Gubljenje tačke oslonca: vrednost života (3/3)

Vrednost života

Oni nivo javnog i političkog života spuštaju na takvu dubinu da pristojni ljudi iz te politike beže. I onda ćete imati politiku na najnižem mogućem civilizacijskom nivou, gde se razlika, granica između časti i beščašća, između istine i laži, između činjenica i kleveta, između onoga što je sramotno i onoga što je pristojno u potpunosti briše. – Zoran Đinđić

Gornji Đinđićev citat je deo njegovog objašnjenja zbog čega SRS nije politički već mentalitetski problem. SRS je izvan politike držalo ovo što Đinđić naglašava: tu se granica između onoga što je pristojno i onoga šta je sramotno u potpunosti briše. Ne može se razgovarati sa radikalima jer je previše osnovnih vrednosti izokrenuto. Taj problem je dublji od politike, a pitanja koja se postavljaju spadaju u etiku, pa i u mentalitet.

Da je ovaj Đinđićev opis dobar pokazalo se i posle Đinđićevog ubistva. Predsednik radikala je u Hagu govorio da osoba pravosnažno osuđena za Đinđićevo ubistvo kao direktni izvršilac treba da dobije orden, a da sam Đinđić i dalje treba da bude tretiran kao „izdajnik“. Ovo okretanje u kome je ubistvo pohvaljeno, a žrtva stigmatizovana, postavlja okretanje svih vrednosti na poslednjoj ravni, ravni života.

Nedavno ubistvo Olivera Ivanovića je događaj u kome se gornja matrica, koja se već odigrala u slučaju Đinđićevog ubistva, ponovila. Čak je i gore pomenuti tumač Đinđićevog ubistva i sada gostovao na glavnim medijima. Trenutnoj vlasti, oličenoj u predsedniku SNS i Srbije, glavna preokupacija posle ovog ubistva je bio pokušaj da se negativna kampanja difamacije Olivera Ivanovića, koju su sprovodili provladini mediji i političari koji su trenutno vladajući, prikaže kao nešto što nema nikakve veze sa ubistvom.

Oni su tvrdili da je „politička borba“ jedno, a da je „besmisleno“ i „glupo“ tu političku borbu, čak i kada se ona vodi sredstvima difamacije, povezivati sa ubistvom. Za ovu teoriju je nepovoljno samo to što je kampanja difamacije uvek povezana sa ubistvima političara ili masovnim ubistvima pripadnika ranjivih (stigmatizovanih) društvenih grupa. Sam Đinđić je bio predmet takve kampanje i ona, po elementarnoj logici, može da deluje ohrabrujuće za moguće nalogodavce ubistva. Ukoliko je neko prikazan kao „izdajnik“ od strane zvaničnih institucija, svaki mogući počinilac ubistva može se nadati da možda posle ubistva neće dobiti gore pomenut „orden“, ali da će makar istraga tog ubistva biti neefikasna.

Sam Oliver Ivanović dosta je jasno, u više prilika, postavio kontekst u kome je njegova bezbednost ugrožena. U intervjuu za Vreme „Strah Srba od ekstremnih Srba“ Oliver Ivanović kaže da se Srbi sa severa Kosova boje za svoju bezbednost, da je njegov auto zapaljen onda kada je najavio kandidaturu na lokalnim izborima, a da su, po njegovom mišljenju za paljevine odgovorne „kriminalne strukture uvezane sa politikom“.

Evo nekih načina na koji je, posebno, sam Vučić pokušavao da obeshrabri pominjanje ovog konteksta u kome se desilo ubistvo Olivera Ivanovića.

