Odavno se nismo bavili neoliberalizmom, pa ćemo se opet vratiti ovom pojmu koji se sporadično pojavljuje i uvoj kampanji. Demokratska stranka ga je pomenula na jednom mitingu, “neoliberalno” je druga reč u programu Levice Srbije “Srbija posle Vučića”, međutim, pošto nam cela kampanja namerno (čija li je to namera?) nema temu, ni neoliberalizam se nije izdvojio kao tema.

A dosta stvari se vrti oko njega. Samo poslednjih dana, čini mi se da se Vučić pohvalio sa više od 50 miliona evra koje će dobiti investitori u Obrenovcu i Vladičinom Hanu kao subvenciju za radna mesta. Nama je normalno da autoritarni lider uzima iz zajedničke kase i posle ručka sa stranim partnerom ovome pokloni desetine miliona evra koje nema, nego će se u naše ime zadužiti možda kod iste banke koja je kreditirala i stranog partnera.

Ovaj proces je druga faza neoliberalne tranzicije koja nastupa posle prve u kojoj su postojeće fabrike privatizovane jeftino i na brzinu, da bi zatim bile zatvorene ili da bi otpustile većinu radnika. Sada se smatra pozitivnim te iste, sada nezaposlene, radnike zadužiti za milione evra koji odlaze privatnom investitoru koji će ih zaposliti da rade za minimalac.

Ove subvencije su u delu javnosti već na lošem glasu, ali mnogi ne vide vezu neoliberalizma sa ovom praksom. Zar neoliberalizam nije zaravnjen teren na kome niko ne dobija subvencije? Pa, može biti i to, ali ništa ne smeta da se neoliberalizmom zove i ovaj način prelivanja javnih sredstava u privatne ruke. Jer, obratite pažnju: ovde nisu subvencionisani radnici, već je subvencionisan privatnik koji ne bi da plaća radnike, pa ih plaćamo svi mi iz budžeta. Ponekad su ove subvencije isplaćene, a da radnici nisu ni zaposleni. Ove subvencije moga davati i daju i ljudi koji su inače eksplicitni ideološki neoliberali, ali ovo prelivanje pravdaju borbom protiv nezaposlenosti, ulaganjem u nerazvijena područja itd,

Svaka laka para iz javnih sredstava je dobra.

Pokret “Dosta je bilo” se najglasnije suprotstavlja ovoj politici koja je nekad bila zaštitni znak G17 plus (da: to je stranka koja je postojala do pre 2 godine), a sad je odlika nove vlade koja upravo traži drugi četvorogodišnji mandat. Po DJB, ukidanje subvencija i ravnanje terena može osloboditi mnogo sredstava za socijalnu politiku, univerzalnu zdravstvenu zaštitu, penzije itd. Pa, ok, onda ovo protivljenje subvencijama sigurno nije neoliberalizam?

Nažalost, jeste. U DJB se protive subvencijama (jednako stranim investitorima i domaćim javnim preduzećima), ali nemaju ništa protiv široke privatizacije, smatraju da je privatni vlasnik u proseku uvek bolji, jednako citiraju Ejn Rend, Fridmana i Margaret Tačer, hvale nejednakosti i jednako ne primećuju da je privredni teren po prirodi nezaravnjen, odnosno, da u njegovom središtu stoji brdo strukturnih monopola i javnih budžeta. Neoliberali se, po pravilu, prave da privatizacija nekako zaravnava ovo brdo, ali to nije tačno, monopolista je monopolista bilo da je državni bilo da je privatni, a javna dobra će uvek postojati, jednako kao i javni budžeti.

Paradoksalno, jedino Levica je ovde za pravi zaravnjen teren. Njeno rešenje je jednostavno: brdo strukturnih monopola treba da bude u javnom vlasništvu, transparentno i zaštićeno, a privatna inicijativa treba da se bori na zaista zaravnjenom terenu na kome nema monopola.

Meni se čini da je ovo tema o kojoj se odlučuje i na ovim izborima, a ako joj se ne posvetimo sada, ona će nas sačekati u skoroj budućnosti.

Ne moramo čekati da Korbin bude premijer Britanije, a Senders predsednik SAD, da bismo u Srbiji imali levicu.

(37/48)

foto: Vladimir Tatarević

prethodna kolumna: 29 lista