Kratka šema bezmalo svega u Srbiji

Danas ćemo se baviti šemom koja možda objašnjava skoro sve stavove koje ima dominantna kultura u Srbiji. Šema je iznenađujuće jednostavna i počiva na preseku skupova, slici koje se svi sećaju iz matematike u osnovnoj školi.

Ako nacrtamo dva skupa koje simbolizuju dva kruga koja se seku, na toj slici imamo dovoljno elemenata da govorimo o preseku i uniji skupova. Presek skupova čini ono što je skupovima zajedničko. Ostatak skupa je ono što je specifično, posebno za svaki skup. Naša intelektualna osnovna šema je tada: Zajedničko je loše, a posebno dobro.

Ništa više od toga. Međutim, konsekvence primene ove šeme su ogromne. Nego najpre da samu šemu ilustrujemo. Šema se provlači kroz sve oblasti života.

Kada raspravljamo o jeziku imamo problem sa zajedničkim. Nedavna deklaracija o zajedničkom srspko-hrvatskom jeziku, dočekana je „na nož“. Argumentacija je doslovno ponavljala našu šemu:Kakvo zajedništvo, kakve gluposti! Na kraju krajeva, i da jezik prozovu srpskim ja ne bih više u zajedništvo ni sa kim.

Oblast u kojoj se primenjuje šema nije važna. U ekonomiji, to je zalaganje za privatizacije. Zajedničko se više od 30 godina predstavlja ko alajbegova slama ili partijski plen. U regionalnoj politici, bivša zajednička država, Tito kao njen lider, jugoslovenstvo uopšte, prikazani su kao najveća greška. U novinarstvu se javno promiviše stav da je novinarski kodeks (zajednička pravila) nepotreban. Čak i kada se to ne tvrdi, u principu se smatra da je sloboda govora važnija od ograničenja, pa su tako uvrede i insinuacije normalna, nekažnjena praksa. U javnom moralu postalo je normalno pretiti ubistvom.

Šema sa dva odvojena kruga između kojih ne postoji ništa zajedničko, nikakvo ograničenje, ne ostaje naravno mirna. Poenta je da dva okrnjena kruga žele da dominiraju i budu što veći. U ekonomiji to su povećane socijalne nejednakosti, u regionalnoj politici to su Velike Srbije, Hrvatske, Albanije. U lingvistici to je tvrdnja da je hrvatski zaprvo srpski ili obrnuto. U istoriji to je tvrdnja o „najstarijem narodu“ koji je zbog toga vlasnik velike teritorije. U kulturi to je odbijanje „tuđeg“. Tuđe se posmatra kao ustupak drugom „krugu“, kao autogol u konkurenciji identiteta. Tako je latinica nepoželjna, novac koji dolazi sa Zapada i ulaže se u sferu „identiteta“ takođe.

Ova šema se poklapa sa onim što ja zovem neoliberalizam (negacija univerzalnih (zajedničkih) vrednosti), ali je ona starija i zapravo nezavisna od samog neoliberalizma. Ogromna većina koja ima ove stavove nikad nije razmišljala o neoliberalizmu i čak, po pravilu, neoliberalizam shvata kao „globalizam“ – koji za njih zapravo znači popuštanje „zapadnom krugu“ u našoj šemi. U stvari, naši desni protivnici „neoliberalizma“ takođe ne žele ništa zajedničko (sa Zapadom). Naprotiv, žele otpor „imperijalnim“ vrednostima koje on „nameće“.

Problem sa našom kratkom šemom je što je u tome što je suprotna šema zajedničkih vrednosti, osnovna moderna šema na kojoj počivaju prosvećenost i nauka, internacionalizam, savremeni moral i mnoge druge stvari. Nauka nije nastala tako što je Galilej teleskopom uočio kratere na Mesecu, nego tako što je dovoljno mnogo ljudi shvatilo da je besmisleno tvrditi da je te kratere u teleskop stavio đavo lično. Taj broj ljudi odlučio je da će iskustvo biti temelj zajedničkih vrednosti, a odatle je izvuklo i druge vrednosti – toleranciju za stvari koje se ne mogu proveriti iskustvom, slobodu mišljenja, govora i veroispovesti, sekularnu i demokratsku državu itd.

Prosvećenost je značila da ćete u društvenom odlučivanju dati prednost modernim vrednostima i modernom načinu mišljenja, dok će religijski način ostati tu kao legitimna, ali privatna stvar. Kada u okviru naše šeme počnete da negirate zajedničko, ostaje samo partikularno i njegovo nadmetanje. Čak i sasvim udaljeni sporovi, kao što je spor o teoriji evolucije, počivaju na istoj šemi. U krajnoj liniji, branioci teorije evolucije, brane nauku uopšte, a sa njom i moderni način formiranja vrednosti. Kreacionisti, u krajnjoj liniji brane regulisanje vrednosti zvan moderne šeme, zasnovanu na veri ili identitetu.

Nestajanje zajedničkog ima veze sa nestankom leve politike kod nas, pa i u svetu. Ipak, postoje neke razlike. U Londonu, 41% stanovnika podržava sasvim levu politiku laburista koje vodi Džeremi Korbin. Konzervativci imaju manji rejting 36%. Ništa analogno nemamo kod nas. Mi smo potpuno konsekventno negirali levo, odnosno, zajedničko. I kada se bolje pogleda, pitanje je da li smo – većinski – ikada prihvatili moderne vrednosti.

Kada sam napisao kako se u naše vreme sve privatizuje i zajednilčko nestaje, Dimitrije Mišić (@dmisic) skrenuo mi je pažnju da u srednjem veku praktično nije bilo „zajedničke imovine“. Sva zemlja je pripadala caru ili kralju, on je davao dalje zemlju velikašima, plemićima. Seljaci nisu posedovali svoju zemlju. „Zajednička“ svojina izgleda je tipično moderna tvorevina, koja je nastajala paralelno sa modernom naukom i drugim modernim stvarima. U toj modernoj istoriji nastale su mnoge eksplicitno zajedničke stvari. Međutim, danas su one tu, ali ih naša kratka šema potkopava iznutra i nestajaće sve više, ako nešto ne promenimo.

Šema u kojoj nema zajedničkog ima i pozitivne efekte. Lične slobode su veće i ekonomske slobode značajno pospešuju privredu. Ali, ako nema pravne sigurnosti, demokratije, političke slobode i nauke pozitivni efekti u velikoj meri nestaju.

Sigurno je samo da je ova kratka šema „zajedničko je loše, privatno dobro“ tu i da neće nigde brzo otići.

Comments are closed.