoliko sela nisu posebne države nije u tome da one na to nemaju pravo zbog istorije, vlasništva nad teritorijama i slično, već zbog toga što bi to u velikom broju slučajeva bilo nepraktično ili bi uključivalo diskriminaciju nekog sličnog susednog sela.

Dakle, svako ima pravo na državu. Ali, možda je izuzetak ako se na teritoriji neke autonomije dogodilo etniško čišćenje ili genocid? Možda bi pravilo trebalo dopuniti tako da svako ima pravo na državu, osim ako se za neku državu može pokazati da je „genocidna tvorevina“, odnosno da se na njenoj teritoriji dogodio genocid?

Mislim da bi odgovor da zajednice čiji su članovi počinili zločine na nekoj teritoriji nemaju pravo na državu toj teritoriji takođe bio problematičan. Najpre, zločine čine određeni ljudi, a kazna se ovde proteže na sve ljude, tako da bi ta vrsta kazne uključivala neku kolektivnu odgovornost. Ta kolektivna odgovornost bi se morala protezati i na ljude koji su građani koji žive u RS a mlađi su od 38 godina, iako su u vreme zločina u Srebrenici bili maloletni ili se nisu ni rodili.

Međutim, to nije jedini argument. U traženom smislu mnoge države su očigledne tvorevine genocida i etničkih čišćenja. SAD su posledica čišćenja Indijanaca, sadašnja Evropa je posledica Holokausta, Turska iza sebe ima genocid nad Jermenima, Hrvatska ima genocid iz II svetskog rata i etničko čišćenje iz devedesetih, Češka je, čak, proterala 2 miliona Nemaca posle II svetskog rata. Španija i Portugalija su proterale sve Jevreje u 16. veku itd. Verovatno je da bi neko ko bolje poznaje istoriju mogao da pokaže da je sadašnji izgled svih država posledica nekog zločina, etničkog čišćenja ili genocida. A sve ove države ne mogu nestati, niti treba da nestanu. Generacije koje sa zločinima u ogromnoj većini nemaju ništa treba da ih se sećaju i da se čuvaju mogućnosti da ih ponove. Da shvataju koliko su odvratni i pogrešni bili razlozi zbog kojih su zločini bili počinjeni, kao i sama ta dela.

Ali, zbog toga se ne mogu oduzimati demokratska prava tim generacijama. Ako neko misli suprotno, neka pokuša da formuliše precizna pravila koja povezuju zločin i demokratska prava i primeni ih konsekventno na sve države.

Zašto onda R. Srpska nema pravo da postoji, a Kosovo ima? Zašto Krim ne može da se odvoji od Ukrajine, a Kosovo može od Srbije? Bojim se da je odgovor jednostavan i da nas povezuje sa našom drugom temom – NATO-om. Krim i R. Srpska ne mogu samostalno da odlučuju jer je verovatno da ne bi izglasali dozvolu za postavljanje NATO baza na svojoj teritoriji, a Kosovo može jer je verovatno da bi rado prihvatilo NATO bazu na svojoj teritoriji, kao što je i prihvatilo bazu SAD.

Vojne baze SAD

Na naše principe demokratije i formiranja država izgleda da utiče vojni interes za kontrolom teritorija. A uz taj interes uvek ide i nacionalizam. Nacionalizam je taj kontra-princip koji kaže: nemate vi pravo na autonomiju jer ste na tuđoj teritoriji, Kosovo na srpskoj, a Krim na ukrajinskoj i tako redom. Mi ćemo se ratom boriti za kontrolu nad teritorijom, za „teritorijalni integritet“. Ako princip odbrane teritorijalnog integriteta, proširimo konceptima „bezbednosti“ i „nacionalnog interesa“ u inostranstvu, sila se može primenti bilo gde. Tako je NATO, uz samostalna angažovanja vojske SAD i V. Britanije, postao instrument nacionalizma vodećih zapadnih zemalja.

Tu će neko možda reći, dobro, ove zemlje su u Iraku, Siriji, Avganistanu, Pakistanu, Libiji očigledno upotrebile vojnu silu za zaštitu svojih, pretpostavljenih, nacionalnih interesa, ali nisu li to, ukupno uzev, naprednije zemlje od pomenutih Iraka ili Libije? Nisu li u Iraku i Libiji bili na vlasti očigledni dikatori? I treba li levica da podržava njih ili NATO?

Za nas u Srbiji ta dilema se može još proširiti. Treba li da budemo na strani liberalnog Zapada, čiji je instrument NATO, ili na strani autoritarne Rusije? Rusija je uz to i daleko od nas, a zemlje koje su već u NATO ili tome teže su svuda oko nas? Možda iz neprihvatljivosti statusa ruske gubernije, odmah, kao MANJE ZLO sledi da treba da budemo članica NATO? Budući savez koji ima svoje nacionalističke pretenzije, NATO je podržavao nama susedne nacionalizme i po svoj prilici ne može da podržava i naš, ali možda je to nevažno. Možda, članstvo u NATO, iako podrazumeva već pomenute demokratske ustupke susednim nacionalizmima, nama donosi ekonomski prosperitet, individaulnu slobodu i civilizacijski napredak koji odlikuje zapadne zemlje?

Naravno, svako sam može da odluči o ovim pitanjima. Za mene, ovaj izbor je prikazan kao lažna dilema. Svakako da baš biti na Zapadu podrazumeva još neke izbore. U nacionalizmu SAD (koji naravno nije etno-nacionalizam) u različitoj meri učestvuju druge države, na primer Nemačka, Francuska, Španija, Italija nisu učestvovale u napadu na Irak. Finska, Švedska, Austrija, Švajcarska i Irska nisu članice NATO. Ni politička scena u EU državama nije jednoobrazna, na jugu su već moguće jasno leve stranke – Siriza i Podemos su primeri. Neprirodno je i da članice EU budu za sistematsko uskraćivanje demokratskih prava iz vojnih razloga. Demokratska prava važnija su od prava na vojne baze.

I tako dalje. Tako je to u svetu u kome još ima nekih demokratskih pravila. Ali, možda je taj svet već prošlost i danas ima prostora samo za surovi realizam i unapred rešene dileme. Možda je slobodan izbor rezervisan samo za centar sistema, dok periferiji ostaje samo da sluša? Možda mi stvarno možemo da biramo jedino između NATO i Ruske gubernije ili između toga da dobrovoljno sprovodimo mere štednje ili da budemo naterani da sprovodimo mere štednje.

U svakom slučaju, u takvom svetu argumenti nemaju šta da traže.