Meksički pat

Foto: Vladimir Tatarević

Kako je moguće da su u u našoj politici karte podeljene na taj način da uz SNS stoje zajedno radikali i LDP (ili LSV), dok su na protestima zajedno Libek i Levi samit?

Šta povezuje prve, a šta druge?

Tačnije, vlast u sebi povezuje SNS, SPS, Pokret socijalista, Ljajićev SDP, kadrove G 17 plus, kadrove DSS, i kao medijsku podršku – radikale.

Na protestima i u opoziciji su povezani SzS sa bivšim kadrovima demokarata u raznim novim strankama, DJB (u raznim frakcijama), Libek, Levi samit, Dveri itd.

LDP i LSV

Da pokušamo da rešimo prvo misteriju LDP i LSV. Kad su u pitanju današnje autoritarne stranke u Srbiji, koje u celini praktično zavise od lidera i njegovih eventualnih interesa, ti interesi su verovatno u prvom planu. Međutim, ako posmatramo istu stvar sa ideološke strane kojom se ona može opravdavati. podrška ovih stranaka može se objasniti formalnom podrškom iz EU i SAD koju dobija ova vlast. LDP tu može da kaže da SNS vodi Srbiju u EU – preko priznanja Kosova ili makar preko Briselskog sporazuma – i da to jedino ona može da uradi. Svaka manje nacionalistička vlast imala bi tako snažnu opziciju u SNS ili SPS da ne bi mogla, recimo, da potpiše Briselski sporazum. Dakle, treba biti pragmatičan i makar dok se za Kosovo ne nađe rešenje, pretrpeti sve što ide uz taj put. Diktatura SNS? Ako je to cena za gutanje najveće žabe koji niko drugi ne može da proguta, onda DA. LDP i LSV se tako pokazuju kao najdosledniji „beli listići“, iako svojevremeno te stranke nisu podržavale tu ideju. Ali, deo logike belih listića zaista je bio kalkulus da ako bivši radikali hoće da vode pro-EU politiku, politiku pomirenja sa Kosovom koja ukljčuje priznanje njegove faktičke nezavisnosti, a nikom drugom nisu dali da vodi takvu politiku, onda, dobro, hajde da vidimo. Problem je nastao u ceni: kada su bivši radikali zahtevali i prigrabili svu vlast u to ime, uništili sve institucije, a uz to prestali da se dogovaraju oko Kosova (Vučić je eksplicitno negirao da je ikad postojao dogovor „podrška EU za priznanje“ kada je rekao „Sada ne znaju šta da rade sa mnom“), a zadržali podršku EU. Ove neoliberalno (u ekonomiji) leve (odnosu prema crkvi, nacionalnoj politiici i ljudskim pravima) stranke imaju logiku: Korist od bliskosti sa vlastima + formalni ostanak vlasti na putu ka EU + još uvek otvorena mogućnost priznanja Kosova: mi smo IN, nije važno sve drugo, urušene institucije i kontrola medija, sve će to doći na red kad se završi najkrupnija stvar – Kosovo.

Njih nema na protestima jer čekaju da se završi ono što je uslov svih uslova da se Srbija nađe na Zapadu – rešenje Kosova – samo Vučić to može da reši – podržavaju Vučića, iz pragmatičnih razloga.

Ovim strankama očigledno trenutno nije bitno kako sada izgleda Srbija, specijalne veze sa Putinovom Rusijom, stav SPC. Oni znaju da je priznanje Kosova (sa ili bez razgraničenja) protivno osnovnom, uobičajenom stavu SPC i Rusije i da bi Vučić, ukoliko prizna Kosovo formalno bio na zapadnoj strani, ma koliko se topio u Putinovom prisustvu.

Mana ovog stava je previđanje okolnosti da je sve ovo iz Vučićeve perspektive igra – možda nikad neće biti tog „rešenja“ Kosova koje će zatvoriti tu priču uz njegovu pomoć, a na zapadni način. Pored toga, možda će diktatura uvedena zbog rešenja Kosova, ostati i posle njega, čak i ako ga bude. Dara ovde već odavno prevršava meru, ali, recimo da, ove stranke to ne žele da vide.

