Gorke lekcije belih listića

Foto: Vladimir Tatarević

Ako bismo danas pitali Borisa Tadića ili Teofila Pančića, ne bi bilo dileme ko su glavni krivci za naprednjačku vlast. To su beli listići, njih oko 100.000, koji su mogli sprečiti Tomislava Nikolića da dobije mandat, što bi verovatno otežalo prelazak Dačića na stranu SNS i danas bi na vlasti bili, dakle, Tadić, Dačić, Ljajić, verovatno Đilas itd. Preokret 2012. bio bi sprečen, možda odložen za 2017. a Vučić&co još bi bili u opoziciji trudeći se da se umile glasačima i EU, istovremeno stiroporima i sličnim akcijama vršeći konstantan pritisak na vlast. Medije bi kontrolisala DS, trpeći, međutim, snažne kritike iz javnosti u vezi korupcije. Kosovo bi stajalo u limbu zamrznutog konflikta, jer nikakvi sporazumi ne bi mogli biti postignuti zbog pretnje masovnim i nasilnim protestima koje bi organizovala opozicija, današnja vlast.

Ali, sve se nije dogodilo tako. Da li zbog aranžmana sa EU i SAD koji su želeli kooperativniju vlast u vezi sa Kosovom – vlast koja bi tu imala slobodnije ruke – da li zbog volje belih listića da kazne prethodne vlasti, do preokreta je došlo. A taj perokret je postepeno, u toku više od 5 godina, doveo do današnjeg stanja, tačnije, današnjeg eksperimenta potpunog urušavanja svih normi bolje politike. Koje se lekcije mogu odatle izvući, posebno za nekadašnje bele listiće?

Nova politička situacija se može opisati kao radikalski pragmatizam. Ključni događaj je odluka nekadašnjih radikala da ponude EU i SAD postepeno „priznavanje“ Kosova, praktično da oni urade posao kome su do juče bili glavna prepreka. EU i ostali pristali su na ovu igru: Vi uradite to oko Kosova, a mi ćemo žmuriti na sve što se u toku tog proseca dešava u samoj Srbiji. Tako smo dobili kombinaciju jednog proseca koji se danas uvodi u poslednju fazu usiljenim „dijalogom“ oko Kosova i praktično radikalske unutrašnje politike. Tu unutrašnju politiku pre svega karakteriše potpuno izokretanje svih boljih normi politike, svih moralnih normi. U zaborav odlazi pristojnost, obaveza na elementarnu istinitost, demokratska pravila, legitimnost opozicije – sve. Praktično je sve moguće reći, uraditi i progurati, a primera za to ima i previše, svakoga dana. Unutrašnja politika mahom služi uskim partijskim interesima, odnosno, sprečavanju mogućnosti smene vlasti. Potpuna kontrola nad medijima, izborno ucenjivanje, rutinsko klevetanje, sve je u službi jednog cilja, formiranog još ranije u radikalskim danima. Međutim, snalaženje sa ključnom protivrečnošću u sistemu – nacionalizma kao osnovne ideologije i privremene suspenzije tog nacionalizma u praktičnoj politici, ostavljeno je jednom čoveku u nadležnost, kao i sve druge odluke. Nije nevažno ni to što je nova vlast prigrlila neoliberalnu politiku bez zadrške, čime je u još jednoj oblasti dobila podršku sa strane.

To bi bila slika današnje Srbije. Šta u toj slici nisu predviđali beli listići? Dosta stvari.

Najpre, iz perspektive EU pre 2012. godine teško je bilo predvideti ovoliku pragmatičnost u podršci Vučiću koja je usledila. Nekada je bilo normalno očekivati da će ulazak u EU biti moćan stabilizator demokratije u Srbiji. U novom vremenu jasno se videlo da EU ni u Srbiji, a ni u mnogim članicama EU, više niti želi niti može da igra tu ulogu. Stepen demokratije i ljudskih prava od perifernog je interesa u današnjoj međunarodnoj politici. Niko se neće buniti ako imate to dvoje, ali ako nemate, a možete ponuditi nešto drugo – stabilnost, vojnu pomoć, jeftinu radnu snagu – niko se neće posebno uzbuditi zbog toga.

Osim ovoga, beli listići nisu dobro procenjivali stanje opozicije. Generalna ideja je bila da se „demokratska“ strana političke scene opomene da snažnije zatsupa javne interese, preformuliše politike, obrati pažnju na birače itd. Malo je reći da se to nije dogodilo. Umesto da bilo šta uče, mnogi pripadnici ranijeg establišmenta su se jednostavno stavili u službu novih vlasti. Ne samo da se raniji koalicioni partneri DS – SPS, PUPS, SDPS – sa novim vlastima osećaju kao riba u vodi, nego su mnogi članovi ili promoteri DS danas bez pardona postali članovi ili promoteri SNS.

