Ima jedna stvar koju bi opozicija, ukoliko posle ovih izbora bude u prilici da formira vladu ili da na nju utiče, trebalo prvo da uradi – da spreči da se izbori raspisuju kako se kome ćefne. Izbori su vreme u kome se hijerarhija vlasti suspenduje, u kome praktično niko nije na vlasti, jer posle izbora, praktično svako može biti na vlasti. To znači da je to vreme ustavno vreme, vreme o čijem nastupanju i procedurama ne bi trebalo da odlučuje bilo kakva vlast. Dakle, izbori u fiksiranim intervalima i datumima, kao u Americi.

Pada mi na pamet kako bi efikasno moglo da se spreči da neko “skraćuje mandat” i raspisuje izbore onda kada ima većinu: ako neko skrati mandat nema pravo da se kandiduje na tim izborima, pošto je ionako pokazao da ne zna šta bi sa mandatom.

Tako bismo se zaštitili od mogućnosti da se izbori raspisuju i modeluju u skladu sa eksplicitno besmislenim razlozima, kakvi su: 1) ujedinjenje građana 2) prisustvo kritičke “atmosfere” u odnosu na vladu u javnosti. Ako je suditi prema ovim razlozima, Vučić već sada može da zaključi da ovi ciljevi nisu postignuti. Kako sam kaže, postoji ogućnost da izgubi izbore, tako da od ujedinjenja (srećom) nema ništa, a s obzirom na spektakularnu prazninu kampanje, kritička atmosfera posle izbora može samo da se pojača.

Jer, pogledajte sa kojim je idejama vlast krenula u ovu kampanju. Glavni slogan je “Ujedinjeni možemo sve”. U tom sloganu nema baš neke programske sadržine, ona se više odnosi na željenu formu (još više glasova). Tačnije rečeno, kada bi vlast izašla sa programom cilj ujedinjenja bi odmah postao besmislen, jer programi imaju tu nezgodnu osobinu da o njima ljudi imaju rasličito mišljenje.

Ali, nije vlast bez programa nego opozicija:

“Kad ih pitate za program oni ne znaju, pa mi mrzimo Vučića hajde da ga smenimo pa će nam biti bolje.”

Stvarno nemaju program, opozicija? Baš, baš ništa, njente, nada? Kada napusti žaljenje što opozicija nema programa, Vučič prelazi na tvrdnju da se sva opozicija ujedinjuje kako bi pobedila SNS:

“Da bismo mogli da im se suprotstavimo demokratski i zakonski moramo da se ujedinimo i pokažemo da ne mogu da pobede normalnu, pristojnu, uređenu i modernu Srbiju – rekao je Vučić.”

Dakle, izvan SNS nema ni prostojne, ni normalne, ni uređene, ni moderne Srbije? Pa kako se baš svi pristojini, moderni, uređeni, normalni baš nađoše u stranci čiji su glavni čelnici bili u prethodnoj stranci čiji se lider proslavio po zarđalim kašikama? Pa na toj listi je i Velja Ilić, praktično šampion pristojnosti i modernosti.

Po trenutnom premijeru, samo SNS ima politiku budućnosti, dok ostali vode politiku prošlosti:

“To da imamo 124 poslanika, pa da nam je potreban poslanički mandat od ovih koji imaju politiku prošlosti, kažem vam da neću u tome da učestvujem”

O SNS, kao o newborn partiji sam ovde već pisao, ali da ponovim, da nije malo nerealno da baš samo SNS ima politiku budućnosti, a baš svi ostali politiku prošlosti? I otkud Vučić tačno zna šta je budućnost? I šta je uopšte sadržaj koji stoji iza ove prazne rečenice? Sam kaže da, praktično do juče nije znao šta je budućnost, a sada praktično jedini zna? Kako to?

Valjda zbog ove „politike prošlosti“, Vučić celokupnu opoziciju vidi kao ujedinjenu:

“Kao što ste videli, njima je porebno od minut do jednog sata da se svi ujedine u mržnji protiv nas i u ljubavi prema foteljama…nemojte da imate iluzuje, nema razlike među njima – poručioje Vučić”.

Da zaista, nije li ovo jedan realan, smislen i nepristrasan pogled na stvari? Kakve bi uopšte razlike moglo biti između SRS i DS, recimo? Između SPS i Dveri? Između DJB i LS? Između SDS-LDP-LSV i DSS? Između svih njih nema razlika jer zastupaju – politiku prošlosti.

To su glavne poruke vlasti u ovoj kampanji. Uz ovakve poruke, trenutna vlast je zapravo već izgubila ove izbore. Jer, sve i da ih dobije, a ovih dana se istraživači javnog mnjenja trude da nam objasne kako je to sigurno, džabe će ih dobiti.

Besmislica je besmislica, ma koliko ljudi da za nju glasa.

A meni se čini da je nemoguće da toliko ljudi ne vidi besmislicu.

(30/48)

foto: Vladimir Tatarević

prethodna kolumna: Od aktivne do pasivne agresije i napred