Kako nastaje propaganda?

Foto: Vladimir Tatarević

Cilj propagande je da slušalac usvoji određene saznajne i vrednosne stavove – dakle, da veruje ono što vi želite da veruje i da vrednuje stvari onako kako naručilac propagande želi.

Prva propagandna šema

Međutim, propagandu interesuju vrednosni stavovi koji povezuju klijenta i pozitivna vrednovanja, ne formiranje svih takvih relacija. Za propagandu je najpre potrebno da se ona može na nešto osloniti, a ona se oslanja na stavove koji opisuju šta treba raditi ako se pretpostavi neko stanje stvari. Na primer:

– Ako je nešto nemoguće ostvariti, ne treba u tome učestvovati.
– Ako je neko gubitnik, ne treba se družiti s njim.
– Ako se ne ko svađa, ne treba mu se pridružiti.
– Ako neko ne zna šta hoće, njegov poduhvat će biti neuspešan, ne treba mu se pridružiti.
– Ako je neko prisvojio javna sredstva, ne treba da bude na vlasti (ne treba glasati za njega).
– Ako neko nešto odlučno tvrdi, verovatno je to tačno, treba mu verovati.
– Ako neko puno radi, žrtvuje se, treba ga podržati.
– Ako je neko veliki Srbin, treba ga podržati, itd.

Ovakve saznajno-vrednosne implikacije su već deo „zajedničkog uma“, s pravom ili ne. Sve što u ovom pogledu propaganda treba da uradi je da tvrdi neko stanje stvari, zajednički um će odraditi ostalo. Na primer:

– Ako je neko gubitnik, ne treba se družiti s njim i učestvovati u njegovim poduhvatima.
– Opozicija je gubitnička. „Oni su gubitnici“
– Ne treba glasati za opoziciju.

Da bi se ostvario cilj propagande potrebno je reći samo drugi stav. Željeni zaključak proisteći će iz ovog stava i pretpostavki „zajedničkog uma“. A drugi stav je veoma lako tvrditi, na primer, možete se pozvati na činjenicu da je opozicija izgubila poslednje izbore (a zanemariti činjenicu da je sadašnja vlast izgubila desetak prethodnih izbora)

Primeri:

„Šanse /opozicije/ nisu mnogo velike“ (Politika)

djbPolitika

Levica nema šanse (Danas)

Propaganda DANASlevica
Istraživanja javnog mnjenja koja govore da klijent nadmoćno pobeđuje, a da konkurenti gube (Danas)

iipsosPRO

Pitanje 1.

Sad se postavlja pitanje: kako razlikovati izražavanje uverenja: „Oni su gubitnici“ (u značenju oni su izgubili poverenje i nemaju šanse na sledećim izborima), od propagandnog stava „Oni su gubitnici“ kome je cilj da opozicija izgubi na izborima, odnosno da se prognoza ostvari?

Ovo pitanje se svodi na to kako možemo da zaključujemo o nečijim (trenutno) neizrečenim stavovima. To zaista treba činiti oprezno. Samo u programima uživo i u autorizovanim intervjuima, možemo u većoj meri znati šta javni govornik želi da poruči.

U izjavama za medije koje podležu montaži, to ne možemo znati. Po pravilu, tu je govornik rekao desetak puta više rečenica od objavljenih i praktično je moguće njegove izolovane izjave uklopiti u bilo koju propagandnu tezu.

Ali, nešto ipak možemo da uradimo. Možemo pogledati:

1) Da li je govornik svestan propagandnog konteksta u koji njegove izjave mogu biti stavljene?
– Po pravilu, obrazovani govornik može da prati kontekst svojih izjava i može da se u živom nastupu ogradi od neželjenog smisla svojih stavova.

2) Da li govornik može da brani nepristrasnost i objektivnost svojih stavova?
– Na primer, ako vrednujete političke aktere tako da diskvalifikujete jedne zbog neke činjenice, trebalo bi da ste spremni da branite svoje kriterijume (i zalažete se za njih) i da uzmete u obzir sve dostupne činjenice.

3) Da li se može reći da govornik poznaje drugačija stanovišta od svog i uzima ih u obzir kada vrednuje pojave?
– Poznavanje i razumevanje drugačijih stavova od svojih, je znak da imate nepristrasne ciljeve, odnosno da želite da vaši stavovi dobiju prednost u nekoj konkurenciji, a ne u diskvalifikaciji drugačijih stavova. Poznavanje i razumevanje (uz pružanje inforamcija da je to tako) je pouzdan znak da ste stavove oponenata uzeli kao legitiminne.