Samooptuživanje za ubistvo i odbacivanje optužbe

Posle ubistva Olivera Ivanovića, upoznati sa njegovim intervjuima, stanjem na severu Kosova, pretnjama koje je dobijao i sa propagandom koja je protiv njega vođena iz Beograda, ukazivali su na posrednu odgovornost stvaraoca te atmosfere za njegovu smrt. Niko nije tvrdio da zna ko je ubio Olivera ili ko je nalogodavac tog ubistva, već da je ono bilo potencijalno ohrabreno „crtanjem mete“ na njegovom čelu. Vučić je odmah ukazivanje na kontekst ubistva, koji je prirodno samim ubistvom dobio na značaju, proglasio za optuživanje da je on „ubica“ bez ikakvih dokaza, a onda se svom snagom obrušio na sve koji su pomenuli kontekst koji je, inače, malo kome u Srbiji uopšte bio poznat. Tako je odgovornost za difamaciju političkih protivnika potpuno gurnuta u stranu, a u prvi plan su dospele nepostojeće optužbe za ubistvo, koje su odmah označene kao „sramne“. Vučić nijednom rečju nije ukazao da mu je žao što je Oliver Ivanović bio predmet difamiranja i optužbi da radi „protiv interesa Srba“. Glavno mu je bilo da potpuno odvoji ovaj način političke borbe kao nešto potpuno legitimno i ubistvo kao nešto nelegitimno, ali i nerazjašnjeno jer niko ne zna sa sigurnošću ko je ubica. Svako ko je ukazivao na kampanju diskvalifikacije Olivera Ivanovića kao na nešto što je predstavljalo kontekst ubistva, sada je radio nešto što je po Vučićevom mišljenju za najveću osudu.

Ako mislite da je neko ubica zato što mu /Oliveru Ivanoviću/ je govorio da ima patološku potrebu za isticanjem, ja vas molim da to ne činite pošto je to toliko neozbiljno, toliko glupo, toliko besmisleno“, rekao je Vučić. (Insajder)

„Ko god da ga je ubio nije Srbin, pa makar imao srpsko ime i prezime“, rekao je i dodao da je moguće da je to neko uradio iz ličnih interesa.

Rekao je i da bi trebalo da bude sramota sve one koji ubistvo Ivanovića povezuju sa vlastima u Srbiji.

Sram vas bilo za najbrutalnije laži i sram vas bilo je malo reći za ono što radite svojoj državi, ako nešto znate prijavite nadležnim organima“, rekao je Vučić i one koji šire takve informacije nazvao „bednicima i nesrećnicima“. (KRIK)

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić nazvao je „bednicima i nesrećnicima“ svoje političke protivnike koji danas pokušavaju politički da kapitalizuju ubistvo Olivera Ivanovića.

Oni koji su, rekao je, opljačkali i upropastili državu i sve rade protiv Srbije i danas koriste u svoje svrhe i ubistvo Olivera Ivanovića i lažu i izmišljaju.

Sram vas bilo! To je malo reći za to kakvu štetu pravite svojoj državi i šta radite protiv svoje države“, poručio je Vučić.

Svi znaju, dodao je predsednik Srbije, kakvi su to lopovi i prevaranti.

Vučić je rekao da se svaki dan vodi kampanja protiv njega, ali da bi bila glupost da se, kad bi se njemu nešto dogodilo, za to okrivili Amfilohije, Đilas ili Janković. . .

Da li ću sutra ako se neko oklizne i za to biti ja kriv.

„Neću im dati da nam unište Srbiju, da unište zemlju zarad svojih bednih interesa, ni ovima odavde ni onima spolja koji su stvarali nezavisnost Kosova koji bi hteli da imaju kao lutke na povodcu političare u Srbiji, pa zato morate da oslabite Vučića“, zaključio je on. (NOVOSTI)

– To rade i u Prištini, to rade i kada je reč o Briselskom dijalogu, to rade i ovde, to rade i neki ovde… Sve su to poremećeni umovi, reč je o čistim, lažljivim psihopatama koji bi sve uradili za vlast. Nećemo dozvoliti ni Prištini da se poremeti mir i stabilnost, a neću dozvoliti lažnim prevarantima u Beogradu i Srbiji da nas optužuju za smrt Olivera Ivanovića – naveo je Vučić.

