Otkud Miroslavljevo jevanđelje ispod Ustava?

Pored mnoštva drugih specifičnosti koje ima, Srbija je prošle godine dobila predsednika koji je zakletvu položio držeći ruku na Ustavu ispod koga je samoinicijativno stavio Miroslavljevo jevanđelje. To je mahom posmatrano kao hir političara koji se ne boji da bude originalan i koji obožava da hvali sam sebe, a ovaj gest je, koristeći još jednu pronađenu rupu u zakonu, trebalo da novom predsedniku da kraljevsku auru. Ovde ćemo pokušati da Miroslavljevo jevanđelje ispod Ustava protumačimo kao simboličku sliku preplitanja modernog i srednjovekovnog u savremenoj Srbiji. Ove dve knjige kao da se prožimaju i pretapaju jedna u drugu, pružajući mogućnost da se ispod formalnog prepozna neformalni, a mnogo realniji poredak.

I neki naši istoričari smatraju da se srednji vek u Srbiji praktično završio odlaskom Turaka iz Srbije. Tu se pretpostavlja da je jedno nereformisano carstvo ostavilo svoju periferiju daleko od modernih prosvetiteljskih tokova. Posle ustanaka, u Srbiju polako ulaze moderni oblici vladavine. Prvi ustav Srbije, tzv. Sretenjski ustav iz 1835. godine, samodržac Knez Miloš zapravo uopšte nije poštovao. Sve u svemu, bilo čija neotuđiva prava i poštovanje ustava u Srbiju je ulazilo polako, a praktično je stalno postojala mogućnost da se ustav ukine. Šestojanuarska diktatura Kralja Aleksandra Karađorđevića iz 1929. godine pokazuje da je duboko u 20. veku bilo moguće suspendovati ustav i svu vlast ponovo dati jednom čoveku, kao u srednjem veku. Verovatno je da je tek u socijalizmu, ustav i ustavnost polako i neprimetno postala stabilna kategorija. Socijalističke ustave je vladajući Savez komunista mogao menjati, ali je ipak postalo i neočekivano i nemoguće da se ustav stavi van snage i sva vlast, dodeli, recimo Titu. I u nedavnoj istoriji, Slobodan Milošević i ostali predsednici Srbije nisu pomišljali da suspenduju ustav, niti su to mogli, mada su ga pokušavali menjati i menjali su ga u skladu sa svojim potrebama i bez dovoljne javne rasprave.

Može li današnje vreme biti vreme povratka srednjeg veka i vlasti koja nije ograničena strukturama i procedurama koje su po pravilu nastale u moderno vreme. Naime, Dušanov zakonik jeste pravna forma, ali je daleko od vladavine prava – sistema u kome su svakom članu društva data prava, zaključno sa pravom da svojim glasom smeni vlast – i sistema koji je toliko ustaljen da se njegove glavne osobine ne mogu menjati. Miroslavljevo jevanđelje ispod Ustava danas ukazuje na pokušaj da se ove moderne tekovine dovedu u pitanje, makar na neformalan način.

Za Srbiju je srednji vek interesantan iz više razloga. Praktično istovremeno sa osamostaljenjem od turske vladavine, u Srbiji je rastao mit o srednjovekovnom carstvu i srednjovekovnim kraljevima. Kosovski mit služio je kao motivacija da se oslobodi tzv. Stara Srbija, područje Kosova i Metohije, Raške oblasti i današnje Makedonije. Sigurno je da se i pre Prvog svetskog rata, a naročito posle njega, u Srbiji razmišljalo i na moderan način, ali je veoma teško proceniti šta je imalo veću političku težinu – nostalgija za zamišljenom srednjovekovnom slavom ili moderne ideje o demokratiji i vladavini prava, ali i o socijalizmu i komunizmu. Sigurno je da je period Socijalističke Jugoslavije vreme u kome je srednji vek postao zaista prošlost, po potrebi i „mračni“ srednji vek, smešten u daleku istoriju u skladu sa idejama prosvetiteljstva.

Popularnost srednjeg veka ponovo je porasla sa promenama posle 1989. godine, sa renesansom religije (pravoslavlja), obnovom konzervativizma i nostalgije za životom i institucijama pre II, i posebno, pre I svetskog rata. Na ekranima, „Šešir profesora Koste Vujuća“ (2012 – doduše, prva drama sa ovim preloškom, sa Pavlom Vujisićem u glavnoj ulozi, snimljena je u socijalizmu 1971.) zamenio je „Idemo dalje“ (1982) u vaspitanju mladih, a danas smo pred početkom prikazivanja serije Nemanjići, prvog ozbiljnijeg bavljenja srednjim vekom posle značajnih filmskih ostvarenja Banović Strahinja i Dorotej (oba iz 1981) koji su samo najavljivali budući trend.

