piše: Aleksandar Gubaš
Nedelju 4. marta 2018. proveo sam kao kontrolor na biračkom mestu br. 30 u OŠ „Jovan Cvijić“ na Karaburmi. Trebalo je da budem kontrolor u ime Inicijative Ne davimo Beograd, na biračkom mestu br. 41 na Karaburmi, ali mi GIK nije dao odobrenje zato što me je već pre toga DS prijavio kao svog kontrolora, po inerciji sa ranijih izbora gde sam učestvovao kao kontrolor u ime Nove stranke. Razne stvari koje su se dešavale pre ovih izbora, sam dan izbora i izborni rezultati podstaknuli su me da iznesem neke lične utiske i zaključke o onome što se dešavalo:
UTISAK BR. 1 – POTPUNI SLOM OPOZICIONE INFRASTRUKTURE I KOMUNIKACIJE
Na mom biračkom mestu bilo je nekih možda 5-6 kontrolora koje sam doživljavao kao opozicione, a na svakog od nas dolazilo je po 2-3 onih koji su tu bili u ime raznih vladajućih i njima gravitirajućih lista. Od tih par koliko-toliko opozicionih, jedino smo jedna žena iz Nove stranke i ja bili tu sve vreme (ja sam izašao samo na 15 min da glasam i odem u pekaru, a ona dvaput na cigaru i WC), dok su ovi ostali došli ujutro na prozivku, izblejali jedno sat-dva pa onda otišli kućama i vratili se tek uveče za brojanje glasova i da ostave broj računa za uplatu honorara. Ta žena i ja smo bili formalno sa iste liste (što nismo znali dok se nismo sreli), pa smo mogli da se menjamo po smenama, ali smo odustali od toga kad smo shvatili da smo veći deo dana bili JEDINO DVOJE ljudi iz opozicije koji sede na biračkom mestu. Strahota i sramota.
Lista koju sam formalno zastupao, dakle DS:
– nije me konsultovala oko angažmana,
– tek u subotu uveče, desetak sati pre početka izbora, javila mi je koje sam uopšte biračko mesto,
– nije mi javila da sam ubačen u stalni sastav biračkog odbora niti ko mi je zamenik,
– nikad mi nije dostavila rešenje o imenovanju u birački odbor,
– celu komunikaciju sa mnom vodila je apersonalno i svela ju je na tri zakasnele sms poruke,
– nisam siguran da li su uopšte dobili rezultate sa tog biračkog mesta; ja im nisam slao ništa jer sam sve slao Patkici, a ona žena im je slala podatke o izlaznosti, ali nisam video da je na kraju fotkala zapisnik pre nego što je otišla.
Patkica je tu mnogo bolje funkcionisala, mada je i tu bilo raznih početničkih nespretnosti, ali Patkica je prvi put učestvovala na izborima, a DS baš i nije. Celokupna tradicionalna opozicija pokazala se nesposobnom da okupi i motiviše kontrolore čak i u Beogradu, na biračkim mestima 10 min od centra grada (a koliko čujem, ni u centru grada). Ni sami kontrolori nisu baš delovali entuzijastično po pitanju vere u liste koje zastupaju, mnogi su ostavljali utisak kao da su tu eto tako, da uzmu neku kintu i/ili učine uslugu nekoj bliskoj osobi iz neke stranke koja ih je očajnički smarala da budu kontrolori. Opozicija više ni centar Beograda ne može da pokrije kontrolorima i ostalo joj je jedino da čeka rezultate iz GIK-a i posmatračkih NVO.
UTISAK BR. 2 – RAZDVAJANJE PARALELNIH SVETOVA
Celog tog izbornog dana imao sam vrlo creepy osećaj da sam okružen ljudima iz jednog drugog, paralelnog sveta, koji jako dobro funkcioniše i čvrsto drži u rukama ceo društveni sistem i naše živote u njemu, videli mi to ili ne. Ukapirao sam da, ne samo Karaburmom, već i celim Beogradom i Srbijom, zapravo iz pozadine upravlja razgranata mreža sredovečnih muškaraca i lokalnih poglavica u šuškavim trenerkama i džemperima na zakopčavanje, tetki sa ladnim trajnama, neškolovanih drkadžija i prikrivenih ratnih zločinaca. Da se razumemo, nisam se ja nešto plašio kao kontrolor, niko od njih nije delovao posebno agresivno prema nama jadnim dvoma iz opozicije, osim što je onaj radikalski hvalisavac sa bosanskog ratišta izazivao mučninu. Od strane režimskih kontrolora osećao sam gotovo dobronamerno sažaljenje prema nama kao prema nekim izumirućim belim nosorozima. Ono što me je smorilo jeste njihova ignorantska blaženost i superiorna samouverenost kojom su zračili, uz svest o tome da zapravo imaju puno pokriće za tu samouverenost. Jer oni rade svoj posao.
