Posle faktčekinga – stendap

Kako protiče već 4-ta godina Vučićeve samostalne vlasti, a prva na mestu predsednika države polako se kompletira i njegov učinak na planu ispunjenosti obećanja. Poslednja dva broja NIN-a rečito govore o tome – 50 Vučićevih neistina i 50 neispunjenih obećanja (uži izbor). Pozitivno se, dakle, može utvrditi da ono što ova vlast priča najčešće, odnosno, po pravilu nema nikakve veze sa istinom i verodostojnošću. Pa ipak, i pored svega toga, ona je dobila procentualno više glasova na beogradskim izborima nego u Beogradu na predsedničkim izborima godinu dana ranije. Izgleda da faktčeking zapravo ne igra nikakvu ulogu u stepenu podrške trenutnim vlastima. Možemo da zamislimo da Vučić na mesec dana prepusti sve medije opoziciji i nezavisnim novinarima i da oni u tom periodu obaveste građanstvo o svim podacima koji se odnose na stvarno stanje, a da se onda, posle mesec dana, Vučić pojavi na svim televizijama i kaže nešto ovako: „Evo mesec dana ste slušali mrzitelje Srbije koji su govorili samo loše o svojoj državi, te ovo je uradila loše, te ono, te ovo nije istina, te ono. Mržnja nikome nikad nije nešto dobro donela, već samo rad. Mi nastavljamo da gradimo Srbiju i čuvamo mir, a ove godine ćemo imati najveći rast u Evropi. Ja ću lično otvoriti 5 fabrika u sledećih mesec dana“ – i podrška, neznatno opala u toku onih mesec dana kritike, polako bi se, sasvim verovatno, vratila na stari nivo.

Jer, podrška ovim vlastima nema veze sa stvarnošću. Ona se skoro u potpunosti kreće po imaginarnom svetu radikalske provenijencije. Tu Zapad svakoga dana smišlja i oraganizuje haos, Putin brani Srbe, Vučić se bori, izdajnici snuju zlo, a fabrike se otvaraju kao nikad u novijoj istoriji. Vučićeva podrška u stvari zavisi od nečega što se retko tematizuje, a nema nimalo veze sa faktčekingom.

1) Ukidanje politike. Ova vlast, oličena, dakle, u jednom čoveku, uspela je da oko sebe okupi praktično celu ili ogroman deo Srbije sklone autoritarizmu. Svi koji podržavaju ovu vlast delegirali su – često eksplicitno i javno – svoje mišljenje na jednog čoveka izjavljujući „Vučić će odlučiti“, „Samo od Vučića zavisi“. Njih politika zapravo ne interesuje u onom delu u kome ona izražava trajnije lične stavove, a veoma ih interesuje u delu u kome može doneti lične koristi. U zamenu za autoritarnu podršku vođi tu su velike plate, sinekure, pravni imunitet, poslovi i „kombinacije“, da upotrebim izraz Bana Kulina iz serije „Nemanjići“. Ovu Srbiju nije kreirao Vučić, nego je ona oduvek bila tu, a danas joj pripadaju i mnogi koji su ranije bili na „demokratskoj“ strani. Tačnije rečeno, oko 50% onih koji su bili na „demokratskoj“ strani. Ova autoritarna Srbija u stanju je da prati i aminuje praktično svaku tvrdnju vlasti i njenog vođe, jer joj je sve to u stvari nebitno.

2) Sam Vučić nametnuo se kao vođa autoratne većine zahvaljujući nekim svojim „kvalitetima“. Kao newborn političar, koji tvrdi da je ranije grešio, pa se preumio, on danas praktično može da ima bilo kakve stavove. Ako treba on će uz pomoć Putina voditi rat, ali će sa Merkelovom „čuvati mir“. Boriće se i protiv tajkuna i za privatni sektor, radnicima će poručivati da treba da rade 24 sata i bez plata, ali će njihovim predgrađima u kampanji posvetiti najveću pažnju. Boriće se za Kosovo „kao lav“ i potpisaće Briselski sporaztum koji sever Kosova i enklave uključuje u pravni i politički sistem Kosova itd. Takav Vučić sasvim odgovara politici i sledbenicima koji nemaju političke stavove i mogu ih stvarati po potrebi od danas do sutra.

Takođe, zahvaljujući dugom stažu u politici, Vučić se lako snalazi u njenom specifičnom ambijentu. On zna ko je sve šta u stanju da uradi i da tvrdi, za šta je verovatno da će neko biti kažnjen, a za šta ne, šta se može slobodno raditi čak i ako nije baš najlegalnije, gde su rupe u zakonu. Budući da je 20 godina proveo kao radikal, dakle, persona non grata na Zapadu, on je vidno „radostan“i oduševljen svakim izletom, svakom posetom bilo kog državnika i bilo kome državniku, svejedno da li je u pitanju Bler, Makron ili Putin.

Ovo dobro raspoloženje (koga smenjuje razočaranost i bes) dobra je osnova za konstantni politički stand up. Vučića ne mrzi da obećava, tvrdi, napada, ispoveda se, ponavlja u svakoj prilici kako puno radi i bori se. Sve će to raditi svakog dana i svake nedelje, ako treba, u pola sata Dnevnika ili 3 sata na Pinku ili Hepiju ili sa novinarima u 15 minuta u svakoj prilici. Tako je jučerašnji sastanak sa Angelom Merkel posle koga nije bilo nikakvih detalja, začinjen jednim od spektakularnijih stendapova u kome se Vučić požalio kako je Merkelova primetila da ne jede, a on je dodao i da mu se ne jede i da noćima ne spava i ne stiže da popije koju „dunju“. Sve je to podvučeno tipičnom rečenicom koja objašnjava glavnu crtu ovog političkog stendapa:

„Neki drugi bi da su na mom mestu mnogo lepo o sebi lepo govorili ali ja nisam i neću o tome… „.