Videćemo uskoro kako je srednji vek prikazan u seriji Nemanjići, a do tada, okrenimo se istoriografiji: kakav je uopšte srednji vek bio? To bismo morali znati da bismo današnje vreme mogli da uporedimo sa njim. Ovde ćemo kao izvor informacija o srednjem veku prvenstveno uzeti knjigu Šta je srednji vek? (Karpos, 2017) norveškog istoričara Lejdulfa Melvea. U ovom delu govori se o četiri istorijska narativa o srednjem veku. Iako nisam istoričar, čini mi se da kod naših istoričara i pisaca popularne istorije preovladava romantična slika srednjeg veka u kome vladaju mudri i hrabri kraljevi koji su, uz to, i sveci. Romantični pogled na srednji vek u Melveovoj knjizi je, pak, najmanje zastupljen.

Iako smo Srbiji već navikli da srednji vek posmatramo na romantičan način, u koji smo uskočili direktno iz predstave o mračnom i religiozno zatucanom srednjem veku, izgleda da je pravi srednji vek prevashodno bio vek razobručenih interesa. To se najbolje vidi po spremnosti braće da ratuju jedni sa drugima oko prestola, odnosno, očeva i sinova da se međusobno ubijaju ili oslepljuju radi vlasti. U srednjem veku je sve bilo dozvoljeno ako je vodilo ka očuvanju moći, savezi su se na dnevnoj bazi raskidali i sklapali samo ako je to obećavalo ostanak u posedu neke pokrajine. Ukratko, novac i moć su bili mnogo važniji od viteštva ili religije. U društvu su vladale jasne hijerarhije, nije bilo nikakvog traga demokratije, nije bilo bilo kakve zajedničke imovine. Država je zapravo bila minimalna u smislu da je uzimala danak, a pružala samo umerenu zaštitu običnim seljacima. Nije bilo škola ili bolnica, a umetnost je bila malo na ceni. U pogledu postojanja isključivo privatnog vlasništva, srednji vek je u stvari bio ostvarenje neoliberalnih ideala. Ovo poređenje nije samo dosetka: već je primećena veza feudalizma i neoliberalnog poretka – ta se veza vidi u fiksiranim odnosima moći, monopolima podeljenom tržištu i oslabljenoj demokratiji.

Istina je u srednjem veku utvrđivana jednostavno: istina je ono što je rekao neki autoritet. Nije bilo ni formalnog ni neformalnog načina da se reč autoriteta dovodi u pitanje. U Srbiji je oko 1800 godine, pre ustanka, kako piše Vladimir Karić u knjizi Srbija: opis zemlje, naroda i države (1887) bio samo 1 čovek u 1000 koji je znao da čita, a još manje onih koji znaju da pišu. U srednjevekovnoj Srbiji bez škola nije moglo biti puno bolje. To znači da je dovođenje u pitanje reči onih koji su na uskoj gornjoj lestvici – vlastela i sveštenstvo – bilo praktično nezamislivo. Skočimo sada 800 godina napred i videćemo da se u današnjoj Srbiji u većem delu javnosti reč vlasti jednako malo dovodi u pitanje kao i onda. Da ne ponavljamo priču o opozicionim medijima i dva tri koliko toliko neutralna, u većini medija je nezamisliva bilo kakva primedba da je nešto što tvrdi vlast netačno. To je razlog zbog koga je moguće da vlast tvrdi praktično bilo šta. Nema nikoga ko bi to mogao da dovede u pitanje, a da se može pojaviti na pro-vladinim medijima. I u medijskoj sferi prepliću se pravila vremenski udaljena 800 godina i zbog toga ima malo razumevanja među stranama.

Disciplina koja odlikuje većinu naših stranaka takođe ima pandan u srednjem veku. Evo koji je status dodeljen papi 1075. u dokumentu Papin diktat:

Niko ne može da sudi papi.

Rimska crkva nikada nije grešila niti će grešiti.

Samo papa može da smenjuje i postavlja episkope.

Samo papa može da donosi nove zakone, osniva nove episkopije i deli stare.

Samo papa može da smenjuje kraljeve.

Samo papa može da oslobodi podanike njihove dužnosti prema svetovnim vlastima.

Papini legati imaju moć nad episkopima.

Poziv papskom sudu nadređen je presudi u nižim sudovima.

