Hajde da opet zamislimo alternativnu istoriju. Šta bi se dogodilo da naprednjaci nisu nastali od radikala, već da su na vlast došli Nikolić i Vučić, ali kao radikali. Oni su i ranijih godina, 2008. ili još ranije, bili blizu osvajanja vlasti i to se moglo dogoditi. Tada bi ideologija srpskog nacionalizma bila eksplicitna ideja vodilja vlasti, oslanjanje na Rusiju bi bilo očigledno, stranke koje bi bile za saradnju sa EU ili SAD bile bi tretirane medijima kao izdajnici, a sam Zapad bio bi posmatran kao izvor nestabilnosti i pretnje. Problem Kosova bi stajao na mrtvoj tački, ne bi bilo briselskih sporazuma, pregovori sa EU o pristupanju bili bi prekinuti ili zamrznuti.

Kao što znamo, to se nije dogodilo. Od dela radikala i od restlova mnogih „patritotskih“ stranaka, DS-a i ekspertskih grupa, kakav je bio danas zaboravljeni G17 plus nastali su naprednjaci. Oni su aktivno tražili podršku Zapada i promenili program tako da su sada bili za pristupanje EU. Očigledno je bilo da je podrška Zapada kupljena ne samo ovim opredeljenjem, nego i spremnošću da se postignu sporazumi koji će voditi integraciji Srba sa Kosova u tamošnje institucije. Naprednjaci i njihovi saveznici, poput SPS, sada su ostvarivali isti program, čijem ostvarivanju su ranije bili glavna prepreka.

Ova tranzicija od radikala do naprednjaka bila je u početku praćena otvorenom željom da se stekne naklonost tzv. građanske Srbije. Rešavanje pitanja Kosova i ulazak u EU odavno su bili zahtevi ovog dela društva i Vučić je isporučivao ovo dvoje, a glavna njegova komparativna prednost u tom poslu bilo je to što nasuprot naprednjačkoj politici nije stajao jedinstven radikalski korpus. Ovaj ekvilibrijum trajao je otprilike u vremenu u kome je Ivica Dačić bio premijer, a na mnogim mestima u sistemu su još bili od Vučića nezavisni ljudi poput bivšeg ministra privrede Saše Radulovića.

Gašenje Utiska nedelje, objava da će hrast u Savincu ipak biti posečen, izbori na kojima je Vučić preuzeo premijersko mesto, otprilike su prelomne tačke preko kojih se „postdemokratska“ Srbija pod „apsolutnom“ naprednjačkom vlašću uputila kao autokratiji. Osnova politike je bio populizam, o kome je nedavno odlično govoreno na skupu u CZKD, besomučno obećavanje stvari koje se neće ispuniti, obmanjivanje o predstojećim potezima (smanjivanje plata u javnom sektoru i penzija), radikalne akcije spinovanja o državnim pučevima ili opasnostima koje se nadvijaju nad Srbijom, radikalno difamiranje opozicije kroz zavisne televizije i tabloide.

Ovaj novi populizam je bio antipluralistički. Opozicioni lideri se dosledno tretiraju kao „lopovi“, „secikese“ i „prevaranti“, nezavisni mediji kao strani plaćenici. Na izbore se ide sa čitavim arsenalom manipulacija, sa pretećim aktivnostima na terenu, pretpostavljenom krađom glasova i potpunim monopolom na pojavljivanje na televizijama sa nacionalnom frekvencijom. Uskoro se očekuje odluka o trećim vanrednim izborima od 2014. godine, koji se raspisuju iz stanja u kome nije ugrožena parlamentarna većina, sa očiglednim ciljem da se pomogne vladajućim strankama na lokalu, na predstojećim beogradskim izborima. Čitavo društvo se pretvara u provizorijum u kome je sve moguće, u skupštini se glasa na zvono, prošle izjave više ne obavezuju političare ni najmanje, činjenice su postale proizvoljne.

Pa ipak, mi ne znamo da li društvo uopšte više reaguje na sve ovo. Opozicija ne pokazuje znake konsolidovanja i pronalaženja politike. Nije očigledna ni veća podrška opoziciji u društvu. Kako je sve to uopšte moguće – to se čini kao pitanje koje je ključno, jer se čini da ovakva vlast naglavačke okreće sve uobičajene kriterijume za procenu politike. Zašto se alternativa ovoj vlasti pomalja tako sporo?

Možda se odgovor nalazi u tome da je nova vlast uspešno sakupila sve linije manjeg otpora koje postoje u srpskoj politici. Sve ono što bi većina podržala je tu i pitanje je kako i kada će otići, iako ništa od toga nije samo po sebi dobro i poželjno.

Tri linije su tu ključne: nacionalizam, oportunizam i neoliberalizam.