Treća stvar koju su beli listići loše procenjivali su kapaciteti domaće javnosti da bilo šta menja na relativno brz i racionalan način. Matrice politike se u Srbiji veoma sporo menjaju, ako uopšte. Tu su, grubo rečeno, postojale dve struje među belim listićima – desna i leva. Desna se nadala da će promena dovesti do snažnije racionalne (neo)liberalne politike. Primer za ovu struju je budući pokret Dosta je bilo čiji su čelnici čak prihvatili poziv za ulazak u Dačićevu vladu u nadi da će sprovesti svoj program u novim uslovima. Leva struja belih listića nadala se da će promena naterati demokratski deo javnosti da preispita dosadašnje (neo)liberalno usmerenje i počne makar legitimnim da smatra progresivne leve ideje koje su se već pojavljivale i u SAD i EU (Sanders i Korbin). I jedni i drugi danas mogu da izvuku gorke lekcije. Desna struja razbila se o volju novih vlasti da centralizuju svu moć u jednom čoveku i jednoj stranci, a da neoliberalnu politiku doziraju koliko prilike zahtevaju. Leva struja zanemarila je činjenicu da se politika u Srbiji konstantno pomera u desno, a da na to utiču mnogi podzemni i nadzemni faktori. Glavna struja politike u Srbiji je struja čiji je pravac veoma teško promenljiv. Danas je ta činjenica dodatno podvučena potpunim odsustvom dijaloga bilo koga sa bilo kim u Srbiji.

Šta nam je sada ostalo posle ovih lekcija? Politička scena se jeste promenila u skladu sa promenama u svetu. I u SAD su pokušali sa opomenom demokratama, pa su umesto levog predsednika Sandersa, dobili krajnje desnog ekstravaganta Trampa. Slično je i kod nas. Umesto bilo kakvog napretka, dobili smo ogroman protivrečni galimatijas radikalske voluntarističke politike koja dobija pohvale od EU, SAD i Rusije za svoj pragmatizam. Sve je postalo proizvoljno, u skladu sa radikalskim, ali i neoliberalnim kredom.

U opoziciji su se pojavila nova lica, poput Saše Jankovića, čiji program obećava povratak sada potpuno relativizovanih vladavine prava i demokratije. Tu su i stranke koje čekaju ostvarenje svojih ekonomskih – (neo)liberalnih programa, poput DJB. Tu su i stranke stare vlasti koje u osnovi čekaju da se greška belih listića nekako ispravi i da se sve vrati na staro. Kandidatura Dragana Đilasa na predstojećim beogradskim izborima je simbolička potvrda ove nade: bili su malo naprednjaci/radikali, videli ste kakvi su, vreme je da se stvari vrate na staro.

I u pravu su, stvari će u Srbiji pre biti stare, nego nove, barem delimično nove.

To je ta gorka lekcija belih listića.

Poručite knjige:

Postideologije i Neoliberalna bajka

33 definicije neoliberalizma

2 odgovora ka “Gorke lekcije belih listića”

  1. Vesna Pesic каже:

    Ne znam Vlado kako ste dosli do ovog zakljucka da cemo se vratiti na staro. Bilo na novo ili staro, nema odgovora sta cemo sa radikalskim pragmaticarima i podrsklm koju spolja dobijaju. Kavez je cvrsto zakljucan, jer je za ovih 5 godina narod potpuno otupeo, nema nikakvu svest o tome sta se desava u ovoj zemlji.

    • admin каже:

      Moja je početna pretpostavka da su beli listići hteli da se nešto popravi na bolje (znam iz iskustva) i ovde sam se upitao da li se to dogodilo i zašto nije. Moj odgovor je da je tajna u inertnosti, sporosti celog procesa, nepoznavanju pravog stanja, pragmatizmu EU. Ali, glavna poenta je da se nivo demokratije ne može lako pogurati na gore. Ko zna zašto je to tako. Takođe mislim da sadašnja vlast stvara optičku varku da je trajno promenila društvo na gore. U stvari mislim da pni plivaju na dubljim domaćim i medjunarodnim strujama, uglavnom na udaljavanju od socijalizma koje se već meri decenijama. Vlast osvajaju organizovane grupe, koje su u stvari manjina, ali onda kada je osvoje stiču sredstva kojima, neko vreme, mogu da stvaraju utisak kako ih svi podržavaju. Ova vlast su zapravo radikali (truizam) koji su, u liku vodja, napravili očigledne konkretne dogovore sa EU, koji ima zauzvrat daju slobodu da ovde dan proglašavaju za noć, ako hoće. A oni hoće, jer su to naučili odavno. Da smo mi u boljem stanju kao društvo, to bi mogli da rade koju godinu, ali ovako ne znamo koliko će.

Pristigli komentari