A u stvari je svaki njegov stendap samo o tome, pa i ovaj u kome je opisivao kako se žrtvuje za Srbiju brinući i odričući se opuštanja. Ovaj praktično 24-časovni rijaliti nema nikakav pandan u današnjoj opoziciji koju mahom čine ljudi koji se retko i nerado oglašavaju u javnosti, a kada javno zađu u vlastitu intimu po pravilu postižu autogolove, poput poznatog Jankovićevog tvita o zgrčenosti u Beču. Za razliku od Jankovića, Vučić igra 24-časovu predstavu koja, po svoj prilici, nema veze sa njegovom stvarnom intimom, već se vrti oko motiva političkog marketinga – ja žrtva, ja borac, ja važan, ja hrabar itd.

Položaj predsednika/premijera omogućava Vučiću poziciju u kojoj će ovaj stand up biti sigurno gledan, tako da tu čak i nije potrebna velika kontrola medija. Teško da ove izjave neki medij ne bi prenosio čak i da mediji nisu kontrolisani. Uostalom, ovakve izjave će se po pravilu naći i kod Kesića, Ivana Ivanovića i u Dobar, loš, zao.

3) I možda najvažnija stvar: ideološki okvir ove vlasti je desnica. Ona je trenutni mejnstrim Evrope i sveta. U svim svojim nastupima Vučić se drži jednostavne binarne opozicije – srpsko je dobro, strano loše (eventualno je i rusko dobro). Dakle, srpsko-rusko 1, zapadno 0. Ta opozicija je u osnovi Vučićevih naizgled bizarnih dociranja dečaku iz Rijeke ili Pule, kako je Beograd najlepši grad i da bi trebalo da navija za Zvezdu koja je najbolji klub. Ili u osnovi uveravanja iz kampanje da su njemu Ripanj i Resnik lepši od dvorova u Beču i Parizu. Ova logika godi ušima prosečnog birača u Srbiji, što, uostalom, zorno dokazuje scenario pomenutih Nemanjića, napisan po istom modelu. Iz ove šeme ne izlaze ni naglašene Vučićeve pohvale svakom zapadnom funkcioneru sa kojim se susreće, dok tabloidi prikladnim naslovima o „šiptarskoj EU“ pokazuju šta bi birači trebalo da misle da on stvarno misli o njima dok se „žrtvuje“ u borbi za Srbiju.

Kada se ove osobine saberu – autoritarnost, sklonost stendapu, nacionalizam – vidi se da podrška ovoj vlasti može ostati velika, čak iako se u nezavisnoj javnosti najpozitivnije moguće dokaže da su sve tvrdnje koje ta vlast izriče netačne ii sva obećanja lažna. Kada bismo imali snažniju ii nezavisniju javnost usmerenu ka istini, to bi više uticalo na opoziciju – koja bi se eventualno mogla okupiti oko takvog progtrama i dobiti na verodostojnosti – nego na vlast, jer ovu vlast te stvari ne interesuju. I tu dolazimo do još dva bitna faktora njenog opstanka:

1) U opoziciji niko ne pokazuje dovoljno sposobnosti i energije da parira autoritarnoj vlasti. Mesec dana ćutanja Jankovića i Jeremića na Đilasove predloge o ujedinjavanju (pa uostalom i samog Djilasa) zorno pokazuje kako se i najočigledniji problemi u opoziciji – ne mogu rešiti. Iz ove situacije očigledno je i da je potreba trenutnih lidera za pojavljivanjem u javnosti, pa, praktično 100 puta manja od Vučićeve. Implozije DS, DJB, cepanje PSG i poslednja neslaganja oko načina ujedinjavanja opozicije nisu posledica nekog Vučićevog „bušenja“ ovih organizacija – on se samo uzda u kontrolu medija i njihovu difamaciju an ženeral – već su plod praktično spektakularnog nesnalaženja opozicije pred bilo kojim izazovom koji iskrsne.

2) Ne postoji međunarodni faktor koji bi dovodio u pitanje pro-rusku nacionalističku vlast u Srbiji. Čuvena „stabilokratija“ koja je navodno zamenila insistiranje na demokratiji i institucionalnom razvoju u stvari je znak da su evropske zemlje prihvatile da je njihov pokušaj da šire vlastite vrednosti (koje su i kod njih samih delom ideali) pretrpeo neuspeh i da se moraju zadovoljiti malim. Uostalom, kao i u nekim ranijim periodima, autoritarizam se ponekad odlično slaže sa potrebama kapitalizma. A da je ovo pro-ruskija vlast od bilo koje alternativne u Srbiji dosta rečito govori njihova istorija i okolnost da ruski ambasadori vođe opozicije često neskriveno tretiraju kao izdajnike i nikada se sa njima ne susreću. Dakle, sporadično sprdanje sa 5. oktobrom od strane današnje vlasti posledica je svesti da su snage koje su nekada aktivno pomogle i tako dovele do 5. oktobra danas daleko od svake slične akcije.

Srećom, nevidljiva ruka koja ipak sprečava ponavljanje ratova na Balkanu još uvek je tu i pored popriličnog haosa u odnosima Zapada i Rusije. Standardi koji su se pre 20 godina činili na dohvat ruke, danas su prošlost i jedna Amerika mora da se pomiri sa Trampom, Turska sa Erdoganom a EU sa Orbanom, Kačinjskim, Plenkovićem ili sa Brexitom.

A mi, barem još neko vreme, sa stendapom koji je dokazano pun izmišljotina i poprilično maligan, ali koji se odlično uklapa u svet druge decenije 21. veka.

Comments are closed.