Da li je srednji vek prošao? (1/X)

Šta je uopšte bio srednji vek? Sigurno je da je logika srednjeg veka drugačija od moderne. Ali, ako u dubini današnjice još uvek imamo tu logiku, onda je srednji vek još uvek tu. Kakva je to logika?

Da počnemo od jednog istorijskog opisa:

1242. godine mađarski kralj Bela, koji se pred najezdom Tatara sklonio u Trogir, u znak zahvalnosti poklonio je izvesne posede Trogiru.

Šta gornja činjenica znači? Kralj ima pravo da „svoju“ zemlju pokloni nekom drugom u svojinu ili na korišćenje. Zemlja oko Trogira je postala njegova na osnovu moći ili osvajanja. Imače, ranije je bila splitska i Split je odmah posle ovog poklona pokrenuo rat protiv Trogira, a za saveznika je imao bosanskog bana. Bela ipak ratom potvrdjuje svoju odluku u korist Trogira.

To dalje znači da je vlastela u srednjem veku u stalnoj potrazi za teritorijama i stalno vodi ratove za njih. To je glavna „ekonomija“ srednjeg veka. Rat i osvajanje teritorije daje prava ili na podelu prihoda sa nje sa vlastelom nižeg ranga ili preuzimanje i postavljanje novih gospodara teritorija.

Ono što je ovde bitno je da vlasništvo nad teritorijom pripada vlastelinu – caru, kralju, banu, knezu. Ne postoji bilo kakva veza tog prava sa stanovništvom neke teritorije. Vlasništvo nad nekom teritorijom, kao ni vlast uopšte, ni na koji način ne zavisi od stanovništva te teritorije. Pristanak „građana“ kao osnova vlasti je specifično moderna stvar. Praktično, u Austrougarskoj monarhiji pred 1. svetski rat, 1908. pravo glasa ima samo 17.1% stanovništva. U stvarnom srednjem veku, taj procenat je 0% ili blizu nuli.

Tu postoji varka kada se o srednjovekovnim teritorijama govori kao o „srpskim zemljama“, a tako se još uvek govori, npr. u aktuelnoj himni republike Srbije i najčešćem diskursu domaćih istoričara. Zemlja u srednjem veku pripada vlastelinu koji se može identifikovati sa Srbima, ali im (običnim „Srbima“) nikad ne prepušta bilo kakvo vlasništvo, niti se obazire ako njegovi podanici kojim slučajem nisu Srbi (car Dušan kao car „Srba i Grka“). Još tačnije, identifikacija „Srbi“ (ili, uostalom, „Hrvati“), po svoj prilici, ne igra nikakvu ulogu u opisu običnih ljudi srednjeg veka. Obični ljudi su najčešće zavisni seljaci, bez slobode kretanja, bez javnog glasa, bez političkih prava, vlasništvo vlastelina ili crkve.

Zanimljivo je da današnje dominatno mišljenje spaja to dvoje. S jedne strane, ono zadržava proizvoljnost vlasništva naa zemljom: sve što je osvojeno je „srpsko“ ili sve što je nekad osvojio neki sprski velikaš je srpsko. Ali, sa druge strane, ono koristi oznaku „srpsko“ koja se naizgled odnosi na „narod“, a ne na vlastelina, što bi trebalo da ukazuje na moderni princip da je zemlja onoga ko na njoj živi – dakle, stanovništva koje na njoj živi. Kao da je moderni legitimitet pristanka „naroda“ – po kome danas praktično niko ne može na osnovu prava prethodnog feudalnog osvajanja da dovodi u pitanje delove, recimo, Francuske – pozajmljen proizvoljnosti vlasništva srednjeg veka.

Na osnovu te protivrečnosti dobijamo trenutnu zbrku u pojmu „srpske zemlje“ koja, po našem običaju, nikom ne smeta dok zadovoljava neke želje i emocije. Tako je „srpska zemlja“ Makedonija iako na njoj većinom žive Makedonci (ljudi koji sami sebe nacionalno shvataju kao posebne u odnosu na Srbe) i iako je u istoriji bila vlasništvo vlastelina koji sebe nisu svrstavali u Srbe (ovo preklapanje raznog „vlasništva“ postoji praktično na svim teritorijama Evrope). Vojvodina je srpska po modernom pravu stanovništva, pošto u srednjem veku nije bila u vlasništvu srpskih vlastelina. Subotica je srpska po modernom pravu nepovredivosti i ustaljenosti granica.

Kako je nedavno ispričao Brana Marković, slučaj Subotice je zanimljiv. Iako početkom 20. veka, po svoj prilici, mađarska većinom, pripojena je Srbiji, delom po pravu pobede u ratu, a delom po pravu kratkotrajne feudalne vladavine plemića Subote Vrlića, inače rodom iz Jagodine, kao glavnog vojskovođe “cara” Jovana Nenada Crnog koji je 1526. godine proglasio srpsku državu na severu Bačke. Iz tog slučaja se vidi da je, čak, nakon 1. svetskog rata, još uvek u svesti postojala srednjovekovna metoda određivanja vlasništva nad teritorijom, iako je glavni tok razmišljanja sigurno bio moderan, što pokazuju skupštine koje odlučuju o pripajanju zemalja i naroda, takođe i referendumi (plebiscit u Koruškoj) gde svi stanovnici odlučuju u kojoj će državi živeti, nezavisno od bilo kakvog srednjovekovnog prava. I teritorije Makedonije i Kosova uključene su u srpsku državu posle Balkanskih ratova uz pozivanje na srednjovekovno pravo vlasništva, a ne na pravo naroda, stanovništva, na samoopredeljenje.

To je, dakle, bio opšti duh vremena još do pre 100 godina. Ali, ni danas nije puno drugačije. „Tenzije“ na Balkanu mahom su i danas rezultat toga što postoji preklapanje srednjovekovnog „vlasništva“ nad teritorijama, koje je prividno modernizovano tako što su zemlje velikaša pretvorene u „srpske“, „hrvatske“, „albanske“ i ine zemlje. Mi smo virtuelno još uvek u srednjem veku jer smo još uvek spremni za rat za teritorije, kao što su vazda bili vladari u srednjem veku, pošto je to bio jedini način života u to vreme.

Otuda, nije čudno što su nam srednjovekovni vladari danas u fokusu. Večeras je 2. epizoda Nemanjića. Nije čudno ni što pojma „srpske zemlje“ nema ni u jednom savremenom pravnom dokumentu, jer je taj pojam je, kao i svi slični pojmovi, hibrid u kome je zakamufliran savremeni ostatak srednjeg veka – pojam o pravu vlastelina na teritoriju, koji je danas sadržaj pojma „srpske zemlje“, a koji se retko reflektuje i osvešćuje.

Rešenje za ove balkanske tenzije teško da je u vraćanju u srednji vek, jer su se ovakvi sporovi u srednjem veku rešavali ratom – i niko nije znao drugi način da to reši – već u priznavanju modernog, još bolje je reći, savremenog, principa prava stanovništva na samopredeljenje.

Međutim, ni tu nisu stvari sasvim jednostavne…

(nastaviće se…makar dok traju #nemanjići)

Comments are closed.