– Ali, ne pitate vi to. Pitate jer biste hteli da kažete kako tu ima nekoga iz politke. Nema iz politike, a ako ima, nemojte da brinete, odgovaraće, samo nemojte vaše sumnje da iznosite kao činjenice. Tri puta sam vam odgovorio i rekao da to ne znam, niti je moguće da znam. Niste to tražili, nije vam to ni trebalo, nego nešto drugo. Svi ovi Lekić, Janjić, Đilas… – kazao je Vučić. (Blic)

Vučić se ovde najgorim terminima: „sram vas bilo“, „lažljive psihopate“, „lopovi i prevaranti“ „bednici i nesrećnici“ obrušava na, mahom, novinare koji su postavljali pitanja o vezi paljevina automobila, pretnji i izjava koje je sam Oliver Ivanović davao o svojoj bezbednosti i njegovog kasnijeg ubistva. Kao što smo već rekli, sam Oliver Ivanović ukazivao je da na severu Kosova vlada strah i da se preti njemu, njegovim saradnicima, svim ljudima koji žele da budu na njegovoj listi, čak su izloženi pretnjama i oni koji mu se samo javljaju na ulici. Na televiziji N1 je rekao „sve su mi uradili, samo još nisu pucali na mene“. Auto mu je dva puta paljen. Za sve to nije optuživao Albance već „ekstremne Srbe“. Drugim rečima, već je na različite načine postojao kontekst koji je ukazivao da Ivanović ima neprijetelje među Srbima.

Pitanja upućena Vučiću pokušavala su da ga suoče sa tim kontekstom, a naišla su na opisani odgovor. Po Vučiću, na ovaj kontekst mogu da ukazuju samo „bednici i nesrećnici“, koji „nanose štetu svojoj državi“ i svojim pitanjima optužuju Vučića za ubistvo. Međutim, praktično niko ovde nije optuživao Vučića za organizaciju ubistva, samo je ukazivao na kontekst u kome već postoje, i od strane samog Olivera Ivanovića, izražene sumnje da njegovu bezbednost ugrožavaju određeni ljudi. Moglo bi se reći i više: ako je sam Oliver Ivanović ukazivao na to da pretnje i paljevine dolaze od „ekstremnih Srba“, nije li i onda i on sam taj „bednik i nesrećnik“ koj ukazuje na ljude koji ga ugrožavaju, a koji su na srpskoj strani?

U kampanji za lokalne izbore, Oliver Ivanović nije okarakterisan kao „bednik“, ali jeste kao neko ko čini antisrpsku koaliciju“ i ko „nastupa protiv države Srbije, kao i da je glas za njega „glas protiv interesa srpskog naroda i glas za razbijanje jedinstva srpskog naroda“. Televizija Pink posredno ga je optužila da je povezan sa jednim ubistvom, da ne žali ubijenog i da, iako „nije plakao“ za ubijenim, „plače za svojim zapaljenim automobilom“. Ako je tačno da je Oliver Ivanović radio „protiv interesa Srba na Kosovu“ nije li onda i on sam trebalo da pohvali onog ko mu je zapalio automobil? Opet dolazimo do potpunog izvrtanja vrednosti: onaj ko se trudi da istakne činjenice koje čine poznati kontekst ubistva Olivera Ivanovića je „bednik“, onaj ko za to blanko optužuje Albance i CIA je patriota. Kao nekada u vezi ubistva Zorana Đinđića.

Diskvalifikovanje tuđeg mišljenja zato što je navodno tvrđeno kao činjenica

Celokupno mišljenje sastoji se od tvrdnji koje su samo pretpostavke i onih koje se mogu smatrati činjenicama. Tako se i razumevanje stvarnosti osniva na obema vrstama stavova. Nešto znamo kao činjenicu, a nešto je uključno u našu sliku stvarnosti kao logična pretpostavka. Osobito na početku nekog procesa razumevanja, pa i neke istrage, polazi se od pretpostavki, logičnih pretpostavki. U dole citiranoj vesti, novinarka Insajdera pita Vučića o mogućoj vezi paljevine automobila Olivera Ivanovića i njegovog kasnijeg ubistva, dakle ništa ne tvrdi nego iznosi pitanje o mogućoj vezi dva događaja. Od njega dobija diskvalifikaciju jer je navodno „kao činjenicu“ tvrdila nešto što je za sad samo pretpostavka. Ova pretpostavka isključena je iz razmatranja jer, navodno, nije izrečena kao pretpostavka, nego kao činjenica, dakle isključena je iz formalnih razloga koji su pronađeni u fiktivnom, kontrafaktičkom kontekstu.

Na pitanje novinarke „Insajdera“ o tome da li je paljenje automobila Olivera Ivanovića krajem jula prošle godine povezano sa njegovim ubistvom, predsednik je oštro odgovorio.

