Primetili ste u kampanji jedan naslov “Hoće zlo!” sa slikama glavnih opozicionih prvaka. U kakvoj je vezi taj naslov sa ocenom da živimo u diktaturi, koju je prihvatio i “Protest protiv diktature”? Da bismo odgovorili na to pitanje, moramo početi od jedne opšte šeme.

Stvarnost ljudskih aktera, može da se podeli na dva dela. Jedan deo je dostupan iskustvu drugih ljudi – to su postupci, izjave, mimika nekog aktera, a drugi deo su njegove misli, motivi, neizrečene namere i planovi i taj deo nije dostupan drugim ljudima.

Ova razlika se tiče jedne normativne šeme, koja postoji u demokratskim društvima, a koja se, ukratko, sastoji u ovome: o činjenicama, o onome što je iskustveno dostupno, ćemo raspravljati, a o motivima ćemo raspravljati samo preko činjenica. Pre te rasprave o činjenicama, podrazumevaćemo da svi imaju dobre namere. To je ova šema:

Primetite da je ovo normativni okvir, a ne tvrdnja da svi imaju dobre namere. Mi samo pretpostavljamo ili polazimo od toga da svi imaju dobre namere, ne tvrdimo da ih oni faktički imaju.

Ono što se u Srbiji izgrađuje poslednjih nekoliko godina je zapravo izokretanje ovog normativnog okvira koga bismo mogli zvati “demokratskim”. Još na parlamentarnim izborima iz 2016. godine jedina komunikacija sa tvrdnjama opozicije i njenim akterima bila je rečenica da opoziciju pokreće “lična mržnja”. Struktura ove tvrdnje je sledeća: preko rasprave o činjenicama ćemo preći (tu nemamo ništa za reći), ali ćemo nešto reći o motivima aktera, nešto diskvalifikujuće, oni su iracionalni, puni mržnje, zli. “Mržnja” je ovde ponuđeno objašnjenje, koje istovremeno diskvalifikuje oponenta, za neraspravljeni nedostatak argumenata.

Ovo klizanje preko polja činjenica ka motivima je osnovni patern svih izjava aktuelnog premijera/predsednika. Podrazumeva se da rivali “nemaju program” i “nemaju argumente” i odmah se prelazi na njih same i njihove motive.

Ono što je tu važno je da ove nove tvrdnje o zlim motivima aktera nisu samo proste tvrdnje koje ostavljaju zbunjenu opoziciju u vazduhu: kako sad da opovrgnem da imam loše namere i da želim zlo Srbiji? Ono što se praktično ne primećuje je da ove tvrdnje nisu neka neprilika na horizontalnom nivou, neprilika u kojoj čak onaj ko optužuje ima prednost, već su OBRTANJE normativnog okvira koji zahteva demokratija. Za dokaz da je “protest protiv diktature” opravdan nije potrebno navesti ništa drugo nego transkript bilo kog monologa aktuelnog premijera/predsednika (pošto Nikolić to očigledno više nije). Normativni okvir diktature je, dakle, ovo:

Naravno da se ova post-diktatura ne temelji na potpunoj cenzuri javnog govora i na zabrani političkih partija. Za nju je dovoljno da 7/8 dnevnih listova i 5/5 televizija sa nacionalnom frekvencijom prenose narativ o zloj opoziciji i dobroj vlasti. Individualni glasovi koji se ne uklapaju u matricu se mogu tolerisati dok je glavni tok uređivačke politike na liniji.

Pri tom je važno da se na loše namere aktera nije zaključilo iz njihovih postupaka, što bi, UZ OGRADE i POSLE TEMELJNE RASPRAVE O ČINJENICAMA, mogao biti legitiman put. Na zle motive oponenata se ovde prelazi direktno, bez ograda da se radi samo o pretpostavci o onome što nam je nedostupno i, naravno, bez ikakve rasprave.

Mi smo svi već čuli formulacije koje najavljuju ovaj prelazak iz normativnog okvira demokratije u normativni okvir diktature. Osim ove da su sve kritike vlasti motivisane “mržnjom”, tu je i rečenica “da samo naivni misle da postoje spontani protesti”. Opet se glatko prelazi preko mogućnosti da je osoba X iz svojih razloga izašla da protestuje. Ona to nije mogla uraditi sama, dakle, spontano, ona je “zloupotrebljena” od strane nekoga ko je organizator i “scenarista”. Na ovaj način akterima opozicije i protestantima se oduzima moralna autonomija, kao jedna od osnovnih karakteristika slobodnih bića. Pri tom uopšte nije važno kakvi su ti akteri sami: da li imaju dovoljno svojih razloga za protest, da li su bili u vezi sa bilo kakvim organizatorima, da li su svesni bilo kakavog scenarija. Njima se oduzima moralni status ne zbog njih samih, nego zbog mogućih okolnosti (organizacije, scenarija) sa kojima oni sami nemaju nikakve, argumentovane, iskustvene veze.

Čovek koji vaspitan da se kreće u okvirima poštovanja drugih – rasprave o činjenicama + atmosfere poštovanja – teško uopšte primećuje da je suočen sa nekim ko govori iz sasvim drugačijeg normativnog okvira. Dok je ovaj vičan da normativni okvir diskvalifikacije i difamiranja drugih obrće na mnogo načina. Jedan od tih načina je govor o “njima”:

“Oni neće da dozvole da postoji demokratija. Njihovi zahtevi su da se uvede diktatura u Srbiji. Da bude kako kažu Janković i Jeremić. Cilj im je da rasture Srbiju!”

Ovo je citat aktuelnog premijera/predsednika iz lista Danas od 11.04. Mladi demonstranti su već diskvalifikovani kao „zloupotrebljeni“, a Jeremić i Janković su stavljeni u poziciju organizatora. „Oni“ su svi u opoziciji zajedno. Ništa nije vezano za činjenice: nema izjava koje su dokaz „zloupotrebljenosti“, nema iskustava o „organizaciji“ bilo kog (a kamoli svih) demonstranta od strane VJ i SJ, naravno nema ni izjava o cilju da se „rasturi Srbija“. Pa ipak, sve ove diskvalifikacije su tu jer je govor o njima, u okviru nedemokratske šeme, praktično jedini govor.

Zalud je na tvrdnje da ste plaćeni od strane Soroša da demonstrirate odgovorati da niste i da samostalno izražavate svoj stav. Teoretičare zavere ne interesuje šta je tačno, već šta vas diskvalifikuje.

Normativni okvir diktature je matrix u kome realnost ne igra nikakvu ulogu.

Makar ga „mjutirajte“ kad možete.