Kada Vučić ovih dana kaže: „Oni će reći ’pa to se podrazumeva, ali vi Srbi nemate pravo da se žalite na bilo šta, vaš teritorijalni integritet je srušen, zgažen’“ zna se ko su „oni“. To su naravno zapadne zemlje. Raspodela značenja je ista kao kod radikala: Zapad pomaže naše neprijatelje, Rusija nam je prijatelj, opozicija je, kako nedavno reče ruski ambasador „antisrpska“. To je razlog zašto se u Srbiji neko ko podržava Rusiju ne naziva izdajnikom, dok je onom ko želi saradnju sa zapadnim zamljama ova etiketa zagarantovana. Ako se pogledaju glavni mediji koji podržavaju vlast, njihov osnovni narativ je narativ o pomoći Rusije u oružju kojim ćemo pobediti neprijatelje koje podržava Zapad i o izdajnicima u Srbiji koji žele da sarađuju sa Zapadom. Nacionalizam je u ovom pogledu potpuno neokrnjen, čak je i u većoj meri zastupljen jer su se u okolnim državama (npr. u Hrvatskoj ili Mađarskoj) stabilizovali nacionalisti na vlasti. Funkcija pojmovne opozicije patriota-izdajnik nije više usmerena ka konkretnim akcijama – niko neće ratovati niti može – ona služi samo da se zaštiti autoritarna, antipluralistička vlast. Mora se reći da je ovo difamiranje opozicije danas zapravo efektivnije nego što je bilo ikada ranije u novijoj istoriji. To se vidi po tome što komunikacija opozicije sa sličnim strankama u zemljama u okruženju praktično ne postoji – niko ne sme da da dodatne razloge za paljbu po „izdajnicima“. Dovoljno „skandalozno“ je i samo kupanje na hrvatskom primorju, a kamoli nešto više.

Sudeći po populizmu i nacionalizmu, Vučić se ponaša kao mali Putin i u pogledu forme i u pogledu sadržaja, ali stvari bi bile jednostavne da je tu kraj te politike. Pod izgovorom da smo u prostoru koji kontroliše glavni svetski siledžija – SAD – naš mali Putin sklopio je dogovore upravo sa zapadnim zemljama da uradi upravo no što nacionalistička politika ne želi – da uređuje odnose sa samostalnim Kosovom i glumi faktor stabilnosti u regionu. Ispostavilo se da je ova kombinacija oportunizma – poslušnosti tamo gde se mora – i nacionalizma – busanja u grudi „suvereniteta“ moguća i da donosi i određene prednosti – podršku Rusije za nacionalistički deo i podršku Zapada za ovaj oportunistički. Vučić nije trpeo pritiske od nacionalističkog javnog mnjenja jer se ispostavilo da se njegov glavni deo može lako pacifikovati funkcijama i benefitima koje donosi vlast. Oni koji su Vučića praktično do juče prozivali kao izdajnika danas su istaknuti „naprednjaci“. Ovaj pragmatični, oportunistički deo koji cilja praktično u suprotnom smeru od smera nacionalizma je ono što Vučiću kupuje podršku EU i SAD. To je ta druga stolica u sedenju na dve stolice.

Ali, teme kolektivnih prava, nacionalizma i izdaje, Rusije i Zapada, nisu jedine političke teme. Osim njih, nova vlast se pokazala odličnim saveznikom u sprovođenju neoliberalnih mera štednje koje su tražile međunarodne institucije, mahom takođe smeštene na Zapadu: EU, Svetska banka i MMF. Od nacionalista i bivših radikala, dakle, desničara, nije bilo pametno ništa drugo ni očekivati. Novi naprednjaci su i tu doterali politiku, prigrlili su mere štednje i asistenciju zapadnih institucija, ali su odbacili protivljenje privatizaciji velikih preduzeća, što je ostalo u domenu dosledno nacionalističkih stranaka i njihovog protivljenja „neoliberalizmu“, za ovu priliku shvaćenom naprosto kao negacija suvereniteta u privrednoj sferi. Vučić je pak prihvatio važnije delove neoliberalizma: štednju, promene u zakonima o radu, subvenicije investitorima, moguće privatizacije, dopunjene sa specifičnim naprednjačkim aranžmanima poput Beograda na vodi. Ovo je još jedna stvar koja se svidela i SAD i EU, a Rusija je ostala tradiconalno neutralna u ovim pitanjima, mada otvorena za privatizacije slične prodaji NIS-a.

Ove tri linije su, svaka po sebi, linije manjeg otpora. Lakše je u Srbiji danas biti nacionalista, oportunista i neoliberal nego bilo šta drugo. Opozicija je imala i još ima problem sa formulisanjem alternativne politike zato što se Vučić realno pokazao spremnijim na krupne korake u sva tri smera. On bolje od drugih može da popušta oko Kosova, bolje od drugih može da fleksibilizuje rad i provodi mere štednje, bolje od drugih može da difamira političke protivnike. Sve dok su nacionalizam, pragmatizam i neoliberalna politika ono što bi i opozicija rado radila, ona nužno ostaje iza njega.

Problem je jedino u tome što su sve to izrazito loša politika. Nacionalizam i populizam dele društvo na kliku kojoj je sve dozvoljeno i sve ostale, radikalno udaljavaju političke polove upravo onoliko koliko su udaljeni „patriote“ i „izdajnici“. Oportunizam i lažna obećanja postignu po koji rezultat, ali u atmosferi autokratije i manipulacije, a neoliberalna politika trajano unazađuje zemlju, što se danas već čak može i precizno izmeriti najnižim rastom BDP u regionu za vreme Vučićevog premijerovanja i dosadašnjeg predsednikovanja.

Mrtva trka između rapidno rastuće autokratije i njenih katastrofalnih posledica odrediće i budućnost.

Međutim, dok i u svetu traje „perfect storm“ u vidu Trampa, neoliberalnih politika, migrantske krize i renesanse nacionalizma i ovde će biti neizvesna svaka promena na bolje.

33 definicije neoliberalizma