Ovih dana gledam seriju “Civilization“ koju je 1969 za BBC uradio Kenet Klark. Serija se bavi istorijom ideja koje su formirale Zapadnu civilizaciju. Serija ima i zanimljiv podnaslov „A personal wiew by Kenneth Clark“ – Lično viđenje Keneta Klarka. Hm, dakle, autor je hteo da naglasi da ono što ono govori u seriji i slika civilizacije koju daje, nije objektivna istina u prostom smislu „jedine istine“, već da je pod neizbežnim uticajem svog autora.

To ne znači da je to proizvoljan pogled u kom nema uopšte objektivnog. Sasvim suprotno, autor se trudi da se maksimalno približi istorijskoj istini, samo istovremeno podseća da je to nemoguće učiniti u potpunosti.

U formalnom pogledu, ovaj podnaslov kaže: „osim ovog viđenja X postoji i najmanje još jedno moguće viđenje Y koje je takođe u okvirima legitimnog viđenja istorije – racionalna osoba ne bi mogla da apriori isključi mogućnost da je to viđenje Y istinito. O tome koje je viđenje istinito neka odluči vreme i drugi ljudi“. Drugim rečima, vi ne morate da mislite da su X i Y jednako istiniti – to najverovatnije nećete misliti – već da su i jedno i drugo legitimni, odnosno, da niko ne može tvrditi da je njegova istina JEDINA legitimna i konačna istina.

Ovde možete ostaviti ovaj tekst i odmah se baciti na seriju, ako je već niste gledali. Ali, ako imate još koji minut možete ispratiti kakve veze ovo ima sa našim društvom. Nije slučajno da kod nas, koliko ja znam, nema serije pandana. „Personal wiew“ za nas je još uvek misaona imenica. Kod nas se niko ne trudi oko neke istine, osim ako ne računa da bi ona mogla biti shvaćena kao JEDINA i konačna istina, makar implicitno.

Naš društveni život odigrava se u senci zaključka od pre kojih 20-30 godina, da je nelegitimno osuđivati tzv. „verbalni delikt“. Ko zna ko je postavio ovaj način mišljenja, ali je poenta svega bila da su u socijalizmu ljudi mogli biti osuđeni zbog onog što su rekli, a što se nije slagalo sa zvaničnom politikom i ideologijom. Protest protiv te prakse formulisan je u obliku tvrdnje da je osuda svakog „verbalnog delikta“ nelegitimna, odnosno da je nešto što je „verbalno“ samim tim izvan obima kažnjivih stvari. Ono što je verbalno ne može biti predmet kažnjavanja. Retko ko se kod nas ne slaže sa ovim stavom.

Trenutni odjek ovih davnih odluka dobili smo u izjavama premijera i ministra policije koji su, povodom primedbi da nešto nije trebalo da kažu, izjavili: „Nemojte nama da branite da kažemo šta mislimo. Imamo i mi pravo da mislimo i kažemo šta mislimo“ (premijer) i „Kao potpredsednik stranke i kao Nebojša Stefanović mogu da dam bilo kakvu izjavu, ne želim da bilo koji medij u zemlji vrši pritisak na mene šta ću da kažem i šta neću da kažem” (ministar policije). Drugim rečima, mi imamo pravo da kažemo da, recimo, novinari KRIKA, zajedno sa Televizijom N1 i novinama Kurir i Danas, „vode užasnu kampanju“ protiv premijera, da ne postoje „nikakvi dokazi“ o aferama Siniše Malog i da će odgovarati svi oni koji vode kampanju o Malom na „lažan način“. Ministar se dakle izjasnio da je Mali nevin (jer se o njemu vodi kampanja na lažan način i po njemu nikakvh dokaza nema), da mediji vode nečasnu kampanju, i pripretio da bi mogli biti kažnjeni (odgovarati) zbog toga.

