Verujem da sam dosta usamljen u ovom stavu, ali mislim da izmišljotine u medijima postoje. Ja, na primer, kada pročitam “saznaje novina X iz izvora poznatih redakciji” odmah preventivno mislim da su novinari izmislili ono što su objavili posle ovog uvoda. Ali, mnogi misle da nisu izmislili, jer polaze od pretpostavke da niko ne bi izmišljao i da je tu bilo, ako ne vatre, onda makar dima.

Na primer, ministarstvo spoljnih poslova Rusije saopštilo je da je “potpuna izmišljotina” vest da je nedavno sa sekretarom za nacionalnu bezbednost Rusije Nikolajem Patruševim iz Srbije otišlo (“proterano”) i nekoliko “ruskih državljana”. Danas je tu vest doneo ovako: “Nekoliko ruskih državljana proterano je iz Srbije, zbog učešća u pripremama terorističkih akcija u Crnoj Gori, saznaje Danas u krugovima bliskim vrhu vlasti u Srbiji.” Dakle, ova vest je mogla ići pod naslovom “SAZNAJEMO IZ IZVORA POZNATIH REDAKCIJI”. Ali, Danas nema nikakvih javno dostupnih informacija koje bi potvrdile ovu vest. Ona je jednako mogla biti i izmišljena.

Hajde da, pre nego se vratimo Danasu, vidimo kako nastaju izmišljotine u medijima. Uzmimo na primer tvrdnju ovog tipa: “Ja sam, pre pola sata, zamišljao da pijem espreso u Parizu”. To je jedna tvrdnja o mom prošlom unutrašnjem životu. Mogu li vama da dokažem da sam zaista to zamišljao? Pa, baš i ne. Možete li vi da dokažete da nisam? Pa, takođe ne, otkud vi znate šta sam ja zamišljao pre pola sata? Drugim rečima, ako biste vi tvrdili da sam to zamišljao ili da nisam, to bi bila vaša izmišljotina. Mogli biste da zamislite da sam zamišljao i nešto drugo, recimo kako pijem kafu sa Homerom Simpsonom. Slažete se da je ovo potpuno proizvoljna i neozbiljna igra.

Međutim, stvari se drastično menjaju ako promenimo sadržaj izmišljanja. Šta ako vi recimo tvrdite da sam ja pre pola sata imao “plan da uništim celu privredu Srbije, a onda sebe i svoju suprugu proglasim za njenog stečajnog upravnika”. Opet, niti vi niti ja, ne možemo da dokažemo da li sam ja to zamišljao ili nisam. Ovde ipak postoji razlika među nama: vi ste nešto tvrdili o meni, a ne ja o vama. Takođe, tvrdili ste o meni nešto negativno, nešto što ja ne bih želeo da ljudi misle o meni. Bilo bi logično da onda ja, u zaštitu svog ugleda, mogu da vas pozovom da pred sudom dakažete da sam imao taj plan. Ovde izgleda svi misle da bi medij koji je to tvrdio mogao na sudu da kaže “Pa dokažite vi da niste imali taj plan” i da smo onda u pat poziciji. Ali, sud ne bi trebalo da se složi sa tim, jer na sudu niko nije dužan da dokazuje svoju nevinost. Onaj ko je “tužio”, odnosno, ko je o vama tvrdio nešto optužujuće, jedini je dužan da to i dokaže. Vaše je samo da sudu pružite dokaz da on jeste to tvdio i da naglasite da vam je važno da se to raspravi, a na njemu je da dokaže da je ono što je tvrdio istina.

Kad bi naši sudovi ovako posmatrali ovu situaciju, za mesec danas bi iz tabloida nestale izmišljotine. Recimo, ako je gornju tvrdnju izrekao neko ko ima platu 200.000 dinara, sud bi mogao, po privatnoj tužbi oštećenog, da ga pita da li može da dokaže da je oštećeni imao “plan da uništi celu privredu Srbije”. Ako ne može to da dokaže, mogao bi dobiti kaznu od, recimo, 400.000 dinara u korist oštećenog, što bi sa platom od 200.000 dinara relativno lako podneo, ali mu ipak ne bi bilo ni drago. Sledeći put bi se zamislio da li bi baš nekoga ko je neosuđivan trebalo da nazove “poznati kriminalac”.

