Mislim da sam od Čomskog naučio da treba obratiti pažnju na jezik kojim se izražava neka politika, jer nije prosto slučaj da političari uvek govore ono što treba, a da samo rade ono što ne treba, pa da je neophodno znati često tajne podatke da bi se shvatila neka politika. Ne samo da rade ono što ne treba već paralelno s tim i govore ono što ne treba, odnosno, često nesvesni toga ostavljaju u jeziku tragove o prirodi svoje politike.
Tako se desilo da je dokaz da nešto nije u redu sa politikom Amerike i drugih zapadnih zemalja u vezi Kosova sve vreme svima pred nosom: radi se o poznatim tvrdnjama da je Kosovo “jedinstven slučaj”, slučaj “sui generis”, koji neće biti presedan za bilo koji drugi slučaj u svetu. U tom označavanju ogleda se jedino činjenica da rešenje za Kosovo nije dobro.
Jer, šta bi drugo moglo da znači da je Kosovo “jedinstven slučaj”? Sigurno da na svetu ne postoji nijedno drugo Kosovo i da je po tome Kosovo jedinstven slučaj. Međutim, budući da objašnjenje o Kosovu kao jedinstvenom slučaju treba da opravda politiku prema njemu sigurno je da se tim objašnjenjem ne referira na ovu trivijalnu činjenicu. Osim toga, čak i da je Kosovo u normativnom smislu trenutno jedinstven slučaj u svetu, ništa ne govori da u budućnosti ne bi mogao da se dogodi neki, po svemu relevantnom, isti slučaj tako da bi onda na njega trebalo primeniti istu normu koja se sada, zbog jedinstvenosti, primenjuje jedino na Kosovo. To znači da to što imamo jednu navodno jedinstvenu situaciju ne povlači da tu situaciju nije potrebno regulisati univerzalnim normama, koje će se primenjivati na sve slične slučajeve. Mi se stalno suočavamo sa jedinstvenim slučajevima kada normiramo društveni život (svaki čovek je jedinstven), međutim, to ne znači da postoji bilo kakva jedinstvenost koja bi povlačila da normativni poredak prestaje da važi. A to je upravo ono što se dešava sa Kosovom. Priča o jedinstvenoj situaciji služi tome da se prikrije činjenica da će se u ovom slučaju odlučivati arbitrarno, odnosno, da se sada radi nešto što nigde drugde neće biti ponovljeno, što je dobra definicija onoga što je loše. Zapadne diplomate zapravo kažu: “sada ćemo uraditi ovo, ali više nikad, ova situacija neće biti presedan za bilo koju drugu situaciju”.
Da je ovakvo tumačenje tačno pokazuje činjenica da niko ne želi da jasno definiše pravilo koje se primenjuje u kosovskom slučaju. Samo se stidljivo nabacuju ideje da je rešenje o nezavisnosti nužno zbog realnosti ili prošlosti. Međutim, niko ne definiše jasno pravilo u vezi sa tom realnošću ili prošlošću. I to nije čudno jer su verovatno svi dostupni predlozi na očigledan način loši. Na primer: “Teritorija na kojoj je putem sile prestao faktički suverenitet jedne države ima pravo da dobije nezavisnost”, ili: “Ako je nad stanovništvom jedne teritorije, u toku šireg sukoba, učinjen određen broj zločina nad civilima, to stanovništvo ima pravo da proglasi nezavisnost na toj teritoriji”, ili: “Ako je na nekoj teritoriji preduzeta akcija proterivanja stanovništva na širokoj skali, to stanovništvo ima pravo da mu ta teritorija bude vraćena kao nezavisna”, ili: “Ako postoji volja većine stanovništva jedne teritorije za nezavisnošću ona treba da bude priznata” – sva se ova načela, iako nisu otvoreno nelegitimna, ne mogu lako ni univerzalizovati, jer je odmah jasno da bi se primenom bilo kog od ovih načela broj država u svetu rapidno uvećao. Zbog toga zapadni političari pokušavaju da ceo slučaj neutralizuju nejasnom formulacijom o jedinstvenom slučaju koja naizgled prolazi kao truizam o specifičnosti, a zapravo govori o tome da se normativni poredak suspenduje u jednom slučaju.
