Da li smo sada trajno guske u magli?

Foto: Vladimir Tatarević

Već letimičan pregled tabloida pokazuje da ove novine pune „anonimni izvori“. Glavni politički tekstovi, pogotovo oni vezani za poslednje slučajeve špijunskih afera (Crna Gora i „špijun iz vrha UKP“) i slučaj Jajinci, objavljeni su uz obrazloženje „kaže naš izvor“, „kako saznajemo iz izvora u vrhu vlasti“ itd. Da li je ovo normalan način da se prave novine? Poštuju li urednici tabloida, kada na ovaj način prave svoje novine, novinarski kodeks?

Kodeks novinara Srbije bavi se anonimnim izvorima i ne preporučuje njihovo korišćenje:

  1. Novinar je dužan da poštuje zahtev izvora informisanja za anonimnošću. Izmišljanje anonimnih izvora je težak prekršaj standarda profesionalnog postupanja novinara.

 Smernice:

  • Korišćenje anonimnih (poverljivih) izvora informacija generalno se ne preporučuje, osim ukoliko nema drugog načina da se dođe do informacije od izuzetnog značaja za javnost.
  • Često, upotreba neimenovanih izvora informacija predstavlja samo način da izvor ili sam novinar/medij iznese netačne, nepotpune i nedovoljno proverene informacije. U slučaju da se pokaže da skrivanje izvora služi za pokriće njegovog nepostojanja, kredibilitet novinara/medija biće ozbiljno narušena.

Kodeks, osim što ne proporučuje korišćenje anonimnih izvora, ukazuje i na to da oni mogu biti nepostojeći i da njihovo isticanje služi da se iznesu neproverene informacije.

Ono čega u kodeksu nema je ukazivanje na to da izmišljanje anonimnih izvora, iako predstavlja “težak prekršaj”, veoma teško dokazati. Praktično, ceo dokaz bi se morao zasnivati na priznanju urednika da je vest koju je u potpunosti izmisio pripisao anonimnom izvoru. U našem slučaju 6 urednika naših tabloida trebalo bi da priznaju da su ovo radili, ali nije jasno zašto bi oni to učinili i tako sami teško narušili svoj ugled. Malo je verovatno da će se to ikada dogoditi.

Ako se sada okrenemo stavu iz kodeksa da se korišćenje anoniminih izvora koji postoje ne preopručuje, šta  bismo mogli da uradimo povodom toga? U najmanju ruku, mogli bismo da imamo instituciju koja prati korišćenje anonimnih izvora. To bi mogao biti Savet za štampu koji već prati kršenje kodeksa novinara, mada, se koliko je meni poznato, dosad nije bavio korišćenjem anonimnih izvora.

Iz podataka Saveta za štampu o kršenju Kodeksa novinara jasno se vidi koje su novine tabloidi, a koje nisu:

kodeks3

Na primer, dok su Danas i Politika u posmatranom periodu prekršili kodeks u 17, odnosno u 26 tekstova, u tabloidima taj broj ide od 84 do 402, dosta precizno opisujući stepen u kojem je neka novina tabloid. Verovatno je da bi statistika korišćenja anonimnih izvora bila slična.

Pažljivije ispitivanje korišćenja anoniminih izvora moglo bi da pokaže i kako dubinski izgleda ovaj metod pravljenja novina. Naime, tekstovi koji se pozivaju na anonimni izvor po pravilu ne pominju da su novinari pokušali da iste informacije potvrde i iz još jednog nezavisnog izvora, iako je to prema kodeksu novinara obaveza:

  1. Novinar je dužan, kada je to neophodno, da konsultuje što više izvora i da im omogući da iznesu svoj stav.

 Smernice:

  • Novinar je dužan da konsultuje najmanje dva nezavisna izvora informacija koja će datu informaciju da potvrde ili ospore.
  • Dva međusobno nezavisna izvora informacija posebno su poželjna u slučaju postojanja indicije da zvaničan izvor daje nepotpunu i/ili netačnu informaciju. Postojanje dva nezavisna izvora informacija jednako je preporučljivo i u slučaju da ključne informacije potiču od anonimnog, odnosno poverljivog izvora.

Ova provera se po pravilu ne dešava, niti se naglašava da je moguće da je zbog toga objavljena informacija glasina ili namerno difamiranje određene osobe. Kodeks nalaže da se ovakve informacije jasno označe, bilo da su u pitanju obične vesti ili “pisma”, odnosno, optužujuće izjave:

  1. Pravo je medija da imaju različite uređivačke koncepte, ali je obaveza novinara i urednika da prave jasnu razliku između činjenica koje prenose, komentara, pretpostavki i nagađanja.

