Trump: There is an alternative?

Foto: Vladimir Tatarević

Mada nemam tvit da to i dokažem, mislio sam da će Tramp pobediti na ovim izborima. Nekako je energija bila na njegovoj strani, pred izbore se dogodilo neobjašnjivo izjednačavanje podrške u anketama posle zaostatka od 5-7% , a i Majkl Mur, kome se može verovati, rekao je da će njegova pobeda biti “biggest fuck you” u američkoj istoriji. Prednost Trampa su, dakle, uočavali i ljudi koji mu nisu naklonjeni.

Trampova pobeda je nastavak brexita, ponovna provala iznenađujuće, neuobičajene logike u politički prostor. Godinama je u svetkoj i zapadnoj politici ona prikazivana kao prostor u kome se sve već zna, u kome se “istorija završila” i u kome ne postoji alternativa. Čuvena parola Margaret TačerThere is no alternative” koja opisuje problematičnu stranu neoliberalizma, uzimana je zdravo za gotovo.

Zdravo za gotovo se od pobede neoliberalizma uzima i stav da je u ime pobede nove epohe demokratije nužno i dozvoljeno Zapad tretirati kao nedužnog borca za svetski mir i demokratiju koji ne sme i ne može imati bilo kakve ključne mane. U tom svetu je Džulijan Asanž u zatvoru, odnosno, u ambasadi iz koje ne može da izađe, jer je pustio snimak iz Iraka na kome američka vojska ubija nedužne ljude iz helikoptera. To je svet u kome je svaka levica proterana iz mejstrim diskusije, kao zastarela i čak “nemoralna”. Jedina “dozvoljena” altermativa su nacionalisti na raznim meridijanima, alternativa koja je dozvoljena samo zato što ima sve kvalitete nečega što ni po koju cenu ne sme da dođe na vlast. Ukratko, svaka autoritarna politika  se trudi da svoju alternativu prikaže kao krajnje neprihvatljivu. Pogledajte politiku kod nas.

Sa Trampom je, zapravo, glavno pitanje ovo: Nije li njegova strana novčića, koju je okrenuo nasuprot establišmentu i važećem društvenom konsenzusu, uz zgražavanje i protivljenje i pametnih i poštenih ljudi poput Majkla Mura ili Roberta de Nira, ali i cele političke elite na Zapadu – da li je to samo strana istog neoliberalnog novčića ili ne? Da li je Tramp dovoljno ekstravagantna osoba, američki sistem dovoljno fleksibilan, a administracija koju će Tramp da okupi dovoljno kreativna, da svetu zaista ponudi neku alternativu?

Američka kulturna elita bila je protiv Trampa zbog toga što je koketirao sa biračima koji su zaista rasisti i konzevratvci. Nije, međutim, izvesno da je on i sam takav, odnosno, da će stvarni život, recimo, hispanoamerikanaca biti teži znog zakona koji će biti doneti za vreme Trampovog mandata. Lari King, čuveni voditelj, kaže da Tramp nije rasista, a i on mi deluje kao osoba koja ne izmišlja. To, doduše, ne znači da deo Trampovih birača nisu rasisti i da oni neće zagorčati život manjinama u SAD.

U spoljnoj politici, Tramp jeste rekao stvari koje su radikalno drugačije od dosadašnje politike. Optužio je svoju protivkandidatkinju za današnje stanje Sirije i Libije, rekao da bi na Bliskom istoku danas bilo bolje da nije bilo okupacije Iraka. Činjenica je da je rekao da mu Putin deluje bolje od Obame. Ovo bi moglo da ne znači ništa, ako ove izjave ostanu u kampanji. A može da ukazuje da će se matrica koja je dosada proizvodila ratove, a to je matrica da Amerikanci mogu i hoće sve za sebe, a svako protivljenje rešavaju ratom (nešto kao politika Srbije u devedesetim) promeniti.

Međutim, možda je naivno misliti da će svetska politika toliko radikalno promeniti svoju logiku, koja je do sada uvek bila logika sukoba. Da biste odustali od nekog maksimalnog cilja (Velike Srbije ili celovite, prozapadne Sirije ili, recimo, brodova NATO u Sevastopolju) morate biti spremni da se suočite sa optužbama za izdaju, a to malo ko u politici može, osobito kada se njegovi protivnici osećaju jaki. Ako Amerika pusti da se svet “sam uredi”, kako kaže Tramp, a sa hororom u ušima slušaju oni koji misle da to znači da će ga urediti Rusija i Kina, to će biti znak relativne slabosti SAD, makar u odnosu na one SAD od pre 10 ili 20 godina. Nama, doduše ne trebaju slabe SAD, nego takva svetska politika u kojoj bi sukobi poput onih u bivšoj Jugoslaviji, današnjoj Siriji ili Ukrajini bili nemogući.

Ako je u spoljnoj politici neizvesno šta će doneti Tampov mandat, možda je još važnije šta će on doneti u ekonomskoj politici. Tu je centralno pitanje jednostavno: Da li je Tramp neoliberal? Levičar sigurno nije, mada je uspeo da privuče “zanemarenu” belu srednju i radničku klasu u SAD, koja je ostala bez posla i sredstava zbog neoliberalne globalizacije. On sada obećava carinske barijere za stranu robu, poslebno za robu koju su američke kompanije proizvele, recimo u Meksiku uz pomoć jeftine radne snage, a žele da je plasiraju u SAD.

Tramp je, drugim rečima, “ekonomski nacionalista”, treba se rukovoditi “nacionalnim interesima” a ne nekim apstraktnim principima, pa makar oni bili i neoliberalni principi slobodne trgovine i slobodnog kretanja kapitala.

Međutim, ne postoje nikakve naznake da je Tramp, osim ovih ad hoc nacionalističkih rešenja, u bilo čemu osvestio glavne konture neoliberalne politike. Čak se može reći i obrnuto: ako će nešto biti Trampova politika, to je ukudanje ekoloških i drugih regulacija, još jače predavanje privatnom biznisu funkcija države, ukidanje Obamacare-a itd. Tramp ne predstavlja ukidanje neoliberalne politike, već njenu maksimizaciju, iako se to danas možda ne vidi.

Sa Trampom su Amerikanci, po svoj prilici, dobili svoga Vučića, manipulanta koji će krenuti sa obećanjima ka srednjoj klasi, pokupiti podršku tih birača, da bi je još jače izručio kapitalu.

Trenutno se ipak čini da činjenica da je Tramp izmakao stolicu ispod mejnstrim politike, važnije od onoga što će sa Trampom uslediti. Vedrana Rudan je, recimo, iako levičarka, glasno pozdravila da je neko makar za trenutak kaznio trenutne aktere politike.

Ispostavlja se da su izbori u Srbiji iz 2012. godine koji su protekli u znaku rasprave o “manjem zlu” i belim listićima, bili preteča rasprave koja je pratila ove američke izbore.

I mada su čak i Varufakis i Noam Čomski tražili da se glasa za Hilari (makar u Swing States), ja bih i na ovim izborima bio beli listić.

Svetu je potrebna leva politika. Ali je prošlo vreme u kome bi se na ovu potrebu moralo zaboraviti da bi se podržalo desno “manje zlo”.

A šta će svetu doneti Tramp, videćemo.

 

Comments are closed.