Beogradski stilovi arhitekture

Kao i Vinčanska kultura, stilovi beogradske arhitekture su još jedna lokalna tema o kojoj se u široj javnosti retko priča. Doduše, pseudo-nauka se ne interesuje za arhitekturu, pa je malo lakše kretati se u toj oblasti, ali je, možda baš zbog toga, arhitektura van fokusa interesovanja. Ovde ćemo pokušati da damo jednu amatersku, laičku, klasifikaciju beogradske arhitekture u odnosu na jedan detalj: prozore i njihovo uokviravanje. Praktično, svaka zgrada mora imati prozore, a u odnosu na izabrani stil uokviriće ih na različit način.

Grubo rečeno, beogradska arhitektura može se podeliti na 5 stilova:

1. Nulti stil – bele zgrade sa minimalnim ukrasima poput Konaka Knjeginje Ljubice, Miloševog konaka u Topčiderskom parku, Manakove kuće, Kafane Znak pitanja.
2. Klasični stil – prve zgrade evropskih kontura koje koriste elemente klasične grčke arhitekture
3. Secesija (Art Nouveau) – karakterističan stil koji uvodi elemente stilizovane imitacije prirode u arhitekturu
4. Moderna – zgrade u geometrijskim linijama, bez ukrasa
5. Savremeni stil – zgrade nastale posle 2. svetskog rata, sa više stakla i sa još svedenijom geometrijskom formom.

U ovoj klasifikaciji služićemo se kriterijumom dominatnog arhitektonskog stilskog elementa, a ne vremenskim intervalom u kome je zgrada sagrađena. Pa ipak, postoji dosta pravilna korelacija između stila zgrade i vremena u kome je nastala.

Gornji nazivi stilova su izabrani da bi bili što jednostavniji, a barem delimično (klasicizam, secesija, moderna…) se poklapaju sa uobičajenim nazivima za te stilove.

Nulti stil

Ovaj stil je jednostavno opisati. Zgrade su bele, imaju drvene prozore podeljene u segmente, praktično nemaju ukrase ili su oni minimalni. Mogu da imaju delove gornjih spratova izbačene napred u odnosu na prvi sprat. Na krovovima su stilizovani dimnjaci.

Evo konaka Knjeginje Ljubice (sve slike u tekstu su skrinšotovi sa Google Maps ili su moje):


Milošev Konak u Topčiderskom parku ima izbačene prostore za odvod dima iz peći (kamina) i minimalne ukrase po rubovima zida. Oko prozora je samo minimalno izbačen „ram“.

Verovatno je da je ovakvih zgrada u Beogradu koji je nastajao posle Prvog srpskog ustanka 1804. bilo mnogo. Danas ih je relativno malo, ali su baš zato važne.

Klasični stil

Klasični (ili akademski) stil bi se mogao odrediti kao stil u kome su glavni stilski elementi pozajmljeni iz antičke arhitekture. Tu su razne vrste stubova – jonski, dorski, korintski, kao i pročelja krovova u obliku karakterističnog tupouglog trougla. Iznad prozora je često isti takav trougao, koji, osim što ima funkciju ukrasa i štiti prostor prozora. Beogradske zgrade klasičnog stila nastaju od druge polovine 19. veka do 2. svetskog rata i obično su građene za sedišta važnih državnih institucija, banaka i sličnih korporacija. Dom narodne skupštine Srbije, nekadašnja Skupština Jugoslavije, započeta 1907. a završena 1936. je u klasičnom stilu. U klasičnom stilu je građen i Stari dvor iz 1884, sadašnja Skupština grada Beograda, takođe i Zgrada Železničke stanice iz 1885.

Da sad obratimo pažnju na detalje klasičnog stila. Evo prozora na Palati „Assicurazioni Generali” u Kralja Milana:

Ona ima korintske stubove na zidovina zgrade, male jonske stubove oko prozora i imitaciju krovnog reljefnog trougla iznad prozora. Ova imitacija krova je redovni pratilac klasičnog stila. Evo prozora na Akademiji umetnosti u Knez Mihajlovoj:


Ili na Zgradi Narodne banke u ulici Kralja Petra:

 

Zgrada Narodne banke je dobar predstavnik klasičnog stila, mada na sebi ima i neke secesijske detalje (imitacije venaca od lišća i polukružno zasvođene prozore):

ps. Kuća u kojoj je otvoren prvi Mek Donalds restoran u Istočnoj Evropi, 1988. godine, takođe je primer klasičnog stila.

