Dve karte o kojima se radi su karta evropskih republika pre 1. svetskog rata i karta evropskih republika danas. Te dve karte se veoma razlikuju i pokazuju da je istorija radila u korist republike. Pre 1. svetskog rata, od većih država (koje nisu veličine San Marina ili Andore) samo 3 su bile republike: Francuska, Švajcarska i Portugalija. Danas su monarhije, osim Španije samo na severu Evrope (V. Britanija, Beligija, Holandija, Danska, Švedska i Norveška). Osim toga, ni te monarhije nisu ono što su bile. Evo karata sa Wikipedije.

1914. i 2014.

Poznati britanski glumac, pisac i govornik Stiven Fraj, kaže da je monarhija blagotvorna jer su neke od najslobodnijih država današnje Evrope monarhije. Međutim, teško da se može u tome videti neka važna paralela. Današnja Italija, Nemačka, Češka ili Holandija i V. Britanija sličnije su međusobno po praktično svim osnovama, nego što se drastično razlikuju na način koji bi se mogao objasniti razlikom monarhija/republika. Opstanak monarhije u Britaniiji može se tumačiti britanskom tolerancijom – sposobnošću da se država reformiše, a da se očuva staro. Međutim, savremene verzije ovih država manje se razlikuju međusobno, nego što se svaka od njih razlikuje od sebe same pre 100 godina.

Šta se dogodilo dok su republike zamenjivale monarhije u Evropi?

Mislim da bi odgovor mogao da se odgonetne iz podataka o vlasništvu nad zemljom, a moja teza će biti da je u toku strahota 1. svetskog rata, a za njim i 2. svetskog rata, koji je bio njegov nastavak, srušen feudalni, srednjevekovni poredak. Iako je, makar u fragmentima, logika srednjeg veka još uvek tu. Ako se zaista vratimo u srednji vek, videćemo da se jedna njegova osobina drastično razlikuje od današnjice. U srednjem veku nije postojala zemlja u „državnom“ ili „javnom“ vlasništvu. Danas je zemlja koja nije u privatnom vlasništvu u vlasništvu „države“ ili „vlade“. To je veći deo zemlje u nekoj državi – veći deo planina, kanjona i korita reka, šuma, pustinja, zemljišta na kome su gradovi, prostor ulica i puteva itd. Pojam takvog vlasništva u srednjem veku ne postoji i sva zemlja pripada „kralju“ ili „caru“. Recimo u Dečanskoj hrisovulji kralj Stefan Dečanski poklanja manastiru Dečani prostor oko njega veličine veće opštine zajedno sa oko 2000 kuća i seljana. Dakle, zemlja najpre pripada kralju, a onda manastiru. Sve je u privatnoj svojini – opština (eng. comunne) zajednica građana, koja bi istakla svoje pravo na vlasništvo još uvek ne postoji.

Na žalost, rekonstrukcija onoga što se posle dešava, može ovde biti samo delimična, pošto je to pitanje koje, čini se, nije centralno za našu istoriografiju, iako je vlasništvo nad zemljom verovatno najvažnije vlaništvo koje postoji – makar do razvoja naprednih tehnoloških revolucija, u kojima vlasništvo nad likom Tom Tom-a i izvedenim aplikacijama može vredeti 750.000 milona eura.

U Srbiji je situacija verovatno bila ovakva. Još u tursko vreme razlilčite porodice obrađivale su zemlju koja je formalno pripadala spahijama. Sa odlaskom Turaka, spahija je nestalo i zemlja je bila u neformalnom vlasništvu onih koji su je zaposeli/obrađivali. Svi su oni bili mahom siromašni – ali su zemlje imali, u odnosu na svoje siromaštvo, dosta, iz prostog razloga što nije bilo vlastele koja poseduje velike komade zemlje. O Knezu Milošu se govori da je držao monopol na trgovinu svinjama, ali niko ne kaže da je u njegovom vlasništvu bila zemlja veličine prosečne opštine. Srbija, posle oslobođenja, nije imala veleposednike zemlje.

