Ovaj tekst će biti moj skroman odgovor na goruće pitanje – šta sa opozicijom i sledstveno sa demokratijom u Srbiji? Hoćemo li to da napuštamo kao ideju ili da se i dalje borimo za nju i pored toga što EU insistira na stabilnosti, a ne na demokratiji?

Sigurno je da opoziciji treba resetovanje, sasvim novi početak. Problem je što je kod nas upravo to praktično nemoguće, odnosno, nemoguće bez neke snažne volje koja želi da ostvari cilj obnove normalnog poretka. Međutim, osim te volje, koja zavisi od mnogo stvari, postoji i faktor racionalnih uverenja. Da li je opozicija takva da se racionalni ljudi mogu mirne savesti založiti za nju? Ili, možda još važnije, šta bi opozicija morala da uradi da se stepen racionalnog poverenja u nju poveća?

U tom kontekstu treba reći da je sadašnja vlast primer vlasti koja se temelji na uverenjima koja ne mogu da prođu racionalnu proveru. Na nedavnim beogradskim izborima, glavna propagandna ideja vlasti je bila da će sagraditi metro do sledećih izbora. Mi znamo da to obećanje daju osobe koje ranija obećanja nisu ispunjavale ili su ih ispunjavale u minimalnoj meri – za šta drastičnih primera ima posebno u Beogradu. Uostalom, iste vlasti su već najavljivale početak izgradnje metroa za 2016. godinu. Da bi se obećanjima o metrou „verovalo“ potrebno je da glavni mediji cenzurišu sve činjenice o onima koji obećavaju i da cenzurišu sve moguće kritičare takvih obećanja. Tako dobijamo set velikih televizija i štampanih medija koji su propagandni servis vlasti. Oni su sposobni da kod 50% aktivnih birača izazovu neko uverenje, mada i-racionalno, međutim, mi zapravo ne znamo da li ovi birači veruju ovim pričama ili glasaju iz sasvim drugih razloga (straha, ucene, nacionalizma itd).

I opozicija danas vladajućim strankama (SNS, odnosno, ex-SRS, SPS) nekada se služila podsticanjem iracionalnih uverenja, doduše, drugog tipa. Oni su se, takođe, oslanjali na navodna Tarabićeva proročanstva i na kontrolu medija. Ta kontrola je pretežno bila usmerena na iracionalnu veru u mehaničke „strukturne reforme“ i svemoć EU (koja će nam izgraditi infrastrukturu i pomoći oko vladavine prava). Ona što ona nije radila, a sadašnja vlast radi, to je potpuna satanizacija opozicije u glavnim medijima i njena sledstvena eliminacija iz njih. Tomislav Nikolić je svoj predsednički mandat osvojio u zaista ravnopravnoj utakmici gde je imao polovinu medijskog vremena, praktično bez difamacije. Osim toga, iako je cenzurisala medije, prethodna vlast nije imala medije koji praktično u svim oblastima vode politiku „sprženih činjenica“, potpunog brisanja realnosti. Danas je i to drugačije.

Ali je sve drugačije i u opoziciji, posebno posle ovih beogradskih izbora od 4. marta 2018.

Ovo bi možda trebalo preduzeti da bi bilo bolje:

1. Stara opoziciona scena se zaista istrošila. Ne treba tražiti neke razloge za to. Možda je glavni razlog, osim javašluka, vreme. Ovo vreme više nije vreme u kome možete da biračima nudite EU kao izvor finansija i vladavine prava, pošto svi vidimo da to nije tako. A to je bila noseća ideja opstajanja na vlasti naših „demokrata“. Ako je to tačno, onda bi i ljudi koji su simbolizovali ovu politiku – bili u vladama/predsednici u to vreme – trebalo da se povuku u drugi plan, ukoliko u njihovim strankama uopšte ima „drugog čoveka“ koji bi bolje odgovarao zahtevima vremena. Na ovim beogradskim izborima nijedna parlamentarna opoziciona stranka nije prešla cenzus.

2. Od sada, trebalo bi da ideje – ideologija – budu važne. Teško je i pobrojati razloge zbog kojih je priča o „postideološkom“ vremenu pogrešna. Imati ideje ne znači da ste ih pokupili iz neke knjige, da ste preuezeli neku prošlu ideologiju iz udžbenika. Imati ideje naprosto znači da znate šta želite i da ste spremni da radite na tome i da raspravljate o tome. Ako imate ideje ljudi mogu da procenjuju koliko su one racionalne i koliko je racionalno verovati da ćete baš vi ostvariti te ideje. Ako nemate ideje ili imate ideje tipa pomenutog metroa (za 2-3 godine) onda bi trebalo, možda, da se učlanite u neku od sada vladajućih stranaka.