 

Secesija

Drugo ime za seecesijski stil je Art Nuvo (fr. Art Nouveau), a glavna karakteristika secesije je prisustvo stilizovane imitacije prirode kao ukrasa na zgradama. Secesija je od kraja 19. veka, a najviše početkom veka 20. veka, od 1900. do početka 1. svetskog rata, preplavila Evropu. Na primer, još uvek nezavršena crkva Sagrada Familia u Barseloni je originalan primer stila secesije. U našoj okolini, Ljubljana je grad u znaku secesije, a u Srbiji ponajviše Subotica, koja je početkom 20. veka bila grad veličine tadašnjeg Beograda. Možda najmarkantnije beogradske zgrade takođe spadaju u secesiju: Hotel Moskva (završen 1907.) na Terazijama ili Zgrada SANU u Knez Mihajlovoj (započeta 1914. a završena 1924.) ili Zgrada u kojoj je bio restoran „Ruski Car“ u Knez Mihajlovoj.

Secesija napušta klasične ukrase i zamenjuje ih imitacijama prirode. Na zgradama su boje (često dobijene preko boja keramičkih pločica), ukrasi u obliku venaca lišća ili cveća. Ukrasi takođe mogu biti u obliku ljudskih glava ili tela koje „drže“ delove zgrade. Gornji kraj zgrade često je ukrašen polukružnim prostorom koji je uokviren ukrasima. Ograde balkona, kapije i vrata ukrašeni su kovanim gvožđjem u obliku stilizovanih grana nekog bršljana ili kakve druge biljke.

Evo primera secesijskog prozora sa nedavno renovinrane kuće u Hilandarskoj ulici. Reljefni ukrasi imitiraju vence od lišća, a nema klasičnih elemenata:

Dole je primer prozora na Ambasadi Austrije na Kosančićevom vencu. Ukrasi često imitiraju moguće ukrašavanje zgrade trakama od tekstila koje počinju ukrasom sa ljudskim likovima. Ovi ukrasi su tipski i ponavljaju se u istom obliku na mnogim zgradama:


Tipična secesijska zgrada sa praktično svim glavnim elementima nalazi se u Kralja Milana, neposredno pored več pomenute Palate „Assicurazioni Generali”

Secesijske zgrade kao da imaju estetske ciljeve u prvom planu. Nije čudno da je Društvo za ulepšavanje Vračara svoju zgradu u Njegoševoj ulici napravilo upravo u secesijskom stilu, a njen glavni ukras je drvo.

Moderna

Kada se ovlaš pogledaju datumi izgradnje zgrada, izgleda da je secesija u Beogradu cvetala od početka 20. veka do početka 1. sv. rata. Čudno je kako se period u kome je ulepšavanje bilo toliko važno, završio bombardovanjima i rušenjima, najpre 1, a onda i 2. svetskog rata. Ne znam da li je neka zgrada u znaku secesije započeta posle 1. sv. rata, ali deluje kao da je taj rat prekinuo arhitektonsku secesiju.

U periodu posle 1918, a posebno u 30-tim godinama, dominira moderna. Teško je ove zgrade ne razlikovati od secesijskih. One najčešće nemaju nikakvih ukrasa, napravljene su u obliku robustnih geometrijskih linija koje po pravilu uključuju polukružne oblike. Oko prozora, najčešće, nema nikakvih ukrasa. Evo kako izgledaju prozori na Zgradi Istorijskog muzeja Srbije (bivšeg Muzeja naroda Jugoslavije), na trgu Nikole Pašića:

Vidimo samo robustni zid i pravougaone otvore u njemu. Slična po obliku i po nedostatku ukrasa je zgrada Zadužbine Sime Andrejevića Igumanova Prizrenca na Terazijama, na kojoj je na vrhu ispisana godina 1936. Na njoj se mogu videti još neki elementi po kome se lako može prepoznati moderni stil – ove zgrade imaju jarbole za zastave i male okrugle prozore kojih ranije nije bilo:

Ova zgrada bi bila tipičan primer moderne, pa da je vidimo i u celini:

Ako obratite pažnju na zgrade modernog stila, kojih u Beogradu nije malo, možete steći neku predstavu o razvoju Beograda u 30-tim godinama, pošto su skoro sve završene u tom periodu. Tu su Prva, Peta i Šesta gimnazija, zgrada Tanjuga, Zgrada BIGZ-a, Generalštab u Zemunu i palata Albanija na Terazijama.

Palata Albanija je interesantan primer: ona je po vremenu nastanka pre 2. sv. rata (završena 1940), spada u modernu. Ali, ona nema neke osobine koje imaju te zgrade: naizgled, nema polukružne delove, jarbol, pa čak ni okrugle prozore. Ako se bolje pogleda, polukružna, čak savremeno staklena osnova postoji, jarbol je možda bio na njoj, a njeni prozori koji su na delovima zgrade koji se nalaze sa strane su neukrašeni pravougaoni otvori u zidu (uz karakteristične izbačene veritikale na celoj zgradi), kao u tipičnoj moderni. Ipak, možda upravo ona nagoveštava sledeći stil, savremenu beogradsku arhitekturu izgrađenu posle 2. sv. rata.