Jasno je da je papi dat status nepogrešive osobe koja je iznad svih ostalih subjekata na svetu i u državi i čiji je sud iznad svih drugih sudova, iznad svetovnih vlasti. Zar mi sličnom poretku ne prisustvujemo već nekoliko godina? „1 čovek“ dobija višeminutne ovacije kada uđe u narodnu skupštinu. Svi čekaju na njegovu odluku i slušaju je kada je dobiju, čak iako je ona suprotna njihovim navodnim željama (izbor nestranačke premijerke, trenutno odustajanje od novih vanrednih parlamentarnih izbora). Sudovi i tužilaštva se povinuju javno izrečenim stavovima „Rušio bih i ja, samo danju“ (Savamala) „I gledam, baš jedva čekam da vidim šta će i kako će da postupe tužioci i svi ostali. Baš da vidim ko će da budu batinaši“ (nasilno udaljavanje novinara za vreme inuaguracije). Nevezano za stvarno stanje u vladajućim strankama, koje je ko zna kakvo, bitno je da se u javnom mnjenju promoviše slika da o svemu odlučuje samo jedan čovek, a to je veoma neobično za moderno vreme. Ono nastaje onda kada postoje institucionalni mehanizmi ograničavanja moći, na primer Monteskjeova ideja podele vlasti iz 18. veka. Trenutno, kao da se ponovo stvara jedinstvena vlast koja je opravdana jedino većinom na izborima, bez daljih ograničenja.

U srednjem veku je crkva ljubomorno čuvala medijski prostor, nešto slično kao danas u Srbiji. Pjer Abelar, koji je još u 12 veku počeo da dovodi u pitanje autoritete, morao je da spali svoju knjigu:

„Argument koji su koristili da osude moju knjigu bio je da sam je javno čitao bez odobrenja rimskog pape ili crkve, i da sam je delio mnogima da je umnože…Bez daljih istraživanja ili rasprave, prisilili su me da svoju knjigu vrednu pamćenja bacim u vatru spostvenim rukama“

Lejdulf Melve povodom ovog citata poentira da je

„širenje knjige putem javnog čitanja naglas ono što je predstavljalo pretnju. Pokušaj kontrolisanja izražavanja se, doduše nastavlja u narednim vekovima, ali postepeno postaje nemoguće da crkva održi svoj dotadašnji monopol nad pisanom reči i tumačenjem teksta.“

Javno se i naglas ne mogu dovoditi u pitanje autoriteti ili njihove istine. Mi imamo ovaj princip sproveden u maksimalnom obimu. Praktično svi mediji se dele na većinu na kojima nije moguća nikakva kritika i manjinu koja može da objavljuje kritike, ali je pod etiketom „plaćenika“ ili „mrzitelja“. Nije potrebno ni dodatno tumačenje koje je zabranjivano i Abelaru:

„Nije bitno šta će napisati Vreme, Nin, Danas, nije mi potreban nikakav posrednik, ako ću ja građanima da objasnim i kažem šta imam da im kažem. Ne treba njima nikakvo objašnjenje kad sam ja tu. I planiram da nastavim sa tim. – A. Vučić„.

Opravdana kritika ne postoji, skoro da se može reći da je „vlast“ srednjeg veka bila tolerantnija prema kritici. Abelar je predavao na novoosnovanom pariskom univerzitetu, izdavao svoje knjige. 1120. godine objavio je knjigu „Da i ne“ (Sic et non) još i danas nedostižan ideal za glavne medije u Srbiji.

U ekonomiji srednjeg veka nije bilo zajedničke imovine. Sva zemlja je bila careva, osim baština koje je držala vlastela. Ljudi su bili vlastelinska imovina i nisu se mogli sobodno kretati. Obični ljudi nisu nikada odlučivali ni o čemu niti su bili jednaki sa vlastelom. A kralj ili car mogao je dodeljivati privremene feude ili „pronije“ zaslužnim vojskovođama ili svojim miljenicima. Danas je veoma slično, a verovatno je i da postoji kontinuitet od srednjeg veka do danas, sa izuzetkom vremena socijalizma, pošto tada nije bilo veće privatne imovine. Današnja vlast, kao i nekada, može putem dodeljivanja monopola, ekskluzivnih ugovora, tendera i javnih nabavki višestruko nagraditi svoje ljude. Ove „pronije“ su, za razliku od srednjeg veka, skoro potpuno netransparentne. Njima se bave retki istraživački portali u okruženju potpunog odbijanja saradnje zvaničnih institucija. Da pomenem nešto iz vremena vlasti DS: tadašnji direktor RTS Aleksandar Tijanić dosledno je odbijao da objavi ugovore o zakupu reklama na RTS čak i posle opomena poverenika. Ni do danas se o tome nije saznalo ništa više. Monopoli u trgovini su u srednjem veku bili uobičajena pojava, a i danas su monopoli i privilegije koje obezbeđuje vlast osnovna odlika neoliberalnog poretka.