Od njihove organizacije možemo mnogo da naučimo: imali su više nego dovoljan broj kontrolora, donosili su svojim ljudima sendviče (dobro, to im je sad već zaštitni znak, ali jeste nešto što ljudi doživljavaju kao vođenje računa o njima), njihovi predstavnici su (za razliku od opozicije) disciplinovano sedeli na svojim mestima ceo dan, imali su mlade komesare i operativce koji su obilazili biračka mesta i snimali situaciju i potrebe, i promptno reagovali na njih. Opoziciju niko nije obilazio i nije postojao nikakav osećaj pripadanja nekoj uređenoj i organizovanoj zajednici koja funkcioniše.
A mislim da je rešenje upravo u kreiranju paralelnog sveta. Ja sam se poodavno isključio mentalno iz Vučićevog sveta i ne pratim uopšte njegova javna pojavljivanja – kao informacija, dovoljno mi je samo ono što Kesić na kraju nedelje probere kao greatest (s)hits. Nikako ne razumem mazohističku potrebu ljudi da svakodnevno grcaju u zgražavanju nad Vučićevim istupima, koje prate s istom predanošću s kojom ih on i proizvodi. Brate, on je svet za sebe, stvorio je paralelnu realnost i paralelan sistem koji funkcioniše kao švajcarski sat (i bugarski voz), i šta tu sad vredi da se šokiramo, zgražavamo i parališemo svoj život zatrovanošću svakodnevnim praćenjem njegovog baljezganja. Treba da stvorimo svoj paralelni svet, postavimo ga na funkcionalne, održive i operativne osnove, izgradimo svoju mrežu, odredimo sebi zadatke u okviru te naše mreže i ispunjavamo ih samodisciplinovano i bez osvrtanja na naprednjački paralelni univerzum. To se sve može. Može se i bez mnogo para.
UTISAK BR. 3 – SMRT STRANAKA I NOVI PARTIZANI
Među opozicijom nije preživela nijedna klasična stranka, a one koje su sada izginule verovatno nikad više neće vaskrsnuti. Od tri opozicione liste vredne pomena, koje su prešle cenzus u raznim opštinama i delovima grada (Đilas, Šapić, Patkica), jedna lista je šarena koalicija novih stranaka, pokreta i pojedinaca, jedna je personalna lista, a jedna je gerilski pokret. Tradicionalnih vrsta stranaka nema niđe. Ne znam koliko je to dobro samo po sebi, ali može da bude zanimljivo polazište za izgradnju neke drugačije političke i aktivističke prakse unutar opozicije, pogotovo zato što je očigledno da će nam ovo biti okosnica opozicije u godinama koje dolaze (uz ogradu da to za Šapića i dalje nisam siguran).
No da bi sva ta šarena bratija zabeležila neki značajniji uspeh u budućnosti, svi oni će morati, hteli-ne hteli, bilo im to ideološki blisko ili ne, da se operativno strukturišu kao prave stranke. Ili makar kao neki ozbiljni aktivistički pokreti u prošlosti. I pritom se uopšte ne zezam kad kao domaće primere dobre prakse imam na umu SKOJ i Narodno-oslobodilački pokret. Jer mi smo sada zemlja pod unutrašnjom okupacijom, a SKOJ I NOP su u takvim okolnostima jebeno dobro radili svoj posao, kako u organizovanju otpora, tako i u uspostavljanju infrastrukture i komunikaciji s lokalnim stanovništvom.
UTISAK BR. 4 – MEĐUSOBNA NESARADNJA OPOZICIJE
Nikad se nisam slagao s tezom da je trebalo svi da se ujedine u jednu listu. Čak verujem da bi to moglo da bude i kontraproduktivno (vrlo poučan primer DJB + Dveri). Mislim da nije problem u broju kolona, već u njihovom međusobnom odnosu. Umesto da usmere nastup prema SNS-u, napadajući ga svako iz svog ugla i u oblastima svog programskog interesovanja, pa da se samo međusobno iskoordiniraju u tim napadima na SNS, opozicione kolone su sve vreme trošile energiju na pljuvačinu između sebe i međusobno šutiranje po cevanicama.
Međutim, džentlmenski sporazum o nenapadanju sam za sebe ne bi bio dovoljan. Za efikasnu saradnju različitih kolona bilo bi neophodno i da se uspostave jasni mehanizmi te saradnje. Ne samo što je na biračkom mestu trebalo da znam ko mi je zamenik s moje sopstvene liste, već bi – ako je zaista ideja da se sruši Vučić – bilo neophodno da unapred znam i ko je na tom biračkom mestu iz ostalih kolona koje se smatraju opozicionim. I da se unapred i na vreme tačno zna gde je ko tanak s kontrolorima, pa da ga tu pokriju partnerske opozicione liste.