Evo kako wikipedija opisuje agrarnu reformu u novoosvojenim krajevima posle 1878. godine (Niš, Pirot i Leskovac su tada ušli u sastav Srbije):

Dakle svi su dobijali slično, 4 ili nešto više hektara, koje je navodno trebalo platiti spahijama, a kasnije, kada je zemlju od spahija otkupila država Srbija, njoj. Ali je otplata tih dugova išla slabo. Zemlja je praktično dobijena besplatno, što je i logično jer su je dobijali siromašni ljudi koji je nisu mogli platiti jer su jedva preživljavali.

Slično je bilo posle 1. svetskog rata. Veliki posedi, veći od 115 hektara (200 jutara) tamo gde ih je bilo (Slavonija, Vojvodina) su ukinuti, sva zemlja koja je pripadala Habsburškoj dinastiji i onima koji su posede dobili od te dinastije postala je državna bez naknade. U Bačkoj je, recimo, kraj rata dočekalo 179 velikih poseda, većinom u posedu Mađara. Ostali su bez njih uz naknadu koja je bila neizvesna, odložena i manja od tržišne. Seljaci su u BiH zauzeli zemlju koja je ostala posle aga i begova i prisvojili je odbivši da plaćaju naknadu. Pošto su veliki posedi mahom pripadali onima koji su na ovaj ili onaj način bili deo poraženih imperija Turske i Austrougarske, politika je vođena protiv velikih, a u korist malih poseda. Posle 2. svetskog rata, maksimalni posed se smanjio najpre na 35 hektara, a onda čak na 10. Od viška zemlje nastale su zadruge i poljoprivredna preduzeća. Socijalizam je bio poslednja faza procesa deljenja zemlje onima koji je nemaju, a koji je bio pravilo od sve tamo od prvih oslobođenja. U krajnjoj fazi tog procesa, koji može biti sporan na razne načine, dakle, u socijalizmu, niko nije imao više od 10 hektara zemlje.

Da uporedimo to sa Engleskom. U 18. i 19. veku, o čemu detaljno piše Bil Brajson u knjizi „Kod kuće“ u Engleskoj se grade ogromne plemićke kuće na velikim imanjima. Ima ih po čitavoj Britaniji, a mnoge danas više ne postoje. Jedna od onih koje su još uvek tu Kuća Četsvort, u vlasništvu je porodice Kevendiš, odnosno Vojvoda od Devonšira, od 1549. godine do danas. Imanje obuhvata 140 kvadratnih kilometara (14.000 hektara). 24. aprila 1932. grupa „rambler“-a, zaljubljenika u šetnje po prirodi, većinom radnika, planirano i masovno je „upala“ na imanje, braneći pravo na slobodnu šetnju po prirodi. Šestoro je kasnije bilo uhapšeno zbog sukoba sa redarima. Međutim, rezultat je bio značajan – Pik Distrikt, u kome je bilo imanje, kasnije je, 1951. godine, proglašen za prvi Nacionalni park u Britaniji, a verovatno i na svetu. Ovakva imanja su u Britaniji često zbog dugova postajala državna, između ostalih i zbog dugova za porez na nekretnine, ali mnoga još uvek postoje u nekom neokrnjenom obliku.

Ova priča može da ilustruje proces demokratizacije korišćenja zemljišta. Dok je nekada pripadalo manjini pojedinaca, kasnije je sve više deljeno većem broju ljudi u malim porcijama – praktično stotinama hiljada ljudi. Čak iako su ostajala privatna, morala su se deliti sa drugima, kao u slučaju engleskog Pik Distrikta. Do srazmerno malog dela zemljišta koje je danas privatno, bilo da su u pitanju veliki posedi, bilo posedi od desetinu hektara (često nastali eksproprijacijom velikih poseda), dolazilo se kupovinom. Veliki posedi su mahom dobijeni u vremenu feudalnih prava, a mali u talasima agrarnih reformi. Privatna imovina nad zemljom, kakvu danas poznajemo, mahom je dobijena besplatno, da bi paradoks bio zanimljiviji.

