Patrijarh Irinej: Bogu hvala što nam je podario Vučića

(Kurir)

Ova izjava patrijarha Irineja, data nakon posrednih optužbi nekoliko episkopa da je moguća „izdaja“ u pogledu Kosova, možda najbolje ilustruje ulogu koju je crkva imala u srednjem veku i ponovo otvara pitanje kojim se bavimo – Da li je srednji vek prošao?

Koja je bila uloga crkve u srednjem veku? Ukratko, crkva je imala monopol na „duhovna“ pitanja. Ona je odlučivala o pitanjima morala, svetosti, prava, o krunisanju kraljeva i careva, ona je zapisivala i tumačila ono što se događa, davala „moralno“ opravdanje za rat, bila veliki zemljoposednik, ostvarivala velike prihode na osnovu zemelje i feudalnih prava, kao i na osnovu „otkupa“ grehova.

Posebno je u odnosu na katoličku crkvu bio snažan protest zbog njenog bogatstva i zemaljske moći. Čitav niz pokreta – lolardi, bogumili, husiti, kasnije protestanti – želi da razvlasti sveštenike i crkvu. Zanimljivi su, recimo, Husiti koji su tražili da se i vino, a ne samo hleb, deli vernicima. Vino je, inače, bilo namenjeno samo sveštenicma. Franjo Asiški, savremenik našeg Svetog Save, koji se odrekao porodičnog bogatstva koje je poticalo iz trgovine tekstilom i osnovao red sveštenika siromaha, može biti drugi primer.

Odnos vlasti  (vlasteličića, vlastele, kraljeva i careva) i crkve najbolje bi se mogao opisati kao simbolička razmena legitimacije. Crkva kaže da je određeni vladar jedini legitiman vladar, ona ga okrunjuje* i proglašava da je njegova vlast od Boga. To onome ko postaje kralj uvek dobro dođe jer, ako je nešto pravilo srednjeg veka, to je onda pretenzija, najpre njegove braće, a onda i niže vlastele, da vlast preotme od trenutnog kralja ili cara.

Zauzvrat, kralj daje crkvi monopol na duhovne potrebe, monopol na venčanja, sahrane i sve druge ceremonije. Ako je društvo nerazvijeno, crkva jedina tumači stvarnost i ostavlja trag o njoj. Osim toga, kralj dodeljuje crkvi imanja sa čitavim selima i seljanima, tako da se posredstvom ovih poklona crkva pojavljuje kao feudalni gospodar. U zemljama u kojima postoji više verskih pokreta i institucija, vlast može da zabrani verske konkurente. I ne samo da ih zabrani nego i da ih „istrebi“, da izvrši njihovu „istragu“, kako se tada govorilo.

Ova razmena legitimacije opisuje logiku srednjeg veka u duhovnim i političkim stvarima. Crkva brani vladara, a vladar crkvu. Moguće je da crkva osporava vladara koji radi nešto što joj ne odgovara, moguće je i da vladar osporava crkvu (najpoznatiji je primer Henrija VIII u Engleskoj koji je katoličkoj crkvi oduzeo sva prava i stvorio posebnu anglikansku crkvu). Međutim, praktično nije moguće da zvanična crkva brani seljake i građane u odnosu na kraljeve i feudalce. Kontraargument za ovu tvrdnju bi mogli biti verski pokreti slični Husitima, koji su protestvovali protiv zvanične crkve, ali oni su svi proglašeni za jeretike i uništavani u krstaškim ratovima. Jan Hus, monah i rektor praškog univerziteta, spaljen je na lomači 1415. godine. Jedino se možda može govoriti o tome da je pokret reformacije u 16. i 17. veku zaštitio interese trgovačkih klasa na severu Evrope. Ali, verovatno je teško govoriti o reformisanoj crkvi kao zaštitiniku baš siromašnih.

Drugim rečima, pravilo je da je crkva konzervativna institucija, a njena konzervativnost ogleda se u zalaganju za odnose hijerarhije: kao što pastva sluša sveštenika, ljudi slušaju cara ili kralja. Da povežemo to opet sa savremenošću. Aktuelni predsednik Srbije zakletvu je položio na ustavu ispod koga je samovoljno, koristeći rupu u zakonu, stavio Miroslavljevo jevanđelje, napisano u srednjem veku, tačnije u 12. veku. Miroslav je bio jedan od braće Stefana Nemanje.

Kada razmenjuje simboličke poklone sa vladarem, crkva ne postavlja previše pitanja o njegovom životu i politici. Možda je najčuveniji domaći primer za to Kralj Milutin (vladao 1282-1321) koji se ženio 5 puta, prvi put u nevenčanom braku iz koga se rodilo dvoje dece (jedno od njih je budući kralj Stefan Dečanski), koji je više decenija ratovao sa bratom Dragutinom i koji je naredio da mu se oslepi sin – ali je svejedno bio proglašen za sveca.

Ni druga strana u davanju svojih poklona ne mora biti suptilna, a primer ćemo uzeti iz trenutno aktuelne serije Nemanjići – rođenje kraljevine, iz 2. epizode koja je emitovana pre dva dana.

Jedna od scena ide ovako. Stefan Nemanja razmišlja da pokrene rat protiv pravoslavne Vizantije u savezništvu sa katolicima Ugarima. Međutim, muči ga savest zbog toga, jer ipak ima nešto sa inovercima – konkurentskom katoličkom crkvom. Izaslanik ugarskog kralja mu na to kaže da je, prema njegovom iskustvu, savest u politici sasvim suvišna.

Koje poruke šalje ova scena? Ona najpre pravda postupke vladara time što ukazuje da je nešto morao da uradi, a da mu se savest tome odupirala. On je više, mučenik, nego izdajnik. Pravoslavni vladar ima moralni lik i savest. Međutim, zapadnjak iz katoličke Ugarske javno kaže da je savest suvišna i nepotrebna. Već prve 2. epizode pokazuju da su Mlečani i Ugari sa kojima Nemanjići imaju posla prikazani kao prevaranti, izlapeli straci ili se sami javno predstavljaju kao ljudi kojima savest ne znači ništa. A mogli bismo se već sada kladiti da će tako i ostati do kraja serije.

Naravno da čitava ova scena nema bilo kakvu potvrdu u istorijskim izvorima. Ako bismo je zamislili kao deo neke srednjovekovne priče koju je sponzorisao kralj, ona bi bila, s jedne strane, poklon vladara crkvi u kojoj vladar opisuje zvaničnu crkvu kao moralnu, a njen konkurente kao nemoralne u sasvim nesuptilnim i jednostavnim generalizacijama. Ako bismo je zamislili kao priču crkve, u njoj bi u obliku dodate „griže savesti“ bio poklon vladaru koji ga prikazuje kao moralnog i pravda sve njegove poteze.

Jedna serija iz 2018. godine i neki tekst iz srednjeg veka praktično imaju istu svrhu, a koriste i slična sredstva.

(nastaviće se….)

*postoji u našoj istoriji dobra ilustracija. Stefan Dečankski se u januaru 1322. sprema za rat protiv svog polubrata Konstantina koji takođe pretenduje na presto koji je za sobom ostavio kralj Milutin. Prema njegovom biografu Grigoriju Camblaku, on dolazi u posetu arhiepiskopu Nikodimu koji ga, iznenada, okrunjuje i proglašava za kralja (čak „savršena cara“). Tako da Stefan Dečanski može u rat sa novim autoritetom.

(prema Smilja Marjanović-Dušanić Sveti kralj, str. 257)