4) Da li se može reći da govornik polazi od razvijenog i obrazloženog skupa stavova koji čine njegovu filozofiju?
– Propaganda polazi od zahteva klijenata, dok bi nepropagandni govor trebalo da polazi od reflektovanog i otvorenog skupa stavova koji bi, uz određeni trud, mogli biti poznati slušaocima. Inače, pozicija „političkog analitičara“ se često zasniva na suprotnom stavu od ovog. Politički analitičar bi, navodno, trebalo da govori samo „neutralne“ činjenice. Problem je što je te „činjenice“ koje su neretko samo jedan pogled na stvari, vrlo lako uklopiti u željenu propagandu po gornjoj šemi.

Druga propagandna šema

U drugoj propagandnoj šemi ne povezuju se uverenja i vrednosti, nego se direktno ide na sugerisanje vrednovanja. Objavljuju se pozitivna vrednovanja klijenta i negativna vrednovanja njegovih oponenata:

Vučić je dobar (B92.net)

ANb92

Sve druge stranke loše (in.ormer)

propaganda2INFlosa

Pitanje 2.

Ovde se opet postavlja pitanje: Kako razlikovati vrednovanje koje je deo propagande, od vrednovanja koje je izraz trajnih uverenja autora?

Za propagandu u medijima su prevashodno zaslužni urednici medija. Oni mogu da materijal koji imaju prilagođavaju željenim medijskim porukama. Da bi poruka bila jasna, obično se primenjuje jednostavno pravilo:

1. Sa klijentom se povezuju isključivo pozitivni termini, sa njegovim oponentima isključivo negativni.

Ako napravimo tabelu sa terminima upotrebljenim u propagandnom tekstu ova tabela bi morala jasno da otkrije propagandnu poruku.

Na primer, u tekstu „Cipras: ludak ili genije?“ (Blic), Ciprasu su pripisani ovi atributi:

ciprasPRL

Čak i naizgled pozitivni atributi „genije“, „briljantan“ zapravo se odnose na tvrdnju da je Cipras genije jer vešto manipuliše nacionalnim osećanjima Grka zarad opstanka na vlasti.

Tekst je ilustrovan ovom slikom:

cipras PROPaganda

Primer za pozitivnu propagandu možemo uzeti sa početka naše kampanje. Nedavno je na N1 jedan analitičar ovim atributima opisivao Vučića:

AVgenije
Treća propagandna šema

Treća propagandna šema bi se mogla nazvati propaganda „iz čistog vazduha“, nemate ništa, a ipak dobijate propagandni efekat. Na primer, privatni vladini mediji su kod nas početak kampanje ispratili tvrdnjom da je opozicija „u panici“. Ova tvrdnja se odnosi dakle, na unutrašnja stanja svih ili većine opozicionara i, pošto se ničim ne može dokazivati, može se uvek iskoristiti u propagandi.

Omiljeno sredstvo ovakve propagande je tvrdnja da je neko nečiji „sluga“ da je neko „strani špijun“, uopšte da je u službi nekog spoljnjeg interesa koji ga korumpira. SVE ovakve tvrdnje mogu se takođe izvući iz čistog vazduha i po pravilu se odatle i izvlače.

Sličan slučaj je nedavna optužba da je Ivan Ivanović „zloupotrebio“ decu u svom šou koja su rekla ponešto o Vučiću, što je inače opšte mesto o njemu. Teza pro-vladinih medija je bila da su te izjave posledica instruisanja i zloupotrebe, iako se takva teza ničim ne može opravdati. S druge strane, ovaj slučaj je zapravo otkrio jednu žicu propagande koja se inače ne vidi. Iako svi političari vole da tvrde kako su „pošteni“, propaganda samu politiku voli da prikazuje kao prljavu: tu svi sve rade samo zbog svojih interesa, lažu, kradu. Onda rezonovanje ide da je svako stavljanje dece u kontekst politike zloupotreba dece. Deca su tu indikator da je politika prljavo mesto. I svi odmah graknu da onda decu treba držati dalje od nje.

Međutim, zašto se niko ne zapita kako to da je politika tako nedvosmisleno prljavo mesto? Zašto smo dopustili da politika koja je odraz jednog društva bude simbol za prljavo?

O tome vam propaganda neće reći ni reči.

3 odgovora ka “Kako nastaje propaganda?”

  1. Политика је „симбол за прљаво“, зато што се у њој одлучује ко ће запосести власт, а принципи за запоседање власти су врло растегљиви и то омогућавају „сваком“, па и незналицама и неспособнима.
    Актуелна власт је очигледан пример.
    Мада су биле и претходне, нешто мање очигледно.
    http://restruktura.org/zasto-su-izbori-toliko-vazni-i-kako-im-oduzeti-tu-vaznost/

    • admin каже:

      izborima ne treba oduzimati važnost niti im se danas može oduzeti važnost

      • Да ли треба или не треба, да ли може или не може -одлучиће народ, зар не? Или неко други? То онда није демократски.:-)

Pristigli komentari