  1. Sa novinarstvom nespojivi su objavljivanje neosnovanih optužbi, kleveta, glasina, kao i izmišljenih pisama ili pisama čiji autor nije poznat ili njegov identitet nije proverljiv.

 Smernice:

…• U slučaju da novinar proceni da je objavljivanje nepotvrđene informacije ili nagađanja u interesu javnosti, dužan je da jasno i nedvosmisleno naglasi da informacija nije potvrđena.

Urednici ovo, po pravilu ne rade. Obrnuto, uobičajena praksa je da od same vesti u kojoj je negde u sredini skrivena rečenica “kaže naš izvor”, do naslova teksta i posebno do naslovne strane nestane svako ukazivanje na izvor, anonimni izvor i nepostojanje potvrde od nezavisnog izvora. Nečija pretpostavka ili nagađanje, do naslovne strane, pretvaraju se u činjenice.

U ovom smislu, nije važno da li je novina objavila priču koju je sama izmislila i onda je pripisala anonimnom izvoru ili je objavila priču koju je zaista čula od za javnost anonimnog, a za urednika poznatog, izvora, ali je nije ni na koji način proverila, već je samo plasirala kao vest, a na naslovnoj strani kao činjenicu.

Potpunija statistika anoniminih izvora dovela bi i do jasnije slike o tome iz kojih krugova potiču anonimni izvori. Novine ponekad naglašavaju da su anonimni izvori iz “vrha vlasti”, a ponekad i da su u pitanju drugi izvori. Ovde se postavlja pitanje kakva je uređivačka politika novine koja bi prenosila isključivo anonimne izvore iz vrha vlasti, ne proveravajući ih. U čemu bi se takva praksa razlikovala od portparola vlasti?

Ovo pitanje je, po meni, važnije pitanje od pitanja cenzure. Mi još uvek cenzuru shvatamo kao odnos između novina kao nezavisnog subjekta i vlasti koja nalaže da se neka vest, do koje je novina samostalno došla, ne objavi. Međutim, kod nas je u slučaju tabolida odnos sasvim drugačiji. Ove novine bez pogovora objavljuju ono što su dobili iz anonimnih izvora iz vrha vlasti. Na ovaj način omogućavaju propagandu vlasti uz dodatnu povoljnost da se vlast može distancirati od te propagande. Oni dakle, nisu cenzurisani ni u starinskom smislu koji formalno više ne postoji, ni neformalno. Oni u stvari samostalne vesti ni nemaju, niti pokazuju sklonost ka samostalnosti, već samo prenose sadržaje koje dobiju uz često gorljive zakletve na vernost i odbranu vladajuće političke opcije. Iz njih su u stvari cenzurisani, zajedničkom voljom urednika i vlasti, svi profesionalni standardi.

To je posledica stanja našeg društva i nivoa njegove demokratske kulture. Ali, po meni, veći problem je činjenica da praktično niko, ni nezavisni novinari ni opozicione političke stranke ni druge institucije nemaju bilo kakav predlog kako bi se ova praksa u budućnosti mogla sprečiti. Kršenje novinarskih kodeksa, zamena Novinarstva – koje nezavisno teži istini u skladu sa novinarskim kodeskom – PR novinarstvom – u kome novine služe da prenesu bilo šta što dobiju kao vest od anonimnih izvora iz vrha vlasti – praktično se posmatra kao gotova stvar protiv koje se ne može učiniti ništa.

Razularenost tabloida direktno utiče na smanjenje nivoa demokratije u društvu. Opozicioni prvaci otvoreno ukazuju da oklevaju sa isticanjem imena mogućih zajedničkih kandidata  jer se plaše da će biti izloženi napadima u tabloidima. Govori se da su oponenti vlasti “medijski streljani” u tabloidima, a ne postoji ni zakonodavni predlog, ni politička akcija, ni teorija, ni rasprava u okviru novinarskih udruženja, ni sudska akcija u okviru postojećih zakona, da se to spreči.

Ova vlast usavršila je difamiranje protivnika i držanje ogromnog dela javnosti u stanju “guske u magli”.

Da li smo sada trajno u tom stanju?

 

 

1 odgovor ka “Da li smo sada trajno guske u magli?”

  1. admin каже:

Pristigli komentari