Kako da ubuduće čitamo predizborna istraživanja javnog mnjenja?

Iako je sada mnogo važnije pitanje kako da organizujemo izbore, a da posle znamo rezultate – i pitanje predizbornih istraživanja nije manje važno. Istraživači javnog mnjenja obično se ograđuju od toga da ova istraživanja vrše uticaj na glasače, ali to je problmeatična tvrdnja, pogotovu na ovim izborima, na kojima je predviđanje prelaska cenzusa neke stranke igralo veliku ulogu u opredljivanju birača (barem prema mojim iskustvima).

Osim ovoga, u vezi istraživanja javnog mnjenja važne su još dve činjenice:

  • Njihovi rezultati su praktično neproverivi. Niti je to uobičajeno, niti je pratktično moguće proveriti način na koji su rezultati dobijeni i da li saopšteni rezultati odgovaraju dobijenim na terenu.
  • Ko plaća istraživanja i ko koristi usluge istraživača kod nas je tajna. Zvanično nijedna agencija nije rekla da je angažovana od strane političkih stranaka, s druge strane, političke stranke takođe nikada ne kažu ko radi istraživanja za njih.

Ovo znači da nam bitni elementi za procenu nepristrasnosti istraživanja nedostaju: 1) ne znamo za koga su vršena, 2) ne možemo da uporedimo saopštenja sa dobijenim rezultatima.

Međutim, ako je već tako, možda ipak možemo primetiti određene pravilnosti koje bi nam pomogle da u budućnosti bolje tumačimo saopštene rezultate. Najpre treba reći da agencije ovog puta nisu promašivale nečiji rezultat za više od 5% što pokazuje da su imali neku predstavu o opredeljenjima glasača. Mahom je greška i manja, od 1 do 3%, tako da su istraživači bili u pravu da su čuda na ovim izborima bila malo verovatna. Da se promene u opredeljenjima u toku kampanje, pa i moguća iznenađenja, ne dogode, pobrnuli su se i mediji koji su odbijali da organizuju debate i forsirali crnu hroniku na naslovnim stranama tokom cele kampanje, ali to je već druga priča.

Kada se pogleda tabela sa predviđanjima rezultata ovih izbora, dosta se lako uočavaju pravilnosti (plavom bojom su označena previđanja boljih rezultata od onih na dobijenih na izborima, žutom gora, zelenom približna):

agencijePR2016

Osnovna pravilnost je lako uočljiva: SNS je dobijao boost od većine agencija sa predviđanjem rezultata koji prelaze 50%. Ako imamo u vidu da su neke od agencija u sukobu interesa (na primer, CESID čiji je najpoznatiji bivši funkcioner sada službenik vlade, dobio je 53% za SNS), onda ovaj boost možemo tumačiti u tom svetlu. Manje od dobijenog na izborima za SNS predvidelo je istraživanje NSPM i istraživanje objavljeno u Vremenu, što se opet lako može povezati sa kritičnošću aktera iz oba medija prema Vučiću.

Bitan deo kampanje bila su još neka istraživanja. U Danasu je objavljeno istraživanje koje je finansirao sam list, a koje je DS ostavljalo ispod cenzusa, što je, kao što smo rekli, bilo dosta bitno u ovoj kampanji. Ipsos je takođe naglašavao da je neprelazak cenzusa DS-a moguć. DS je ukupno gledano, više podcenjivan, nego precenjivan. Bolji rezultat od dobijenog na izborima predvideo im je samo NSPM, koji je jedini potcenjivao SNS.

SPS je, po pravilu, u istraživanjima dobijao više nego na izborima, DSS takođe. Zanimljivo je opet da je istraživanje NSPM bilo štedljivije u boost-u za listu DSS-DVERI, nego za SRS, SDS-LDP i DS.

Lista Dosta je bilo potcenjivana je u svim istraživanjima, što se opet može povezati sa tim da njihov prolaz nije odgovarao nikom – vlastima zbog kritike, a opozicionim strankama zbog njihovog problema sa cenzusom i slične ciljne grupe. Levica Srbije je blago precenjivana, ali ona je zaista bila nepoznanica, a i nije se pojavljivala u većini izveštaja.

Medijska strategija mnogih stranaka vrtela se oko pitanja ko je čiji „trojanski konj“, odnosno, ko je tu samo da bi doveo do toga da DS ne pređe cenzus, za šta su najviše optuživani DJB i LS. Kako sada stvari stoje, ova strategija je dobila neočekivan epilog: DS je prošla, ali teško da su se DJB i LS pokazali kao Vučićevi trojanski konji. Ovo navodim samo zbog toga da se vidi koliko je i na opozicionoj strani dosta vremena potrošeno praktično ni na šta, što je išlo na ruku strategiji vlasti koja je želela da se kampanja obesmisli.

Iako je, recimo po predviđanjima na kojima je insistirao IPSOS da su sve stranke osim SNS, SPS i SRS na ivici cenzusa (što se pokazalo kao tačno za 2 od njih), moglo da se dogodi da „demokratske“ stranke, sve ne pređu cenzus, dogodilo se obrnuto, praktično su sve 4 liste prodemokratske provenijencije prešle (videćemo još za pomenute dve, ali one svakako imaju 5%). U tom poslu im sigurno nisu pomogle sumnje da ne prelaze cenzus, iako su DJB i DS verovatno pokazivale i u istraživanjima ono što se dogodilo na kraju.

Dobro, ovo su samo pravilnosti koje mogu, ali i ne moraju ukazivati na „štimovanje“, mada su prilično indikativne pravilnosti. Njihova uloga u kampanji, ma šta tvrdile agencije, je ogromna, tako da su varijacije od 1 do 5% koje se mogu dodati ili oduzeti nekoj stranci veoma važne. Sumnje na manipulacije i pristrasnost nisu, međutim, nešto što se nikada ne pojavljuje u sistemu i sa čim mi ne znamo kako da izađemo na kraj. Na primer, uveli smo prijavljivanje imovine funkcionera ili kontrolu troškova stranaka u kampanji da bismo to kontrolisali. Imamo izbornu tišinu i zabranu objavljivanja ovih podataka u njoj.

Po meni, ništa ne bi smetalo ako bi opozicija u novom sazivu parlamenta u okviru nekog Zakona o ravnopravnosti u izbornom procesu tražila da, ubuduće:

  • Postoji obaveza stranaka da najave koja agencija radi za njih istraživanje javnog mnjenja u kampanji,
  • Postoji obaveza agencija, koje žele time da se bave, da prijave, recimo RIK, za koje stranke rade predizborna istraživanja.

Ne sumnjam da bismo mi našli način da se i ova pravila izvrdaju, ali bi manipulacija istraživanjima bilo znantno manje.

Mislite o tome.

 

Comments are closed.