Ako već živimo u postmodernoj diktaturi, mora da se u njoj pojavio pandan jednom fenomenu koji je bio karakterističan za pređašnju socijalističku diktaturu. Mislim na fenomen ketmana koji je u knjizi Zarobljeni um opisao poljski pisac Česlav Miloš, raširenu pojavu da u diktaturi mnogi rutinski izgovaraju rečenice u koje ne veruju, ali za koje znaju da ih moraju izgovarati ako žele da budu deo nomenklature ili ako samo žele da ne budu uhapšeni i saslušavani.

Postmoderna je pojam koji je kod nas jedno vreme bio popularan u književnoj kritici i filozofiji, a možda još popularniji kao etiketa kojom su se služili tradicionalistički nacionalisti da označe sve što je novo i pridošlo sa Zapada. I, mada se postmoderna filozofija, po meni, nije pokazala kao plodno rešenje za filozofiju, ipak se ne može poreći da je slom modernih sistema, posebno komunizma 1989. godine, otvorio novu eru za koju, čini mi se, do sada nije pronađeno raširenije i pogodnije ime od postmoderne.

U postmoderno vreme glavna opasnost nije državna služba koja će vas optužiti da izdajete revoluciju ili vođu i odvesti u zatvor, ali su mehanizmi kontrole još uvek tu. Umesto odlaska u zatvor, sada ja sankcija za slobodno i nezavisno mišljenje odsustvo novca. Svi su stavljeni pred jednostavan izbor, poput onog čuvenog u Matriksu:

Ako uzmeš plavu pilulu pričaćeš ono što se od tebe traži, branićeš vrednosti sistema i vlasti – a pored plave pilule stoji i novac.

Ako uzmeš crvenu pilulu, možeš da budeš slobodan i govoriš šta misliš, ali novca nema.

Nije baš da je uslov težak i oštar kao nekad, ali nije manje efikasan. Pred ovim izborom je svaki urednik nekog medija danas, a plava pilula je novac od reklama, državni novac iz “projeknog finansiranja” takođe.

Pred izborom je i istraživač javnog mnjenja i njihov tumač. Ako, na primer, kaže da vlast sigurno pobeđuje i tako se nasloni na osnovni i prastari mehanizam propagande koji ono što je nepoželjno (uspeh opozicije) prikazuje kao nemoguće (nisu džabe tvrdi marksisti govorili o “nužnom putu u socijalizam”) uzima plavu pilulu, ali tu je i nagrada, odmah pored nje.

Ne treba puno naglašavati da su tradicionalna društva počivala na znatnijem uzimanju crvene pilule i da je je još uvek u određenoj meri tako. Na primer, stotine hiljada građana Islanda koji su pre neki dan oterali premijera umešanog u “Panama papers” svi su bili na crvenim pilulalama. Dok bi na plavim bili oni građani koji bi na sličan slučaj odmahnuli rukom i rekli kako svako gleda svoj interes i da je normalno da premijer utaji malo poreza.

Na ovim izborima, cilj je da potpuno poplavimo.

(34/48)

foto: Dvogled

prethodna kolumna: Opijum za mase