Kako ja mogu da znam da li je povezano to paljenje automobila i njegovo ubistvo? Vi pitate zato što biste hteli da kažete da tu ima nekog iz politike. Ako i ima, odgovaraće, samo nemojte vaše sumnje i vaše pretpostavke da iznosite kao činjenice“, rekao je Vučić. „Nećete ni vi, ni svi ovi Lekić, Janjić, Đilas, Jeremić, Janković, ne dam vam da napravite od Srbije državu mafijaša i ubica“, dodao je. (KRIK)

U stvari, ovde imamo 1) izmišljanje konteksta, jer novinarka nije ništa tvrdila nego je postavila pitanje i 2) upotrebu konteksta, odnosno, navodne formalne greške novinara za diskvalifikaciju i isključenje iz rasprave jedne pretpostavke, što, i jedno i drugo, nije legitimno.

Zamena tuđeg mišljenja vlastitim tumačenjem

U prethodno citatu, Vučić kaže: „Vi pitate zato što biste hteli da kažete da tu ima nekog iz politike.“ Znači, uopšte se ne ustručava da tumači pitanja i zamenjuje njihovo nameravano značenje svojim tumačenjem. Ovde taj niz zamene originalnog značenja tumačenjem ide ovako: Vi ne pitate, nego tvrdite da je umešan neko iz politike, tvrdite kao činjenicu, nešto što može biti samo pretpostavka, „ne dam vam“ da iznosite tu pretpostavku.

Zanimljivo je da se Vučić u drugom kontekstu opire zameni svojih reči, čak i logičnim tumačenjem. Razgovor sa Brankicom Stanković o njegovim izjavama o „američkoj televiziji“ N1, mahom se svodio na to da on ne dopušta da se te njegove izjave shvate, protumače, kao da ukazuju da N1 radi za tuđe interese, radi za „neprijatelje Srbije“, sluša, a ne postupa slobodno, ukratko, da se radi o „izdajničkoj“ televiziji.

A. Vučić:. Ja sam rekao da je neko dotiran, doniran spolja, u skladu sa zakonom. Moja je želja samo da ljudi u Srbiji to znaju. A što Vama smeta da je neko američka televizija?

B. Stanković:. Ma meni ne smeta uopšte.

A. Vučić:. Je l’ Vi imate nešto protiv Amerikanaca pa Vam to smeta?

B. Stanković:. Pa dobro, sad ne razumem baš to pitanje, ali dobro.

A. Vučić:. Pa ni ja nisam razumeo Vaše pitanje što Vam smeta da kažem istinu.

B. Stanković:. Pa da, ali ja ne govorim „američka televizija“ ili ne znam šta.

A. Vučić:. Ja kažem američka televizija. Što Vama smeta da je američka televizija?

B. Stanković:.. Samo me je zanimalo evo, zašto to kažete?

A. Vučić:. Zato što mi se tako sviđa.

B. Stanković:. Zašto Vam je to toliko, mislim to je na neki način..

A. Vučić:. Veoma mi se sviđa da kažem istinu narodu. Kažem narodu američka televizija N1 da ljudi nešto drugo ne pomisle, nego da znaju istinu.

B. Stanković:..Dobro, ‘ajde imamo još nekoliko stvari da …

A. Vučić:. Odustali ste?

B. Stanković:. Ne, nisam odustala. Pa kako, ograničili ste mi vreme – rekli ste prvo sat vremena, sad ste rekli 40. Evo prekidaju nas.

A. Vučić:. Samo napred.

Dakle, na pitanje „Zašto vi to kažete?“, Vučić odgovara „Zato što mi se tako sviđa„, dakle, odbija da ponudi tumačenje, odnosno, da pokrene mogući proces slaganja o tumačenju. Tumačenje je samo njegova stvar, a svako tuđe tumačenje proglašava za proizvoljno. Kada se, međutim, radi o tuđim izjavama, tada je njegovo tumačnje može zameniti originalan iskaz, zapravo biti proglašeno za tačno, nezavisno od slaganja autora originalnog iskaza. Vučićeva tumačenje tuđih iskaza, po pravilu, bivaju odmah odbijena sa „nisam to hteo da kažem“, ali to odbijanje se ne uzima u obzir.