LIBEK

Otkud onda LIBEK, koji je ideološki veoma blizak LDP, u opoziciji? Libek je ipak mala NVO, mada vidljiva i agilna. U tom smislu, oni sebi mogu da priušte ideološku doslednost – ne možemo podržavati nekog koga podržava Putin i ko sedi na dve stolice, ruskoj i zapadnoj. Srbija treba da se jasno opredeli za Zapad, kapitalizam i sekularizam, a Vučić nije tog opredeljenja. Međutim, u LIBEK-u, koliko znam, ne bi imali ništa protiv pro-zapadnog rešenja Kosova, ma ko da ga postigne. U tom smislu oni nisu opozicija Vučićevom kosovskom pragmatizmu i ekonomskom neoliberlizmu. Samo bi to trebalo malo doslednije uraditi – bez Rusije i socijalnog „populizma“ uz poptuno jasno opredeljenje za ulazak u EU.

DVERI

Otkuda onda DVERI, ideološki praktično poptuno suprotne LIBEK-u u opoziciji i na protestiima? Dveri su krenule kao verski i nacionalistički determinisana opoziciona grupa. Njihov cilj je povratak „porodičnih vrednosti“, sprovođenje politika koje su u skladu sa postulatima crkve, zamrznut konflikt i Kosovo kao večno tretirano kao da je u Srbiji, objedinjavanje „srpskih zemalja“, protivljenje „neoliberalnoj“ politici, odnosno, prodaji državnih resursa zapadnim firmama itd. Dveri su u opoziciji, jer se plaše „izdaje“ koju bi Vučić mogao učiniti priznanjem Kosova, ali, barem kako kažu, i zato što se protive urušavanju institucija i diktaturi. Oni su za potpuno oslanjanje na Rusiju i pregovore sa Zapadom, ali i za umerenost, zamrzavanje konflikta itd. Protive se ulasku u EU.

Nevolja sa politikom Dveri je u tome što politika zasnovana na verskim postulatima nužno vodi u autoritarizam. S druge strane, politika „Kosovo je Srbija“ budući potpuno nerealna, može da postoji samo ako ne košta ništa. Ako košta, odmah postaje upitna. Trebalo bi dakle da verujemo da Libek i Dveri toliko svesni i demokratski opredeljeni da bi u budućnosti mogli da saradjuju na demokratskom poretku ne difamirajući jedni druge, čak iako im se politike praktično potpuno razlikuju?

Ja čak imam volje da verujem, ali ne znam baš da li imam dovoljno osnova.

LEVI SAMIT

Na protestima je i Levi samit i verovatno još neko sa sličnim crvenim zastavama. Dobro, to je razumljivo, vlast vodi neoliberalnu politiku prema radnicima. Ali, tu je i Levica Srbije koja je članica SzS, a čiji funkcioneri izgleda da podržavaju politiku Dveri oko Kosova. Sukob između Dragana Đilasa i članova Levog samita pokazuje da je na još jednoj relaciji problematičan konsenzus svih demonstranata oko prioriteta i načina u rušenju diktature.

KOSOVO

Kosovska politika se makar do 2012. mogla podeliti na dve mogućnosti: Ili ste za politiku „Kosovo je Srbija“ koju je nekad oličavao DSS i zbog nje sišao sa vlasti – ili ste za neku formu priznavanja realnosti i prava albanskog stanovništva na Kosovu na samoopredljenje koje uključuje nezavisnost. Paljenje ambasada, prekid sa zapadnim zemljama, dakle, nije dolazilo u obzir, pa je Koštunicu zamenio Tadićev DS. Ali Tadić nije mogao da izgura rešenje (zapravo: priznanje) i umesto Tadića došao je Vučić, koji se kasnije „30 puta“ video sa Merkelovom itd. Ali, makar od njuroškog noćnog šetanja po zatvorenim knjižarama, Vučić je rekao da ne želi da postigne sporazum na osnovama ZSO i ulaska Kosova u UN. Cela igra je zamenjena „razgraničenjem“ – takođe priznanjem, ali uz korekciju granica – koje ima potpuno neizvesnu podršku i u Srbiji i na Kosovu, bilo među Srbima bilo među Albancima. Kao u „meksičkom patu“ Vučić tvrdi da je opozicija izdajnička jer želi da preda celo Kosovo, opozicija da je on izdajnik jer želi priznanje uz razgraničenje ili bez njega, a deo crkve da su i Vučićevo razgraničenje i svako priznanje Kosova izdajnički.