3. Ako imate neke ideje, one moraju imati neki oblik. Taj oblik je ili levi ili desni, pošto treća mogućnost ne postoji. Ako na izbore izlaze zajedno stranke koje su navodno socijaldemokratske (DS) i ultraliberalne (Nova stranka) jedini zaključak koji se odatle može izvući je da tu nikom nije baš stalo do svojih ideja.

4. Potrebno je što veće ukrupnjavanje opozicije. Današnji DS, SDS, DJB, LDP itd mogu slobodno da se ugase kao stranke, jer je njihov rejting oko ili ispod, ponekad daleko ispod 2% biračkog tela. Ako i ne želite odmah gašenje, stvorite nadstranačka tela koja bi okupljala leve, zaista leve, političare i one više desne. Mogli biste i svi zajedno, ali samo ukoliko ste sposobni da se fokusirate na neki minimalni zajednički program. Ako ne, napravite 2 ili 3 grupacije koje zaista imaju neki program. To ukrupnjavanje zahteva napuštanje stare rigidnosti (DJB) i kompromise, ukoliko je to uopšte moguće očekivati.

5. Pomozite ljudima da steknu racionalna uverenja o tome kako zaista izgleda politika. Ako izgleda loše, postignite da ljudi, imajući uvid u to kako je zaista, poveruju da će sutra biti bolje. Da bi se to uradilo, mora biti više slobodne javnosti i u strankama. To što su na ovim izborima mnogi unisono govorili stranačku priču, nije im baš previše pomoglo. Unisonu poruku ostavite za kampanje, sad je vreme da se uopšte dođete do verodostojnih ideja.

6. Napustite ideju da se može doći na vlast samo negativnom kampanjom protiv sadašnje vlasti. Iako teško da ima nešto što se sada radi a što ne zaslužuje kritiku, negativna kampanja stvara malo energije i ostavlja neodgovorena pitanja, od kojih je glavno: Neka je sada i katastrofa, šta će biti puno bolje sutra? Praktično svakom sadašnjem glasaču opozicije nije potrebno dodatno objašnjavati da vlast laže, nerealno obećava, ucenjuje, kontroliše medije itd. Ali isto je tako jasno da nema energične i uverljive alternative. Izgleda da priča o „manjem zlu“ zaista nije dovoljna za pobedu.

7. Takođe, nije dovoljno reći da je, recimo, Beograd na vodi kriminalan projekat. Mora se reći i šta treba promeniti pa da sličan projekat sutra ne bude moguć. Trebalo bi uložiti znatan napor da se projekat razotkrije, da se dođe do novih podataka o njemu i to u realnom vremenu (svakog dana, a ne samo pred izbore). Ukupan spektakularno mali rast BDP Srbije za vreme ove vlasti izračunat je na twiteru od strane nas nekoliko, umesto da su to uradili opozicioni ekonomisti, preuzeli političari i taj podatak raširili što je više moguće, opet u realnom vremenu, ne pred izbore.

8. Opozicione grupacije bi odmah trebalo da prestanu sa svakom kampanjom koju vode jedne protiv drugih. Ukoliko je ova vlast nesmenjena, sasvim je svejedno ko koliko u opoziciji ima procenata. Ta negativna kampanja nikome ne donosi ništa, pravi samo štetu i onima koji su pokretači i onima koji su mete. Na primer, kampanja DJB protiv Šapića je na ovim izborima bila težak besmisleni promašaj.

9. Slušajte šta vam govori nezavisna javnost. Svađanje sa javnošću, dakle, sa ljudima koji vas politički ne ugrožavaju već žele da pomognu, je stvarno poslednje što bi trebalo raditi. Ako mislite da svako ko vas kritikuje „radi za vlast“, onda unosite u opoziciono javno mnjenje sličan ton i način ophođenja kojim se služi vlast u odnosu na opoziciju. S tim da, po vlastima, opozicija radi za Soroša.

10. Najzad, ti budući političari – vi – će biti oni kojima će pripasti sve zasluge i sva slava. Mi, ostali, možemo samo da budemo zadovoljni što smo se lišili diktature.

Ukratko, treba raditi na dobrim idejama u dužem periodu, pa će se trud na kraju isplatiti.

Ako ništa, imamo pervertiran dokaz da je tako – newborn političar koji dobija sve izbore poslednjih godina.