Eto jednog retoričkog pitanja u naslovu, dostojnog ove kampanje. Na stranu što se ovog pitanja Vučić još nije setio, ali rado bi pozdravio njegovu poentu. Verovatno ste čuli kako je jedna od Vučićevih formula da se na ovim izborima bira “budućnost” i da ne smemo dozvoliti da pobedi “politika prošlosti”.

Vučić je objasnio i šta pod ovim podrazumeva: 1) prošlost je politika koju imaju desne stranke i koja bi nas učinila “gubavcima” u Evropi. Ova tačka pokazuje koliko se trenutni premijer od-radikalio, u međuvremenu. Nema neke striktno pro-ruske i antizapadne politike što se njega tiče. I dobro, u nekom smislu je ovo od-radikalizovanje bolje od onoga ranije. Pod 2) nećemo ni politiku “pljačkaških privatizacija” koja dolazi “s leva”. Dakle, u pogledu druge tačke, Vučić sebe i svoju stranku percipira kao centar, a levo od njega je “pljačkaška privatizacija”.

Hm, zar ne bi pljačkaška privatizacija trebalo da bude desno? A protivljenje pljačkaškoj privatizaciji levo? Pa, možda bi tako i bilo da je levo kod nas percipirano kao legitimno (juče je lepo novinarka B92, svaku levicu shvatila kao “gubljenje vremena” na “sovhoze i kolhoze”). Međutim, kao što mnogi desni analitičari ponoviše, podela na levo i desno je “zastarela” što je eufemizam za tvrdnju da je svaka levica zastarela i nerealna jednako kao sovhozi i kolhozi.

Kako je onda “pljačkaška privatizacija” levo? Pa prosto geometrijski, ako su desno nacionalističke stranke, onda su levo ne-nacionalističke, građanske stranke. S tim, da su dotične građanske stranke u novoj ideološkoj podeli postale simbol za tajkune i privatizaciju, pljačkašku, naravno. Što je najgore, to i nije daleko od istine. Ako izuzmemo vlade Zorana Đinđića i Zorana Živkovića, kasnija privatizacija i ekonomski sistem prvenstveno je određen neoliberalnim “jačanjem privatnog sektora” i privatizacijom pod geslom “sve je bolje od zadnjeg socijalizma” kako se, čini mi se u nekom Utisku nedelje, povodom prvog pokušaja privatizacije Telekoma, izrazila profesorka ekonomije Danica Popović.

Da, nažalost, postpetooktobarske vlasti potrošile su svoje kredite na mešavinu odmicanja od devedesetih u pogledu integracija sa EU, pomirenja u regionu, ukidanja viza itd. i primicanja neoliberalnom kapšitalizmu u kome su navodno tržište i privatizacije imperativ. Glavnu reč u tome godinama je imao jedan čovek koji se danas potpuno povukao iz politike, što dosta govori o dubini pomenutih ideja.

No dobro, danas smo tu gde jesmo. Nego, kako je moguće da je Vučić centar, a da je pomenuta postpetoktobarska grupacija levo do njega? Kako to da je Vučić desno od njih?

Pa jednostavno, Vučić i jeste desno od njih, potpuno u skladu sa njgovim parolama o neoliberalizmu kao “najzdravijem sistemu”. Da, “demokrate” i “ekonomski stručnjaci” su preuzeli na sebe grehove prvobitne akumulacije i predale štafetu neoliberalizma Vučiću. On, danas, podržan “kopaoničkim konsenzusom”, uz manje više prećutnu podršku EU i SAD, nosi barjak neoliberalizma dalje. Malo je to autoritarno, nema sloboda, policija obezbeđuje glasanje na izborima, ali kako smo se inače nadali da će biti?

Današnja opozicija, mahom, čeka da neki “deus ex machina” ovaj točak istorije okrene u njihovom pravcu i umesto oštrog i autoritarnog Vučića počne da favorizuje kulturne i obrazovane neoliberale, po potrebi omekšanog srca onoliko koliko dozvole MMF i EU. Jedini je problem što se deus još ne pojavljuje.

Ostaje, doduše, još jedno rešenje, koje za sada skoro nikome ne pada na pamet, a to je da se možda DESNI Vučić izazove sa LEVE strane, odnosno, da se, umesto da se čeka na zaokret EU ili SAD, pokuša ponuditi nešto građanima, koji ostaju sve više kratkih rukava u ovom sistemu.

Dok god se trenutna opozicija slaže sa trenutnom vlašću da je politika budućnosti neoliberalna politika, dotle se ne treba čuditi što idemo na nove i nove vanredne izbore, na kojima nam je eskplicitni cilj da dobijemo više dikature.

Eno, i u SAD, barem jedan kandidat dovodi u pitanje sistem koji ide u korist 1% najbogatijih – jeste da smo na periferiji svega toga – ali da nam baš 2016. godine svako dovođenje u pitanje tog sistema bude samo “gubljenje vremena”?

Budućnost nisu sovhozi i kolhozi, međutim, zar danas ne gubimo vreme upravo dok o levici razmišljamo kao o sovhozima i kolhozima?

I u SAD i u Evropi razvija se nova levica i padaju zidovi i barijere u vladajućem ideološkom poretku.

Hoće li to biti još jedan pad nekog zida, posle Berlinskog. koji nismo primetili?

(39/48)

Foto> Vladimir Tatarević

prethodna kolumna: Kako je Vučić već izgubio ove izbore