Jedino takvom vrstom tesne operativne saradnje može se ponovo izgraditi izgubljeni autoritet i kredibilitet opozicije. Jedna od stvari na kojima se to lepo može uvežbati je zajednička beskompromisna borba za izmenu izbornih uslova. Pritom svakako mislim i na sređivanje biračkih spiskova. Nikome ko pretenduje da se smatra opozicijom neću oprostiti da i dalje toleriše birački spisak za Beograd u koji je upisano milion i 600 hiljada birača.
UTISAK BR. 5 – VASPITAVANJE OPOZICIJE
Krivo mi je što na ove izbore nije izašlo više ljudi koji ne vole sadašnju vlast, ali sa ljudske strane mogu da razumem njihovu rezignaciju i defetizam. Oni za koje bi trebalo da glasamo verujući da će doneti promenu nisu u ovoj kampanji pokazali nikakvu mudrost, jasan plan, autoritet i ozbiljnost, kao neophodne uslove za sticanje poverenja. Skoro svi oni su delovali kao guske u magli, a samo neki kao patke na suncu. No ako samo sedimo i kukamo kako opozicija Vučiću kurcu ne vredi, ne postižemo ništa. Opozicija neće sama da odraste i da se vaspita, jer fakat su suviše neozbiljni za to. Zato treba mi da ih prisilimo na to, da ih prozivamo, pritiskamo, kontrolišemo, spopadamo, opsedamo, preslišavamo, da im stalno dajemo fidbek na njihov rad – i uopšte, da se aktivno postavimo ne samo prema vlasti, već i prema onima od kojih očekujemo da kao političari urade ono što bismo želeli da se uradi kako bi došlo do promena.
Političar je zanimanje koje ne bi trebalo da je toliko na zlu glasu. Nije svako rođen da se bavi upravljačkim poslovima, balansira razne suprotstavljene društvene interese, pliva u baruštini klijentelizma i ljudske prljavštine i pritom još zadrži nekakvu spremnost da možda makar nešto uradi. To zaista ne može svako i treba poštovati ljude koji umeju to da rade. Problem je u tome što su mnogi od njih, kako na vlasti, tako i u opoziciji, po prirodi takva vrsta ličnosti da neće uraditi ništa korisno bez pritiska. Pa pritisnimo ih onda. Nekadašnja opozicija vučićevskoj Srbiji već je jednom bila na vlasti i ponašala se skandalozno, što nas je i dovelo dovde. Ta greška više nikad ne sme da se ponovi. Boris Tadić više nikad ne sme da se ponovi, niti Đilas sme da opet radi neke stvari kojih ga dosad nije baš bilo sramota. Stavimo ove ostatke i zametke opozicije pod lupu onako kako to nikad do sada nismo radili i naterajmo ih da slušaju šta želimo da im kažemo.
Pričvrljimo opoziciju žestoko, jer o našoj koži se radi.
UTISAK BR. 6 – GLASANJE JE PRVI KORAK, ALI NEDOVOLJAN
OK, super je što su neki ljudi ipak shvatili da za početak svakako treba izaći na birališta da bi se bilo šta promenilo, umesto da sede kod kuće i vade se na to da su svi isti, da se sve unapred zna i da ionako to sve neko drugi odlučuje. Naravno da treba izaći na glasanje, ali time se nikako ne iscrpljuje spisak stvari koje može – i mora! – da učini svako kome je do nekakvih promena.
Ima jedna stvar koju svako može da uradi, koja ništa ne boli, pritom i zaradi se neka sića, sve to može da bude vrlo zanimljivo iskustvo, izuzetno je korisno za opšti cilj i nema nekog opravdanja da se ne uradi, osim ako je čovek baš ekstremno introvertan. Mislim na kontrolu izbora. To čak nije ni neki gubitak vremena, jer da se ne lažemo, ko od onih kojima je stalo do rezultata izbora radi bilo šta drugo u toku tog dana osim što prati tok izbora? Ne mora svako da bude spreman da lepi plakate pod okriljem mraka ili da priča sa ljudima na štandovima, ali svako može da bude kontrolor na izborima. Svaki vojnik promene trebalo bi ubuduće da se sam regrutuje makar za kontrolu izbora i molim lepo, tu nema nikakvih izgovora.
A jeste vreme za regrutaciju. Stanje je ratno.
Smrt fašizmu – sloboda narodu!
ps.
preuzeto sa FB profila Aleksandra Gubaša uz njegovu dozvolu.