U gornjem razgovoru, Vučić misli da je pobedio u raspravi („odustali ste“) tako što je odbio da bude tumačen, iako je ponuđeno tumačenje ne samo logično, nego praktično i jedino moguće. Vučić i njegovi saradnici od kojih se nije ogradio, ne samo da su tvrdili da N1 i drugi nezavisni mediji „rade protiv Srbije“ (što je logički sadržaj etikete „izdajnik“), već da to rade „za strani novac“ i da rade za „neprijatelje Srbije“. Nedavno je ministar spoljnih poslova Dačić objasnio da su SAD „neprijatelji Srbije“, a ako se pogledaju tabloidi koji prate Vučićeve izjave, sasvim je jasno da su SAD predstavljene kao „izazivači haosa„. U tom kontekstu, pretpostaviti da onaj ko kaže da je N1 „američka televizija“, želi da prenese poruku da se radi o „izdajnicima“, je sasvim logična pretpostavka. Pretpostavka koja se redovno realizuje i pretvara u tvrdnju neimenovanih „izvora“ u provladinim tabloidima, a pretvara se u stvarnost i na ulici, kao u nedavnom incidentu u kome je napadnut novinar N1 uz pretnje i korišćenje etikete „izdajnik“.

Pretvaranje vlastitog mišljenja u činjenicu

Još jedna od retoričkih strategija je pretvaranje vlastitog mišljenja u činjenicu. To se postiže tako što se tvrdi da nešto što se želi prikazati kao činjenica „svi znaju“ i što je „svima jasno“. Naravno da je ovakva tvrdnja netačna, jer već postoje ljudi koji se ne slažu sa ovim mišljenjem. Ali, ona je, osim što je netačna i neproverena ili neproveriva u svojoj blažoj varijanti „skoro svi znaju“ jer, naravno, nije moguće proveriti šta to „svi misle“ ili „svi znaju“ u jednoj višemilionskoj zajednici. Evo primera za to:

„Ako pogledate i kome bi ubistvo Olivera Ivanovića odgovoralo, svima će, čini mi se, sve da bude jasno„, rekao je, između ostalog, juče predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Na pitanje novinara kome bi odgovaralo da Ivanović bude ubijen, naveo je – „Apsolutno je svima sve jasno“ – ne navodeći više detalja na šta konkretno misli. Ovo pitanje ostalo je bez odgovora, dok je u prvi plan juče izbila politička debata ključnih aktera u Srbiji.

Ispraznost ovakve tvrdnje može se uvideti ako se ona stavi u kontekst suda: u kojoj meri bi neka tvrdnja bila prihvatljivija za sud, ako bi bila dodatno podržana stavom da to „svi znaju“? Ni u minimalnoj meri. Sud interesuju samo pojedinci koji nešto znaju i to samo ako nešto znaju kao svedoci.

Gubljenje svih vrednosti

Mi ne samo da smo napustili vrednost istine, specijalne norme koje regulišu društveni život, već smo napustili i zaista bazični etički stav, možda najosnovniji etički stav koji uopšte postoji: pozitivno vrednovanje života, a negativno vrednovanje njegovog oduzimanja. Onaj ko hladnokrvno ubija nekoga, dobija veću zaštitu od ubijenog, samo ako se ovaj potonji, žrtva ubistva, dovoljno efikasno predstavi, žigoše, kao „izdajnik“.

Potpuno je pogrešna strategija da, iz bilo kog razloga, ne vidimo vezu između to dvoje: javnog govora difamacije i stigmatizacije (pohvale i „ordena“ za onog ko ubija, etikete „izdajnik“ za ubijenog) i samog ubistva, samog gubljenja života.

Sve dok mislimo da je prvo deo „političke borbe“ a drugo nepoželjno i loše, nećemo prekinuti zlokoban krug istorije koje je ovde, u Srbiji, odneo već mnogo života.

Kako reče Đinđić, u zemlji u kojoj postoji takva logika, čist luksuz je da bilo koji neprijatelj uloži i dinar za njeno razbijanje.

Ta logika će to da uradi sama.

(kraj)

foto: Dušan Đorđević

Comments are closed.