Ovih dana, pod verovatnim pritiskom vlasti, svi se trude da ovu kampanju što više umrtve. Na RTS će biti debatnih emisija, ali tek pri kraju kampanje i ne sa više od 6 učesnika, kako bi iz razgovora taman ispali novi pokreti. Analitičari pomirljivo govore kako je šansa opozicije tek za četiri godine i da bi sada bilo dovoljno da se konsoliduju i uđu u parlament. Istraživanja javnog mnjenja su kao naručena od strane vlasti pa se predviđa natpolovična većina za stranku trenutnog premijera. Ako bi nekako bilo moguće da ova kampanja ne postoji, da se ni o čemu ne raspravlja, a da se ova istraživanja/želje direktno preslikaju na rezultate 24. aprila.

Sve je dizajnirano da se ne dogodi ništa.

A zamislite da 24. aprila sve bude bitno drugačije i da ona tiha većina zaključi da bi na taj dan mogla biri preduzimljiva i da je vreme da građani u Srbiji uzmu stvar u svoje ruke. Najzad, nije realno da stranka bivših radikala dobije 48% glasova sa prošlih izbora, a sa izlaznošću većom od 60%, lako bi mogla pasti ispod 40%. Kako bi bilo da ovaj put baš svi izađemo i glasamo? Možda bi se tada nešto ipak dogodilo

Dvadesetčetvrtog uveče već bismo znali da nije bilo ništa od “ujedinjenja” građana. Građani su instiktivno prepoznali želju za diktaturom i preventivno je sprečili. Miroslav Lazanski pomirljivo je rekao da su građani prepoznali autokratsku težnju kod bivšeg premijera i da bi danas trebalo da se proaktivno postavimo prema budućnosti. Ivica Dačić je nagovestio da zna ko bi mogao biti sledeći premijer, misleći na sebe, ali bivši premijer je izjavio da je rezigniran i da ne želi da više učestvuje u vlasti. Anallitičari su rekli da je procenat od 35% veliko iznenađenje, Nisu oni vršili istraživanja nego su samo tumačili dobijeno, Izgledalo je da vlast sigurno dobija više od 50%. Nebojša Krstić je tvitnuo nešto o tome kako je opozicija najzad poslušala njegove savete.

Boju celom događaju dala je činjenica da su novi pokreti dobili znatan broj glasova. Ništa neće biti više isto na političkoj sceni. Nekada velike partije postale su manje, a manje veće. Potrebno je postići novi konsenzus među njima, što nije lako, ali građani se nude da pomognu, Nije to tako teško ako se logično razmišlja u javnom interesu.

Vlada se doduše teško pravi, kao u današnjoj Španiji, ali se oseća da je jedan kamen skinut sa leđa. Ostaje veliki posao da se država, prvi put posle 2004. godine, postavi na razumne temelje u interesu građana. Prvi potez je mnogo veća transparentnost vlade, sloboda medija i reforme koje su temeljne i dovoljno spore da budu trajne. Preduzimljivi građani znaju da se preko noći ne može ništa, ali da demokratska vlada za nekoliko godina može da napravi čudo.

Barem do sada smo znali biti zemlja čuda.

(24/48)

foto: Vladimir Tatarević

prethodna kolumna: Traži se nova elita