Sad, zamislite da je neko ministra tada upitao: „Da li je to vaše lično viđenje ove stvari?“ – verujem da bi ministra odgovorio sa „Da“, dalje pitanje bi onda bilo: „Zbog čega kao ministar policije najavljujete kažnjavanje medija, kao da su učinili neki prekršaj ili krivično delo, na osnovu svog ličnog viđenja?“ – verujem da bi odgovor bio – „Ne najavljujem ništa, rekao sam da će navodi biti ispitani, ali kao Nebojša Stefanović mislim i kažem da je Mali nevin, i da novinari znaju da je nevin, ali vode užasnu kampanju lažima protiv njega.“

E sad, posle ovog odgovora nema više pitanja, ali bi mogao da se izvede zaključak da ministar ne zna dovoljno o tome da on, ni kao Nebojša Stefanović ni kao ministar, ne može da daje „bilo kakvu izjavu“. Na primer, za razliku od „netačnih tvrdnji“, pretnja jeste krivično delo iako je po prirodi „verbalna“. Ali, nije samo to problem.

Kada kažete da možete da date „bilo kakvu izjavu“ i da niko ne bi trebalo da „vrši pritisak na vas da nešto kažete ili ne kažete“ vi kao da podrazumevate da se izjave daju u nekom praznom prostoru u kome one ne dolaze u bilo kakve odnose sa drugim izjavama ili pravilima. Tu uopšte nije tako. Naime, svako drutšvo se temelji na pisanim i – obavezno – i nepisanim pravilima. Jedno od pravila modernog društva je da možete legitimno da iznosite mišljenja koja nisu mišljenja vlasti. „Legitimno“ ovde znači slobodno, bez pretnje da će vas neko kazniti zbog toga na bilo koji način. Ovo je naravno ideal, koji se u praksi na različitim nivoima često krši, ali u modernom vremenu ovaj ideal oblikuje stvarnost.

Međutim, ovde bi ministar ili neki njegov istomišljenik mogao da kaže: „ Pa da, ja to i tvrdim, i ja imam pravo da mislim i kažem bilo šta bez pritisaka“. Međutim, to nije rako: ako smo se dogovorili da svako može da kaže svoje mišljenje bez pritisaka“, onda je „mišljenje“ koje izražava pritisak na medije, nelegitimno.

Drugim rečima, kada počnemo da usvajamo skup osnovnih društvenih pravila P, onda postaje nelegitimno – u smislu da izjave koje krše ta pravila mogu biti predmet posebne kritike u društvu koja je ne samo legitimna nego i neka vrsta dužnosti – da se ta pravila krše. Dakle, sa pravilima P nešto postaje protivrečno tim pravilima i zbog toga nelegitimno. To je tako čak i ako je osnovno društveno pravilo neka formulacije slobode: sloboda nije apstraktna sloboda da se da „bilo koja izjava“ (ovako shvaćeno pravilo se NE MOŽE VERBALNO kršiti) nego konkretno opredeljenje za slobodu mišljenja, koje se MOŽE VERBALNO kršiti.
Ali, nama nekako slabo ide shvatanje da postoje neka PRAVILA, ma kako minimalna koja se mogu kršiti. Kao i u drugim stvarima, mi smo od jednog suprotnog stava „Ne sme se reći ništa protivno zvaničnoj ideologiji“ stigli do stava „Smemo da kažemo sve“, a da smo, po običaju, preskočili sredinu: „Neki stavovi su protiv osnovnih društvenih normi, a neki nisu“.
Ako nekome ko vas kritikuje pretite kažnjavanjem, onda kršite neke OSNOVNE NORME i zato, kada to radite, nailazite na opravdanu KRITIKU JAVNOSTI.

Odgovoriti na tu kritiku sa „IMAMO PRAVO DA MISLIMO I KAŽEMO ŠTA MISLIMO“ znači da ne razumete kako društvo funkcioniše. U DRUŠTVU neke izjave su kažnjive – pretnje – a neke kažnjava samo javnost kritikom.

To je normalno.