Aktivni agresivci, recimo huligani-navijači ili agresivni nacionalisti, imaju moral koji sav staje u rečenicu “Došlo je vreme da se osvetimo…“ – pa, bilo kome kome ko im je na putu. Nešto što su u prošlosti uradili neki članovi suprotnog plemena uzima se kao izgovor za nasilje prema celom neprijateljskom plemenu, a za nasilje je ovlašćeno, po principu retorzije, čitavo naše pleme. Jednom kada vreme osvete dođe, to je znak da tradicionani moral više ne važi i da je sve dozvoljeno. Agresivci ne planiraju da ikada odgovaraju za ono što rade u okviru osvete. „A šta su oni nama radili…“, „da li su oni kažnjeni…“ biće zgodna pokrića za nekažnjivost. I dok traje rat i kada on prođe, agresivci gledaju da se domognu, nekom vrste pljačke, što veće privatne imovine, koja će im biti garant i znak da nisu ginuli uzalud. Na sve druge koji nisu agresivci gledaju sa nepoverenjem, posebno na one „izdajnike“ koji su odbili da učestvuju u osveti. Aktivni agresivac voli rat, a kada rat prestane voli da stalno održava ratnu atmosferu. Poslednjih decenija, aktivni agresivci su ili direktno na vlasti ili u kratkotrajnoj defanzivi, ali neprekidno dišu za vratom ne-agresivcima i prete onda kada nisu. Oni su igrali glavne uloge u ratovima, oni su sprovodili svoja „rešenja“, oni su sami sebe nazivali „herojima“ ili „junacima“.

Međutim, i vremenu za aktivnu agresiju dođe kraj i tada nastupa vreme za prelazak iz aktivne agresije u pasivnu. Bivši aktivni agresivac je u nekom trenutku na rečima ili stvarno shvatio da je agresija nešto loše, da šteti svima, i odrekao se aktivne agresije bilo zato što je postigao svoj cilj bilo zato što je shvatio da nema snage za nastavak. Međutim, najčešće, nije se odrekao agresije kao takve. Na primer, sklonost da žrtva bude dovoljno ocrnjena da bi mogla biti predmet agresije ostala je (tu funkciju u današnjem sistemu igraju tabloidi). Sklonost da se aktivnim agresivcima odaje priznanje da su iskreni i da uvek govore ono što misle takođe je tu. Pasivni agresivac forme agresije prema bivšim žrtvama prenosi na druge i na verbalni plan, dok za sebe zadržava ulogu sveca i žrtve. On se odriče reakcije, ali „ne zato što je slab“ (često objašnjenje trenutnog premijera), već zato što je shvatio da je aktivna agresija loša. Pošto je agresija uvek posledica nekog osećanja manje vrednosti, bivši aktivni, a sada pasivni, agresivac za sebe traži opšte poštovanje. On misli da je jedini koji je prevladao agresiju, jedini koji je napravio ultimativnu žrtvu, jedini kome njegova prošlost ne može da se navede protiv njega.

Inače, belim listićima se još uvek zamera što su svojevremeno pohvalili prelazak iz aktivne u pasivnu agresiju.

Naravno, ne mora se biti agresivac uopšte, ali su na Balkanu, ljudi koji nisu ni pasivno ni aktivno agresivni bili retkost. Mi smo negde početkom devedesetih dozvolili da agresivnost i agresivni osvetoljubivi ljudi dobiju glavnu reč i odrede buduću sudbinu skoro svih društava bivše Jugoslavije. Agresivci su dobili na ceni jer se pretpostavljalo da nas samo agresivac može zaštititi od onog drugog agresivca koji nas može napasti. Desnica je postala dominantan način razmišljanja.

Ono što se i danas navodi kao kvalitet života u bivšoj Jugoslaviji bilo je upravo to odsustvo agresije u vazduhu, pretočeno u čuvenu tvrdnju da ste tada mogli prespavati u parku, a da vas niko ne dira. Agresivci su bili potisnuti. Nije se to desilo bez neke početne agresije i bez implicitne stalne pretnje, ali je sve ličilo na onaj ekspreriment sa majmunima u kome prva grupa majmuna zna da nešto ne sme da uradi jer je videla negativne posledice, a kasnije, budući da se grupa periodično zamenjuje novim članovima koji uče ponašanje od starijih članova grupe, svi se na kraju ponašaju isto, a da nijedan član nove grupe nije video početnu kaznu za prestup. I period od 5. oktobra 2000. do provale agresije u ubistvu Zorana Đinđića zapravo se smatra zlatnim periodom nade, jer smo tada, makar u Đinđićevom liku, imali ne-agresivca na vlasti. To je mnogo važnije za ocenu tog perioda od karaktera reformi koje su tada započete i za koje ne znamo kako bi se nastavile da smo bili drugačiji.

I danas, levica kao politički pojam označava društvo bez agresije. Društvo u kome građani nisu pasivni klijenti-taoci ovakvih ili onakvih agresivaca koji su im uzeli slobodu i prava u zamenu za svoje „usluge“.

Krenućemo napred kad ove usluge ostavimo iza sebe.

(29/48)

Foto: Vladimir Tatarević

prethodna kolumna: Manipulatori javnog mnjenja