U stvari, funkcija normativnog poretka kao takvog je da briše razlike među jedinstvenim slučajevima. To se vidi u jednostavnim principima kao što je princip jednakosti pred zakonom, koji govori o tome da su, naravno, različiti ljudi u normativnom poretku jednaki. Međutim, pošto i normativni poredak stvaraju ljudi, deklarisana jednakost može biti potkopana iznutra. I tu se otvara jedan novi smisao u kome su Kosovo i Srbija sa njim zaista “unic case”. Naime, tretman Srbije je od početka ratova iz 90-tih godina u jednom određenom smislu nejednak. To se dobro vidi i iz nedavno objavljene kolumne Vilijama Montgomerija “ Krećemo se prema udesu voza za koji svi vide da predstoji, ali niko ne izgleda sposoban da to spreči” (Danas, 23-24.06.07) u kojoj on rezimira američki stav prema ratovima u bivšoj Jugoslaviji i na za njega nestandardan način sasvim staje uz američku politiku u odnosu na Kosovo. Ukratko, Montgomeri kaže da postoje sve šanse da se “film koji smo već gledali” ponovi i na Kosovu, a etape tog filma opisuje ovako: međunarodna zajednica predloži neko rešenje koje sadrži neke beneficije za Srbe, ali je u principu protivno njihovim željama, onda oni umesto da to prihvate uzmu da prave barikade i bune se i sve se završi tako što Srbi – svojom krivicom i posle ratova koje su sami započeli – ostaju bez ikakvih prava. U međuvremenu, na one koji se protive američkom rešenju primenjuju se svi mogući stereotipi o političkom zlu koji funkcionišu na Zapadu. Tako će na primer kosovski sukob biti tumačen kao progon rasno različitog stanovništva koji je motivisan rasnom mržnjom i rasističkim stavovima o superiornosti Srba, iako je potpuno jasno da je to sukob kolektivnih prava oko teritorije, a ne sukob koji bi se mogao uporediti sa sukobom belaca i crnaca u Americi ili Nemaca i Jevreja u II svetskom ratu, koji nikad nisu bili teritorijalni sukobi, pa čak ni oružani sukobi. Gvozdena čvrstina sa kojom se ponovo prileže na stvaranje jedne slike ukazuje da ništa nije naučeno iz prethodnih sukoba.
Iako se u toku sukoba nakupi dovoljno razloga koji bi potkrepili ma kakvu sliku o nekome, ipak bi se trebalo zamisliti nad Montgomerijevom slikom: šta bi bilo da neprihvatljivo rešenje nije nametano silom i sa takvom odlučnošču? šta bi bilo da sukob ili rešenje sukoba nije podržavano pravljenjem oštre crno-bele slike o stranama? uopšte, šta bi bilo da su na sve strane i sve situacije primenjeni zaista univerzalni principi i uravnotežena rešenja, kakve treba primenjivati ako se teži mirnom rešenju nekog sukoba? Sva ova pitanja se po ko zna koji put zanemaruju. Čak se čini da je relativno dobar utisak o racionalnosti naroda u bivšoj Jugoslaviji čak doprineo tome da se loši metodi pojačavaju, jer se sve vreme, kako strancima, tako i domaćem stanovništvu činilo da je zadovoljavajuće rešenje na dohvat ruke, samo da se napravi taj politički, medijski ili vojni pritisak i sve će se srediti. Ali se ne sređuje, nego dovodi do ratova čija besmislenost sada povratno uzrokuje težinu sa kojom se otklanjaju njihove posledice.
Ono što za Amerikance kosovsku situaciju zaista čini jedinstvenom je činjenica da je stanje koje sada postoji na Kosovu rezultat njihove vojne intervencije. S obzirom da je dobra definicija legitimnog rata to da on vodi uspostavljanju nekog legitimnog stanja, reteriranje sa pozicije pretvaranja faktičke nezavisnosti u pravnu nezavisnost povratno bi bacilo senku na taj i inače (po sredstvima koja su korišćena) nelegitiman rat. Naime, rat se ne sme koristiti za nasilno nametanje rešenja u jednom sukobu kolektivnih prava. Po tom istom osnovu su nelegitimni i ratovi koje su vodile sve strane u 90-tim na prostoru bivše Jugoslavije.
Neko ovde može da kaže – dobro: ako nije nezavisnost, koje je onda ovde dobro i moguće rešenje? Ne mora se imati spreman odgovor na ovakvo pitanje da bi ova kritika bila legitimna. Sukobi kolektivnih prava moraju se rešavati kompromisom i tako je trebalo raditi od samog početka. Tako da se ispravno rešenje ne može odmah reći, ali se može reći da su kompromis ili status quo bolji od nametanja jednog rešenja koje samo prati matricu nejednakosti ustanovljenu još u ranim 90-tim.
