Srbija posle Vučića

Foto: Vladimir Tatarević

Demonstracije koje su u toku jučerašnjeg dana spontano nastale u Beogradu, Nišu i Novom Sadu, dobar su lakmus za postizborno stanje u Srbiji, stanje posle izbora predsednika koji je pre koji mesec izjavio kako “sigurno neće biti predsednik”. Mladi, a i nešto stariji, osećaju da ima nešto neprirodno i pogrešno u predsednikovanju nekoga ko je na više načina, pa, skoro na sve moguće načine, pokazao kako mu do vladavine prava, nezavisnih institucija i demokratske utakmice nije nimalo stalo. I da mu je još manje stalo da se, makar elementarno, drži onoga što sam govori.

Dakle, za svakoga ko razmišlja bar imalo hegelovski (svesno ili nesvesno) Vučić je na neki način politička prošlost. Kod Hegela je stvarno samo ono što je umno, a ovde od umnog više nema ništa.

U određenom smislu, veći problem od Vučićevog predsedničkog mandata je činjenica da vizija Srbije posle Vučića, odnosno, posle potpunog nestanka njegovog kredibiliteta, nije još uvek jasna. Mi još uvek ne znamo šta bismo to tačno dobili čak i da smo se na ovim izborima rešili diktature. Ko bi bio na vlasti – nacionalisti ili “drugosrbijanci”? Koliko bi ta nova Srbija jednostavno ličila na staru, pre 2012. godine? Da li bi, da se malo našalimo, izvesni Nebojša ponovo bio savetnik nekog novog predsednika, koji ne bi bio Vučić?

Ova slika nove Srbije nije još uvek jasna, ali je na ovim izborima dobila neke naznake koje bih želeo da istaknem.

  1. Pojavila su se nova lica i lica u novim ulogama, posebno tu mislim na Sašu Jankovića koji simbolizuje hrabrost i principijelnost i koji nema ništa sa privatizacijama i tranzicijom od 2004-2012. Pitanje Savamale je fokusna tačka nove vrste energije i novih tema. Jasno opozicionih glasača je na ovim izborima bilo nešto manje od 40%. To je mnogo više nego na izborima pre godinu dana kad ih je bilo manje od 25%. Kažu da u 13 beogradskih opština tih glasača ponovo ima više nego glasača sadašnje pozicije.
  2. Postalo je definitivno jasno da više nije moguće nešto što je praktično do juče izgledalo kao jedina opcija za promenu vlasti: SPS, SDPS i drugi definitivno su deo ove vlasti. Sadašnja opozicija morala bi da u budućnosti osvoji vlast bez njihove pomoći, što joj je praktično uspevalo samo u Đinđićevo vreme. Za to će biti potrebno znatno podići kvalitet politike.
  3. Opozicija može da pobedi samo na univerzalnim vrednostima koje predstavljaju suprotnost diktaturi. Sada nije vreme za neoliberalne fazone u obliku „oštrih reformi“ i „ukidanja subvencija“. Onaj ko je bio poznat po ekonomskim temama na ovim izborima je dobio 1.41%, a onaj ko je bio poznat po suprotstavljanju korupciji i diktaturi na slučajevima poput Savamale 16.32%. Buduća vlast bi trebalo da ima i dobru ekonomsku politiku, ali ona ne bi trebalo da bude previše ekstravagantna, dovoljno je smanjiti nivo korupcije i učiniti ekonomski sistem transparentnijim i to će biti dovoljno.
  4. Opozicija treba da pronađe formu u kojoj će moći da nastupa kao jedinstven blok protiv sadašnje vlasti, a da stranke koje je čine ne izgube svoju posebnost. To uopšte nije teško, ali zahteva zaista veći stepen zdravog razuma od ovog što se danas može uočiti u opoziciji. Jednostavno je napraviti krovnu instituciju (koaliciju) koja bi koordinisala sve stranke i koja bi imala i lidera i agendu, a da stranačke posebnosti i dalje budu prisutne i da se svaka stranka i dalje bori za svoju politiku. Jedino što je važno je da to bude politika koja se uklapa u zajedničku viziju.
  5. Last but not least, ta nova Srbija moraće da se izbori za svoje vrednosti tako što praktično neće imati nijedan medij na svojoj strani. Ova vlast počiva na očiglednom korumpiranju čitavih segmenata društva, posebno privatnih medija (da sad ne nabrajam retke izuzetke). Ako nova Srbija ne bude našla način da spreči tabloide da rade ovo što su dosada radili, onda džabe krečimo po Srbiji, a sadašnjih 58.000 iseljenih godišnje će biti ništa prema brojkama koje će izazvati to novo razočarenje. Nova Srbija moraće imati nove medije.
  6. Opozicija će u narednom periodu biti pred izazovom pred kojim ranije nije bila: moraće da pobedi bez podrške EU i SAD koje će do kraja podržavati Vučića. Ranije je praktično ključni deo programa demokratske opozicije bilo obećanje da će EU pravno srediti stanje u Srbiji i da će je milijardama iz pretpristupnih fondova ekonomski srediti. Danas ni jedno ni drugo nije aktuelno. Ako pobedimo diktaturu moraćemo je pobediti samo zato što želimo bolju državu i želimo da to uradimo sami, ne da neko drugi to uradi za nas. Naravno, kada pobedi opozicija će dobiti podršku, ali u sasvim drugačijem kontekstu nego ranije.

Ukratko, izgleda da nije bilo dovoljno da Vučić zbog svojih zasluga postane, barem za hegelovce, prošlost. Da bi bio prošlost i na faktičkom nivou, mora biti spremno nešto kvalitetno što će zameniti ovu vladavinu samovolje.

Obrisi toga novog su se pojavili i na ovim izborima, a i juče na ulicama.

Potrebno je da taj elektricitet držimo na istom i višem nivou.

Comments are closed.