Poslednjih nekoliko godina, koje su dobile neku vrstu vrhunca u Miroslavljevom jevanđelju ispod ustava, svedoče o rapidnom slabljenju specifično modernih kulturnih i političkih formi. Nezavisna, objektivna štampa ili nezavisno sudstvo, polako nestaju, ne samo iz realnosti, već i iz nepisanih normi. To je povezano sa dubljim promenama, karakterističnim za celu Evropu, pa i svet. Sve veće okretanje sveta udesno, uslovljeno neoliberalnim politikama, okretanje koje je nedavno naglašeno izborom Trampa za predsednika u SAD, desničarskim vladama u istočnoj Evropi, praktičnom uvođenju diktature u Turskoj – završava u formama u kojima se sasvim negiraju moderne humanističke vrednosti i ostaju samo „tradicionalne“, religijske.

Time se mogu objasniti pokreti protiv abortusa u Poljskoj i Hrvatskoj, anti-vakcinacijski pokret, pa čak i neverovatna youtube kampanja o „ravnoj zemlji“(u srednjem veku su ljudi zaista mislili da je zemlja ravna, čak više nego u antici). Dolazak na vlast, prethodno godinama anti-sistemske stranke u Srbiji, koja je uz to u liku vođe napola „preletela“ na modernu stranu, dok je većinom ostala u starom nacionalizmu, potpomogla je kompletiranje stare tendencije da se tekovine modernosti, posebno socijalizma, potpuno ponište. Šema je vrlo slična ovoj: „Novinari Srbije slavili su Aranđelovdan kao svoju slavu do Drugog svetskog rata, a UNS je ovu tradiciju obnovio 2001. godine.“ Period od kraja Drugog svetskog rata do 2001. godine posmatra se kao greška u toku koje se nije „poštovala tradicija“. Ali, ako nam je već do tradicije, zašto ne vratimo ostale tradicije pre II svetskog rata – recimo da žene nemaju pravo glasa, još raniju tradiciju da se glasa javno ili tradiciju da Kralj može da ukine Ustav? Kvaka je u tome da kada jednom krenete unazad gledajući ispred sebe ideale srednjeg veka, zaista se sve polako kreće ka njemu, barem za deo javnosti. Tako se stvara jaz u društvu koji je bukvalno vremenski jaz, kulturno i političko razvlačenje u kome jedni stoje u 21. a drugi „duhovno“ u 12. veku, a taj jaz se sve manje primećuje dok navodno postoji konsenzus da je važna i „tradicija“ i „identitet“ i „IT sektor“ i „rast BDP“.

U ovom lažnom pomirenju, navodno je pomireno tradicionalno i moderno, ali birano – od tradicionalnog je ostala samo romantična slika srednjeg veka, od modernog samo tehnologija. Prava ideologija društva nije ni religija, nego proizvoljnost, odsustvo ograničenja – drugim rečima, neoliberalizam, u Srbiji dosledno shvatan kao nepostojeći, sasvim u skladu sa Žižekovom formulom da je ideologija ono „nepoznato znanje“. Sve što je univerzalno i specifično moderno, odbačeno je kao nepotrebno: dijalog svih u društvu sa svima, nauka, tolerancija, demokratija, slobodni mediji, filozofija, javna dobra, levica.

A tako se dobija nepotpuno društvo koje ima samo desnu stranu. Ima Žoze Saramago jednu epizodu o tome u knjizi Sedam sunaca i sedam mesečina:

„Ja ti tvrdim da je sam Bog kljast, a opet je stvorio svet.“

Baltazar se uplaši od tih reči i brzo prekrsti da ne da vremena đavolu da završi započeto zlodelo.

„Šta to govorite oče? Gde to piše da je Bog kljast?“

„Ne piše nigde, ali ja ti kažem da Bogu fali leva ruka. Sa njegove desne strane i uz desnu ruku sedaju izabrani. a Božiju levicu niko nikada nije pomenuo ni u Bibliji, niti u bilo kojim drugim svetim spisima. Niko ne sedi sa Božje leve strane, dakle, tamo nema ničega, tamo je praznina, odsustvo, ništa. Znači, Bog je jednoruk.“

Tu sveštenik duboko uzdahnu i zaključi: „Fali mu levica“

Mislite o tome.

 

33 definicije neoliberalizma

Comments are closed.