Savremeni stil

Vreme svetskih ratova logično razdvaja arhitektonske stilove pošto se posle njih menja čitav društveni kontekst. Kod nas je posle 2. rata nastupio socijalizam, ali je savremeni stil bio globalna pojava, nevezana samo za socijalizam. U Beogradu, recimo, nema karakterističnih zgrada ruskog socijalizma, poput zgrade univerziteta Lomonosov.

Savremene zgrade mogu se prepoznati po tome što više nemaju polukružne elemente u glavnom brodu zgrade. To su sada mahom pravilne pravougaone zgrade, a na njima više nema jarbola i okruglih prozora, zaobljenih balkona itd. Osim toga, na njima ima mnogo više prozora nego u moderni, uopšte više stakla. Staklo je naravno na prozorima, ali i pored njih, kao da se teži da što veći deo zgrade bude u staklu. Ovo je verovatno uslovljeno povećanom dostupnošću i smanjenom cenom stakla, ali i željom da se dobije prozračan, vedar prostor, što je lako razumljiva želja.

Možda nema boljeg primera za promenu od moderne ka savremenoj arhitekturi od zgrade sadašnje „Palate Srbija„, nekadašnjeg SIV-a, prve zgrade Novog Beograda, ako ne računamo zgrade Starog sajmišta koje su bile tipična moderna izgrađena pre 2. sv. rata. Njen arhitektonski projekat usvojen je 1947. godine, a svečano je otvorena 1961. Na njoj nema polukružnih elemenata (ako ne računamo blago zakrivljene strane), a tu je savremeni stakleni front. Savremeni stil od modernog preuzima odsustvo ukrasa na zgradi:

Pravilne kockaste zgrade, sa sve više stakla i sa, na neki način, razbijenom površinom zida, nižu se posle ove. Baš preko puta Palate Srbija je Zgrada preduzeća Napred koja je karakteristična savremena arhitektura:

Raskrsnica kod SKC-a pruža mogućnost da sa lako uporede moderni (levo) i savremeni (desno) stil:

Bivša zgrada CK, današnja zgrada „Ušće“, Muzej savremene umetnosti, zgrada „Beograđanka“, praktično celi Novi Beograd i mnoge zgrade u starom, spadaju u savremeni arhitektonski stil. Jedna podvrsta koja se može izdvojiti je tzv. „brutalizam“ – zgrade sa masivnim betonskim elementima koji prevazilaze direktne potrebe zgrade, a koje su česte u novobeogradskim blokovima.

Zgrade napravljene posle 1989. i kraja socijalizma imaju neke nove detalje: metalne elemente, kao u popularnoj „Crvenkapici“ (zgradi YUBC tržnog centra), razne trouglaste ukrase na vrhovima zgrada ili kružne staklene tornjeve. Pa ipak, čini se da u Beogradu nema prave postmoderne zgrade koja bi išla ka nekom artističkom cilju, sličnom, recimo razigranoj zgradi „Džindžer i Fred“ (na donjoj slici) u Pragu. Kako stvari stoje, čak ni problematični Beograd na vodi neće imati takvu zgradu.

foto: https://www.pragueexperience.com

Rezime

Arhitektura je skup posao i vazda siromašna Srbija uvek je imala takva ograničenja. Međutim, mnoge zgrade koje imamo su lepe i trebalo bi da budu predmet stalne obnove i pažnje. Šetnja Beogradom mogla bi biti znatno prijatnija, posebno zbog toga što je savremeni urbani Beograd pun zelenila, parkova i drvoreda. Nekada nije bilo tako. Ceo Novi Beograd bio je do sedamdesetih godina 20. veka praktično poljana bez ijednog većeg drveta, a Tašmajdanski park ili Zvezdarska Šuma, početkom 20. veka, takođe su samo gole ledine.

Gornja klasifikacija je samo najjednostavnija, laička, klasifikacija beogradskih zgrada. Sigurno da ima mnogo zgrada koje predstavljaju prelazne oblike između stilova ili su sasvim originalnog stila. Na primer, Kapetan Mišino zdanje, sazidano u „klasičnom“ dobu (završeno 1863), svojevremeno najveće zdanje u Beogradu, nema klasične, nego neorenesansne ukrase. Osim toga, mnoge zgrade su hibridnog stila, recimo, mešaju klasičnu formu sa dodatim secesijskim ukrasima, ponekad se mešaju moderno i klasično.

Ako su zgrade – njihov oblik i ukrasi na njima – neka vrsta znaka, arhitektura je kao knjiga koju možemo da čitamo dok šetamo.

 

Comments are closed.