Sve je to neumitno vodilo pretvaranju monarhija u republike. Ne samo da su monarsi i plemstvo često bili, u nacionalnom smislu, „stranci“ na nekoj teritoriji, pa su gubili prava u nacionalnim revolucijama, nego su i njihova prava zastarevala jer su po sebi bila deo nekog drugog vremena – srednjeg veka. U Srbiji, mi smo praktično prva generacija koja je zemlju koju poseduje kupovala u većoj meri nego što ju je dobijala od države.

Izgleda da se ovo može tvrditi kao teza, koju treba dalje istraživati: Monarhije su izgubile na snazi iz prostog razloga što je vlast kraljeva, manje ili više apsolutna, počivala na vlasništvu nad zemljom. Monarh ima pravo da vlada jer su njegovi podanici na njegovoj imovini – on samo upravlja svojom imovinom. Kako je demokratija u raznim svojim vidovima napredovala, tako se demokratizovalo i odlučivanje o zemlji i vlasništvo nad zemljom. Posle svega toga, monarh je mogao ostati samo protokolarna figura – i on to zaista i jeste u savremenim monarhijama-demokratijama u kojima o svemu odlučuje skupština izabrana od strane svih punoletnih građana. Današnje evropske monarhije su u stvari republike, jer ni u jednoj više nema šanse da, makar u iole normalnim uslovima, kralj prisvoji svu vlast. To je u Srbiji bilo moguće još 1929. godine.

No, iako je monarhija danas manje ili više simpatičan odblesak prošlosti, mnogi misle da je njena srenjovekovna verzija „idealan sistem“.

Foto: Kinder Skaut (Pik Distrikt) sa wikipedije.

ps. sa wikipedije

Трг Теразије обухвата подручје од Сремске улице до Улице краља Милана.

Најпознатији је београдски трг. Почео је да се формира у првој половини 19. века; 1840-их година, кнез Милош Обреновић наредио је да се српске занатлије, нарочито ковачи и казанџије, иселе из вароши у шанцу, где су били измешани са турским живљем, и да своје куће и радње подигну на месту данашњих Теразија. Илија Чарапић, син Васе Чарапића, који је извесно време био и председник Београдске општине, имао је посебан задатак да овим занатлијама дели плацеве на Теразијама; ко год је пристао да огради плац, добио га је бесплатно.

Testament kraljice Natalije

Posle majskog prevrata 1903. godine sva imovina porodice Obrenović pripala je Nataliji Obrenović. Postala je veliki dobrotvor. Svojim testamentom velika imanja u Srbiji zaveštala je Beogradskom univerzitetu i manastirima i crkvama koji su zadužbine Obrenovića. A jedan deo u novcu i umetničkim slikama odredila je živim potomcima Jakova Obrenovića, brata kneza Miloša Obrenovića. Kraljica Natalija je 1903. godine želela da imovinu u Srbiji pokloni porodici Jakovljević, ali oni nisu smeli da to prihvate iz straha od tadašnje dinastije Karađorđević, pa je tako više od 7.700 hektara šume dato Beogradskom univerzitetu. Sadržina testamenta nije poznata i o tome postoje samo nagađanja. Ono što se sa sigurnošću može reći je da je sačuvan lični dnevnik kraljice Natalije. Umetnine se nalaze po muzejima i privatnim kolekcijama.

O kraljici Natalije je napisano više knjiga. Dragutin Ilić je 1923. objavio u nastavcima „Roman kraljice Natalije“.^[4]

Blic:

Najveći vlasnik poljoprivrednog zemljišta u Srbiji je država, sa oko 830.000 hektara. To je daleko više nego što imaju veliki zemljoposednici iz redova privatnika. A među njima se ističe njih nekoliko.