Uloge od pre 2012. sada su zamenjene. Dok su ranije radikali (naprednjaci) optuživali demokrate da izdaju Kosovo, sada bivše demokrate u SzS, zajedno sa Dverima, optužuju vlast da će izdati Kosovo. Dok bi se Dveri verovatno dosledno držale politika „Kosovo je Srbija“ sva je prilika da bivše demokrate samo žele bolju poziciju za pregovaranje, ponovni start od Rezolucije 1244 UN, iako bi nastavak pregovora verovatno doveo do i njima prihvatljivog „kompromisa“. U svakom slučaju, oni su protiv Vučićevog sporazuma (sa ili bez razgraničenja, odnosno, „korekcije“ granica), nazivaju ga izdajom, predviđaju da će se uskoro ta „izdaja“ dogoditi.

Stav SPC je da je u principu Kosovo sveta zemlja koja je u Srbiji i koja može biti „oteta“, ali da ne treba da bude poklonjena našim pristankom. Deo SPC bio je eksplicitno protiv razgraničenja, u sklopu politike „Kosovo je Srbija“, ali čini se i zbog toga što bi razgraničenje ostavilo manastire, poput Visokih Dečana, ne samo u drugoj, od strane Srbije, priznatoj državi, možda i u „velikoj“ Albaniji, nego i bez vernika, ukoliko bi se Srbi južno od Ibra našli pod pritiskom da se isele iz dela Kosova koji je potpuno samostalan i priznat od strane Srbije. Međutim, budući da je otac Sava Janjić iz manastira Visoki Dečani, koji je najglasnije izražavao brige oko razgraničenja, ugasio svoj twitter nalog, verovatno u SPC postoji i struja koja bi mogla nekako da isprati Vučićevu politiku „teških odluka“ koje, međutim, predstavljaju kompromis u kome je Srbija „nešto dobila“. To svakako nije deo sveštenstva koji se već izrazio da je razgraničenje „izdaja“.

Svi svakoga drže na nišanu stigme „izdajnika“ „srpskih nacionalnih interesa“ što pokazuje kako je „izdaja“ – inače u demokratiji POTPUNO nelegitiman politički pojam – kod nas osnovni politički pojam oko koga se vrti veći deo (pret)politike. Ovaj pojam ima, po svoj prilici, koren u Judinoj izdaji Hrista, koja se kasnije pretvorila, preko Kosovskog mita i Vuka Brankovića, u istorijsko-političko-versku optiku koja prevashodno određuje status političkih aktera u Srbiji. Stihijom vremena formira se CILJ, a politika se deli na one koji navodno rade na njemu i na „izdajnike“ koji ga po prvima pokušavaju sabotirati.

PUTIN

Putinova poseta je primer osnaživanja u statusu „ne-izdajnika“ onih koji su bili pored njega. Putin će ostvariti nacionalne snove jer ima moć i volju („On nas jedini voli“), a Vučić i Dačić će uraditi sve da put ka ovom cilju bude otvoren. Nevolja je što je cilj neostvariv i niko i ne planira da ga ostvari, a dodatna nezgoda u tome što bi se oni koji bi jasno stali samo na stranu Rusije protiv Zapada, našli u ulozi Koštunice iz 2008. godine u vreme paljenja zapadnih ambasada. Obrnuto, oni koji bi jasno stali na stranu Zapada izdali bi san o vraćanju Kosova koji simbolički sa sobom nose Rusija i Putin.

Ove dileme sadašnja vlast rešava tako što dozirano ispunjava uslove i jedne i druge i treće strane i u toj pat poziciji njihova „oružja“ se spuštaju kada dobiju – za sada samo deo – onoga što žele uz obećanje većeg dobitka, koje se po poznatom običaju ove vlasti, odlaže za 2-3 godine, tako kupujući joj mesec za mesecom i godinu za godinom.

Problem za nju je u tome što se na taj način ne izlazi iz parališuće pat pozicije. Čak i u uslovima potpune uzurpacije svih grana vlasti, ova vlast ne može ni napred ni nazad. To povećava njenu nervozu, želju da kontroliše sve. Međutim, to izaziva i proteste jer mnogi ljudi vide ćorsokak u kome smo se našli.

Ćorsokak koji ostaje čak i ako se na svim televizijama prosipa med, mleko i nevidjeni rast BDP-a.

Comments are closed.

Adsense

Po datumima

јануар 2019.
П У С Ч П С Н
« дец   феб »
 123456
78910111213
14151617181920
21222324252627
28293031