Toliko o nedavnom slučaju dvojice poslanika.

Uzmimo sada drugi primer. Recimo da ste vi upravo pre pola sata zamišljali da pijete pomenuti espreso u Parizu. Ja napišem, objavim, ustvrdim da ste to zamišljali. Da li to prestaje biti izmišljotina jer se slučajno ispostavilo da je tačno? Ne, to ostaje moja izmišljotina. Za upotrebljivu definiciju izmišljotine u medijima nije potrebno da je neka objavljena tvrdnja netačna, pa onda ako oštećeni ne može da dokaže da je netačna, medij ne podleže krivici i može da napiše šta hoće. Da bi nešto moglo biti okarakterisano kao izmišljotina, dovoljno je da je neka tvrdnja izrečena bez osnova u javno proverivim činjenicma. Ona bi u medijima trebalo da bude nepoželjna, čak i ako nije targetirana određena osoba (nesretni Danas je, uz Politiku, sigurno novina koja objavljuje najmanje ovakvih izmišljotina).

Međutim, ako jeste oštećena određena osoba, ona bi trebalo da ima pravo da traži odštetu zbog javnog klevetanja. Ukoliko medij uspe da dokaže da je tvrdnja istinita, za šta će mu biti potrebne javno dostupne činjenice (makar i one do kojih je došao naknadno), stranka koja je tražila odštetu bi ostala bez nje. Ali, ako je medij tvrdio nešto o njenim lošim namerama, ukoliko one nisu javno saopštene, medij bi po pravilu i u veoma lako sprovedenom postupku, trebalo da bude kažnjen novčanim iznosom u korist oštećenog.

To postići nije nemoguće. Činjenica da se kod nas sudovi mahom time ne bave, ne svedoči o tome da oni to ne bi mogli legitimno da čine ili da je to u praksi teško uraditi, već o tome da dominantna politika ne želi da se oni time bave, a ni društvo nema snage ni volje da napravi dodatni pritisak u tom pravcu. Autoritarnoj politici odgovara da svako može biti difamiran u medijima tvrdnjama o njegovim “lošim namerama”, “paklenim planovima”, “sramnim” moralnim odlukama. Ne pomaže ni to što ni u javnosti, izgleda, nije sasvim jasno da nema ništa protivrečno, loše ili nemoguće u kažnjavanju difamiranja.

U poslednjem broju Vremena Tamara Skrozza piše o ovoj temi uz rezignirani zaključak da posle tvrdnje na naslovnoj strani jednog od tabloida “Vuk platio 200.000 evra reketaškom tabloidu da mu počisti konkurenciju” Vuk Jeremić ne može da uradi ništa jer “teško može da dokaže kako nikome nije dao nikakav novac – unapred je proglašen krivim za nešto što ne može ni da se dokaže ni da se demantuje”. U stvari, Vuk Jeremić ne bi trebalo da dokazuje ništa. Jedini koji bi trebalo da dokazuju da je ovaj novac plaćen i da je dat za navedene svrhe, su zastupnici novina koja su ovo objavile.

Dakle, da bismo se rešili toksičnog uticaja tabloida, dovoljno je da:

• Sudovi uzmu u zaštitu one koji su difamirani ili klevetani u jednostavnim i brzim postupcima (kazne ne moraju biti drastične).
• Tabloidi (mediji) imaju obavezu da vesti koje objavljuju na osnovu „izvora poznatih redakciji“ jasno istaknu unapred dogovorenim oznakama.

Dovoljno bi bilo da svaka vest koja već u sebi ima pozivanje na izvore poznate redakciji bude obavezno objavljena u propisanom okviru određene širine i u određenoj boji (recimo u boji koja se razlikuje od preovlađujuće boje u dizajnu neke novine) i sa obaveznim neutralnim natpisom “SAZNAJEMO IZ IZVORA POZNATIH REDAKCIJI”. Na naslovnoj strani, kao i unutar novina.

Na ovaj način bi društvo zaštitilo javni interes da javnost ne bude zatrpana izmišljenim vestima, čak i kada se one tiču osoba koje ne žele da se povlače po sudovima ili onda kada su difamirane neodređene osobe ili grupe.

Možemo, naravno, da ostavimo sve i ovako kako je sada.