Spontano ili organizovano?

Verovali ili ne, filozofija pitanje spontaniteta ili slobode volje nije rešila. Neki su imali stav da sloboda volje postoji, neki su bili protiv, kao, recimo, Martin Luter ili Spinoza, a na kraju je Kant presudio da je pitanje antinomično, da su oba rešenja podjednako verovatna.

Tako je i sa ovim protestima. Možda su protestanti izašli na ulice sasvim spontano, a možda je na njih nešto uticalo. Srđan Dragojević je na TW za organizaciju optužio roditelje koji su svoju decu naučili da ne trpe nepravdu, a Marko Somborac je u ovom stripu objasnio kako je njihova reakcija bila trenutna posledica saznanja šta im se sprema.

Da li je neko izašao na proteste sam, zbog svojih razloga ili je, kako nam sugerišu provladini tabloidi, odluku doneo posle uplate iz Amerike (zna se od koga), praktično nikada ne možemo znati. Ne možemo znati da li je neko plaćen za neki posao, ali je zadržao svoj integritet, ili je „plaćenik“ – neko ko je zbog plate napustio integritet i profesionalnu etiku. Slično je i sa drugim ključnim etiketama za domaću politiku, kakva je etiketa „izdajnik“: neko ko znajući što je dobro za njegovu zemlju, plaćen ili naveden od nekoga sa strane radi protiv tog dobra.

Ako su ovo prazne etikete, šta nas onda navodi da protestvujemo protiv pisanja tabloida o „soroševskim plaćenicima“? Razlog je tu dvojak. Ne samo da je malo verovatno da studenti koji ovih dana demonstriraju ne žele dobro svojoj zemlji ili da su plaćeni od strane Džordža Šoroša (sic!), nego je i takva tvrdnja nepristojna. Njen autor, pošto ne zna i ne može da zna tuđe motive, ne samo da bira da tvrdi nešto bez ikakvog dokaza, nego i bira da nekog svog sugrađanina difamira proizvoljnim tvrdnjama. Bira da nekom, koga ne poznaje, oduzima dostojanstvo.

To je inače zabranjeno i po našem zakonu (član 79: „Dostojanstvo ličnosti (čast, ugled, odnosno pijetet) lica na koje se odnosi informacija pravno je zaštićeno.”). Međutim, pošto se ovaj član zakona ne sprovodi, ostaje protest i nada da je moguće društvo u kome je javna difamacija ne samo zakonski zabranjena (što je i danas) nego i praktično obeshrabrena, a ne podržana od strane vlasti.

A ko je organizator protesta, u običnom, praktičnom smislu? Budući da žive u društvu koje je u potrazi za diskvalifikacijom svih koji nisu kao mi (u čemu vlast obično prednjači) demonstranti se trude da ni ove formalne organizatore ne otkriju.

U ovoj situaciji su ponovo po sredi naši autoritarni instinkti. Recimo da ove proteste zaista prijavljuju, najavljuju i praktično organizuju određeni studenti. Njih dve/dvoje/dvojica ili njih desetoro. Kakve to tačno veze ima sa motivima svih ostalih, prosečno oko 10.000, demonstranata? Ovi ostali dolaze na proteste samo zato što su ih pozvali organizatori? Opet je pitanje slično kao ranije: kako bilo ko, ko ovih dana traži organizatore protesta, može da zna ovu intimnu stvar demonstranata? Kako ti teoretičari zavere znaju da svaki pojedinačan demonstrant nije do svoje odluke došao koristeći svoj razum i savest?

Jedino objašnjenje koje se ovde nameće je da se podrazumeva da niko/retko ko koristi svoj razum i savest. Da je Kantov savet „Imaj hravrosti da se služiš vlastitim razumom!“ prošao pored svih nas, iako je dat pre više od 200 godina i da smo svi danas samo robovi ili roboti „organizatora“. Zašto bi iko podrazumevao ili tvrdio ovako nešto? Ko je taj ko ima pravo da ljude proizvoljno pretvara u robov/t/e autoriteta?

Niko nema to pravo, a ako vam dostojanstvo slobodnih ljudi neko ovih dana oduzima, zapitajte se: govori li ovaj čovek išta što je iskustveno proverljivo, što može biti stvarna kritika upućena meni, želim li da ga tužim zbog povrede dostajanstva? Ako je odgovor na oba ova pitanja negativan, Hjum bi rekao, bacite njegove optužbe „u vatru“ ili ih ignorišite kao da ne postoje.

Preko ovih optužbi neko vam samo pokazuje da vas, bez razloga, ne poštuje. Ako mu se u tome pridruži i vlast, ko da ne protestvuje protiv toga?

 

*na slici, Hjumova statua u Edinburgu, postavljena tek 1996. godine.

Comments are closed.