Prvo su došli po Asanža…

Džulijan Asanž već 4 godine boravi u ambasadi Ekvadora u Londonu kako bi izbegao da bude uhapšen i izručen SAD gde bi mu se sudilo za špijunažu. To je, ukratko, opis stanja u vezi zviždača koji je postao poznat širom sveta kada je objavio snimke neselektivnog ubijanja iz helikoptera u Iraku. Asanž je jedan od ljudi koji su svetu pokazali da intervencija u Iraku ne teče baš kako je predviđeno, mnogo pre nego što se haos iz Iraka proširio na Siriju i Libiju. Intervencija u Iraku iz 2003. godine dovela je do uništavanja čitavih država koje su danas samo gomila ruševina između kojih se kreću paravojske koje se bore svaka sa svakom. Na velikom prostoru više nema ni škola ni građanskog života.

Ali, treba imati u vidu da ideologiju ovaj razvoj događaja malo interesuje. Asanž je praktično u zatvoru i, kako stvari stoje, on je taj koji treba da plati za neuspeh američke politike na Bliskom istoku. Nije važno šta se događa, nego ko je. mimo naše volje,  izvestio o onom što se događa. Na slučaju Asanž mogu se zorno prikazati dve logike koje su pratile događaje u poslednje dve decenije.

Da li je Zapad koji je pobedio u Hladnom ratu trebalo da dobije dozvolu i podstrek da svoju prevlast i svoje predstave o demokratiji na civilne načine ili vojno nametne celom svetu? Šta je legitimno učiniti da bi se postigao taj cilj, a šta ne? Na ovo pitanje izdvojila su se dva odgovora. Prvi, nazvaćemo ga neoliberalni, pravdao je sva sredstva koja bi se mogla preduzeti, ratovi su bili moralno opravdani, mučenja zatvorenika, obmanjivanje javnosti. U borbi Dobra (Zapada) protiv Zla (nelegitimnih država, diktatura) sve je dozvoljeno. Drugi stav je više asanžovski: možda bi trebalo da budemo protiv ubistava, prevara, ratova i da pokušamo da “večni mir” postignemo mirovnim sredstvima. Asanžovci, da ih tako nazovemo, mislili su da su ubistva nevinih ljudi loša po sebi i da bi trebalo obavestiti svet da se ona dešavaju čak i onda kada ih vrše “naši”, Zapadnjaci, u odbranu “slobode”.

Znamo koji je stav prevladao. I na Zapadu, kao i kod nas, postoje nacionalisti koji ne žele da se upire prostom u njihove zločine i koji su spremni da učine sve da to spreče. Asanž je domen Wikileaks registrovao 2006. godine, a ubistva vatrom iz helikoptera o kojima je Wikileaks izvestio, dogodila su se 12. jula 2007. godine. Slučaj je hteo da se kod nas iste godine kod nas objavi jedan teorijski tekst u kome je iz domaće perspektive razrađena gornja neoliberalna logika. On je zanimljiv kao ilustracija retkog stava koji je te 2007. godine branio intervenciju koju je Džordž Buš pokrenuo u Iraku. Po autorima, intervencija u Iraku je “moralno opravdana” ako dovede do smirivanja Bliskog istoka i pretvaranja njegovih država u demokratije zapadnog tipa. Ukoliko vode ka “pax americana” intervencije su opravdane. Ova argumentacija lepo se vidi iz teksta Pax americana i večni mir koji se može naći na internetu (tekst je u široj verziji objavljen u štampanom broju NSPM br.1-2, za 2007. a prihvaćen je za objavljivanje 15. jula 2007):

„Misaoni eksperiment, ili umesto zaključka – Do sad ponuđena objašnjenja uglavnom se bave lažnošću argumenata koje protivnici američkog unilateralizma navode kao razlog za političko i intelektualno organizovanje protiv američke politike. Sada ćemo ponuditi jednostavan misaoni eksperiment koji će, nadamo se, uverljivo pokazati da izvor neprijateljstva prema Americi nije u ogrešenju američke vlade o ove ili one principe, već u apriornom animozitetu prema onome što Amerika jeste sama po sebi. Zamislimo sledeću situaciju; da smo u nekom superiornom simulatoru mogli da vidimo srednjoročnu budućnost Bliskog Istoka bez Sadama Huseina, koja bi ličila na uključivanje tog regiona u svet naprednih i liberalnih regiona. Najpre, Irak bi se vrlo brzo ekonomski razvio i prevazišao katastrofalno nasleđe Sadamove ere, pretvarajući se u vodeću regionalnu silu koja zajedno sa Amerikancima radi na uspostavi demokratije i tržišne privrede u regionu. Njegov primer slede i drugi arapski i islamski režimi koji se postupno liberalizuju i prihvataju zapadni konstitucionalni model. Izraelsko-palestinski konflikt je rešen, a šačice terorista se suočavaju sa progonom na svakom pedlju regiona, od Sirije i Iraka, do Izraela i same Palestine, čiji novi premijer zagovara zonu slobodne trgovine, i gnevno zahteva od Iraka, Izraela i Saudijske Arabije da ubrzaju pregovore o ukidanju trgovinskih tarifa, optužujući ih za protekcionistički anahronizam. Recimo da kreatori američke spoljne politike u trenutku dok donose odluku o pokretanju rata protiv režima Sadama Huseina sve ovo mogu u pomenutom simulatoru da vide, ili da bar, uz pomoć nekih superiornijih tehnika predviđanja mogu ovakav razvoj događaja da smatraju vrlo verovatnim. Pitanje glasi; da li bi u tom slučaju započinjanje rata protiv Sadama bilo moralno opravdano sa stanovišta obezbeđivanja “večnog mira”? Radi oštrine argumenta, pretpostavimo još da Sadam nema nikakvo oružje za masovno uništenje, i da ne predstavlja pretnju svetskom miru niti bezbednosti Sjedinjenih Država. Da li bi u ovako opisanoj situaciji rat imao moralnog opravdanja?

