Kraj “kraja istorije“

Foto: Vladimir Tatarević

Da li ste razmišljali: Zašto se ovih dana, povodom pobede Trampa, govori o „kraju neoliberalizma“? Šta će to Tramp promeniti u poretku koji je začet pobedama Margaret Tačer i Ronalda Regana, a razvijen u decenijama posle pada Berlinskog zida?

Iz današnje perspektive, smisao Fukujaminih teza o „kraju istorije“ i „kraju ideologije“ bio je jednostavan. Te su teze, s jedne strane, konstatovale željeni definitivan kraj leve ideologije (socijalizma i komunizma), a sa druge, sugerisale su tvrdnju da ono što je ostalo na poprištu istorije kao njeno misaono obrazloženje nije nikakva „ideologija“ u negativnom smislu, već jedan konačno ostvaren i dostignut ideal društva kome ne treba ni kritika ni promena.

Zapadni svet se predstavljao kao konačni pobednik i konačno ostvarenje istorijskog cilja, što bi moglo da bude tumačeno kao tipična ideološka gesta, da je bilo nekoga da to tako tumači. Umesto toga, ideološka tvrdnja o kraju istorije, dakle, tvrdnja o vlastitoj izuzetosti od kritike i vlastitom otkrivanju konačnih odgovora, 20-tak godina uzimana je kao neupitna istina.

Ovaj novi konsenzus imao je, ipak, i neki sadžaj. To je bilo vreme globalizacije i povezivanja. Svi narodi su preferirali udruživanje i saradnju, dodatno su se razvile EU, STO i druge slične organizacije. Severna Amerika je povezana sporazumom o slobodnoj trgovini NAFTA. Kapital je dobio dozvolu da investira, proizvodi i prodaje praktično po celom svetu. Ukidane su carine i druge barijere da bi se stvarala ujednačena jedinstvena tržišta. Podsticane su i dozvoljene i migracije radne snage u potrazi za poslom.

Ovo povezivanje donelo je veliki napredak u mnogim oblastima. Međutim, imalo je i svoju tamnu stranu. Osokoljene svojim novim statusom jedine supersile i jedinog izvora meke moći, uz to zaštićene vrednostima koje su predstavljene kao neupitne, SAD i njeni saveznici krenuli su u uklanjanje režima koji se nisu uklapali u nove vrednosti. Najpre se to činilo direktno ratom, kao u Avganistanu i Iraku, a onda i podrškom stranama u građanskim ratovima, kao u Libiji i Siriji. Kao u jednom dokumentarcu o Kini, koji je nedavno prikazivan i kod nas, pretpostavljalo se da nijedna cena nije velika da se dođe do rušenja autoritarnih režima, posebno ako su to bili režimi zemalja bogatih naftom.

Ova strategija je vremenom dovela do narušavanja ugleda aktera koji su pokretali ove intervencije, kao i do realne patnje po celom Bliskom istoku, produženih građanskih ratova i na kraju do terorizma i migranata koji su masovno iz razorenih zemalja krenuli ka Evropi.

Dovoljno sporo, ali ipak neumitno, to je dovelo do današnjih političkih promena koje su počele da se odvijaju u pravcu suprotnom od onog koji je dominirao poslednjih nekoliko decenija. Tramp najavljuje ukidanje trgovinskih sporazuma, carine za stranu robu, čak i onu koju su proizvele američke kompanije u Meksiku, zid prema toj državi koji bi sprečio imigraciju. Multikulturalizam iz ere povezivanja zamenio je strah od migranata i nacionalizam. Brexit je označio istupanje Britanije iz EU, a mnoge države će uskoro možda dobiti vlast sa sličnim planovima. SAD su dobile predsednika sa razumevanjem za ruskog lidera Vladimira Putina, što je takođe simbolički zaokret od ranijeg mejnstrima. Sloboda za kapital uzrokovala je njegovu selidbu u potrazi za jeftinom radnom snagom, što je bez poslova ostavljalo urbana područja u razvijenim društvima. Ali, sve do danas, to nije proizvodilo političke posledice. San o „rešenoj zagonetki istorije“ pretrajavao je uprkos svim izazovima, praktično do juče.

Ovaj proces opisuje se kao „kraj neoliberalizma“ i kod nas i u svetu što pokazuje da je neoliberalizam dominantno shvaćen kao ideologija ukidanja nacionalnih granica i povezivanja u veće sisteme. Čak je i liberalna ideologija ljudskih prava, politike (zaštite) rasnih i seksualnih identiteta, simbolički dovedena u pitanje gestovima i izjavama pobednika na izborima. To pokazuje da je neoliberalizam shvatan kao suprotnost nacionalizmu i njegovim ideološkim derivatima.

I kod nas, nacionalisti shvataju i kritikuju neoliberalizam mahom na taj način. Otprilike 9 od 10 kritičara neoliberalizma ima taj stav. To znači da je leva kritika neoliberalizma retka, iako je osnovna karakteristika neoliberalizma davanje prednosti kapitalu u odnosu na svet rada i građane. To što Tramp kao ministre postavlja milijardere nikom ne upada u oči sve dok najavljuje carine i savez sa Rusijom. Buduća „ministarka prosvete“, osim što je i sama milijarder, zalaže se za čuvene vaučere u školstvu, što je par exelans neoliberalna ideja, a znači ulazak privatnog kapitala u one delove sistema koji su ustanovljeni kao državni u vreme izrazite težnje ka socijalnoj jednakosti i ujednačavanju šansi (obrazovanje, zdravstvo, komunalni sistemi).

I Tramp i nova britanska premijerka Tereza Mej (najavljena kao nova Margaret Tačer) zapravo će neoliberalne politike pogurati napred, ovaj put ograničene na njihove države. To je element koji u našoj javnosti po pravilu izmiče. Naši teoretičari mahom misle da neoliberalizam simbolizuje činjenica da naša preduzeća kupuju strane (zapadne) firme i da je to štetno po naše „nacionalne interese“. Za njih, kada ne bi postojale druge države i globalizacija ili kada bi naše firme kupovale samo firme iz Rusije i Kine, ne bi postojao ni neoliberalizam.

Ali, globalizacija je samo jedan aspekt neoliberalizma. Drugi je prelaženje države u privatne ruke, smanjivanje države. Upravo danas i u Srbiji počinje rasprava o omogućavanju sistematskog ulaska privatnih preduzeća u komunalne delatnosti poput vodovoda, toplana, održavanja puteva, parkinga, pijaca.

Iako su novine pune naslova o „kraju neoliberalizma“ i kod nas i u svetu on nastavlja istim putem kojim je i krenuo pre 36 godina.

Možda je to i jedino što bi se moglo očekivati od izbora milijardera za predsednika SAD?

Comments are closed.