Naša teza glasi da bi imao.“

Ostaje samo pitanje da li će se pozitivan ishod opisan u misaonom eksperimentu ostvariti:

„Jedino pitanje koje je relevantno u vezi Iraka je empirijska dilema, da li stvari teku ka epilogu opisanom u našem misaonom eksperimentu, ili kao scenariju strave i užasa protivnika američkog involviranja na Bliskom Istoku, po kome nas čekaju godine daljeg nasilja, terorizma i rasta antizapadnog raspoloženja, a ne ulazak u mirne vode i prosperitet ovog dela sveta. Kako god da procenjujemo srednjoročne šanse Bliskog Istoka, nije teško u ovim defetističkim opomenama primetiti rasističku predrasudu po kojoj su Arapi i Muslimani divljaci nesposobni za demokratiju i slobodu. Reći, kao što mnogi zapadni ljubitelji Arapa kažu, da je arapska kultura potpuno osobena i da isključuje prihvatanje zapadnog ekonomskog i političkog modela, znači jedva nešto više od sugestije da su Arapi osuđeni na bedu i patnju, zato što predstavljaju inferiornu rasu nespososobnu za život u slobodi.“

Dakle, ne znamo kako će se stvari razvijati, ali su onima koji predviđaju da nas čekaju godine “terorizma i nasilja”  pripisane rasističke predrasude. Te 2007. godine trebalo je verovati u svetlu budućnost Bliskog istoka, koja bi retroaktivno Bušovom ratu iz 2003. godine donela moralno opravdanje.

Zanimljivo je da je glavna teza teksta da se Džordž Buš u stvari borio za Kantov “večni mir” i da bi i sam Kant sigurno odobrio ovakav rat, što je zanimljivo, pošto ako nam je Kant nešto zaveštao u etici, to je da se moralnost postupaka ne može i NE SME procenjivati preko zamišljenih posledica do kojih ti postupci dovode. Takvo opravdanje je utilitarističko, dok je Kantova etika deontološka, njegovi imperativi nisu hipotetički (“ako postupak dovede do mira, onda je moralan”) nego su kategorički, postupak je moralan ili nemoralan kao takav, nezavisno od njegovih mogućih posledica.

Međutim, ne samo da to nije Kantova preporuka, već sada znamo da Bliski istok danas izgleda upravo suprotno od ishoda misaonog ekperimenta iz našeg članka. Umesto “večnog mira” nastupila je katastrofa sa milionima izbeglica i apokaliptičnim javnim odsecanjem glava koja traje već skoro deceniju. Ne znam da li su naši utilitaristi zbog toga revidirali svoj stav o moralnoj oprvdanosti Bušovog napada na Irak. Ali, danas je zanimljivo još nešto: ne samo da je nastupila katastrofa nego ona nije samo rezultat “neprijatelja slobode” koji su se zaintačili da se bore protiv američke slobode, nego i postupanja  “prijatelja slobode” koji su za sobom u Iraku ostavili gomilu kršenja ljudskih prava i ponekad svirepog postupanja.

Možda bismo, umesto crno bele slike u kojoj se bore „Dobro“ (neka država) i „Zlo“ (neka druga država) i „Dobru“ je sve dozvoljeno u toj borbi, trebalo da na istoriju gledamo kao na borbu u kojoj nacionalisti, diktatori, agenti naftnih kompanija, pokreću ratove, a onda u njima stradaju nevini ljudi na raznim stranama. Možda je to što ovi prvi urade ovim drugima uvek loše, nezavisno od „plemenitog“ cilja koji su naveli kao opravdanje svojih akcija.

Ako bismo usvojili takav stav, Džulijan Asanž bi danas bio slobodan čovek jer je upravo on bio na strani nevinih ljudi a protiv moćnika, koji su nominalno bili „njegovi“. Ova druga, nacionalistička, logika još uvek drma svetom i ne obazire se previše na posledice svojih dela. Milioni izbeglica od koji se navodno brane zastupnici Bregzita u četvrtak, zapravo su direktna posledica logike koja je želela da ratom dovede do „pax americana“, progresivnog američkog mira. Sada kad su posledice ratova ispale drugačije, niko od političara zagovornika nekadašnjih akcija ne zalaže se za primanje svih izbeglica. To je ostavljeno levičarima, tim pravim kantovcima u ovoj priči.

Oslobađanje Asanža biće znak da se Zapad oslobodio straha od posledica svojih dela i da je ponovo pronašao moralnu vertikalu.

Free Julian Assange!

1 odgovor ka “Prvo su došli po Asanža…”

  1. Obren каже:

    Na linku piše da je članak iz 2004, ne 2007.

    „Možda bismo, umesto crno bele slike u kojoj se bore „Dobro“ (neka država) i „Zlo“ (neka druga država) i „Dobru“ je sve dozvoljeno u toj borbi, trebalo da na istoriju gledamo kao na borbu u kojoj nacionalisti, diktatori, agenti naftnih kompanija, pokreću ratove, a onda u njima stradaju nevini ljudi na raznim stranama. Možda je to što ovi prvi urade ovim drugima uvek loše, nezavisno od „plemenitog“ cilja koji su naveli kao opravdanje svojih akcija.”
    A možda je ovo vrlo jasan primer situacije gde je nekad tačno ono prvo, a nekad ono drugo 🙂

Pristigli komentari