Ključ u kome se najčešće tumači Vučićeva politika je dosta jednostavan: Dolazeći na vlast, on je obećao EU da će priznati Kosovo i to mora da uradi. Inače mu se loše piše. Kao što kaže Sergej Trifunović, time će on postati „najveći izdajnik srpskog naroda“, ali pošto je to potpisao još davno, sam je sebi kriv, šta da se radi. Mi ne bismo potpisali priznanje Kosova, ali ako on to uradi, ne može se tu puno.

Vuk Jeremić je svemu dodao i tezu da se to priznanje mora sprečiti jer bi upravo ono „zacementiralo“ Vučićevu vladavinu, pa ne predstavlja samo njegovu preuzetu obavezu, nego i nešto što je u njegovom najboljem interesu.

Dnevnik Danas, jedina sasvim opoziciona dnevna novina u Srbiji (u smislu kritike dnevnih gafova i grešaka vlasti), pre neki dan opisuje Vučićevu kosovsku politiku koja vodi ka priznanju Kosova, kao „jedinu realno moguću politiku“.

Dakle, praktično se svi slažu da Vučić ide ka priznanju, neki ga u tome bodre (kao LDP), neki samo prebacuju krivicu za izdaju na njega (Sergej Trifunović) ili misle da bi mogućnost izdaje mogla da se iskoristi za svrgavanje Vučića (verovatno Boško Obradović ili Vuk Jeremić).

Međutim, šta ako ovaj osnovni narativ i ključ tumačenja više ne važi? Šta ako Vučić uopšte ne planira da na bilo koji način priznaje Kosovo? Šta više, šta ako se, pošto je danas rekao da je izveštaj EU „glupost“, a juče da je „izgubio poverenje u Zapad vezano za Kosovo“ potpuno okrene Rusiji u svakom smislu?

Odgovor na ova pitanja mogao bi da bude – Kako šta? Pa odmah će ga smeniti, jer je Zapad ovde najmoćniji igrač koji će lako i brzo sprovesti svoju volju i kazniti Vučića za kršenje dogovora. To može da bude odgovor, ali je pitanje da li je to tako. Čak i da mogućnosti Zapada kod Vučića stvaraju značajnu nervozu (a do nedavno se činilo da stvaraju) pitanje je šta Vučić procenjuje da je u njegovom najboljem interesu. Priznanje Kosova i privremena naklonost EU, ali aktiviranje optužbe za izdaju u zemlji – ili odbijanje saradnje i nastavak održavanja na vlasti u tim uslovima, nakon što je 7 godina bio pod kišobranom EU zbog najavljenog priznanja. Ako današnja EU praktično ništa ne može Orbanu, zašto bi bila tako efikasna u slučaju Vučića?

Vučićeva politika u ovoj fazi može se opisati u nekoliko rečenica. On je spreman za sporazum koji bi uključivao priznanje Kosova, ali ne ovakvog Kosova, nego bez Severa i uz još neke ustupke. To je takozvano „razgraničenje“. To je neka sredina između toga da se Kosovo nikad ne prizna i da se prizna ovakvo (sa ili bez ZSO). Period politike „razgraničenja“ već traje oko godinu dana, a u Berlinu se izgleda pokazalo da od te opcije neće biti ništa. To Vučića nije omelo da i dalje od EU traži baš to kao uslov priznanja, a ukidanje taksi kao uslov razgovora.

Međutim, pošto EU traži priznanje, Vučić je na jasan način, baš ovih dana, stavio do znanja da mu EU „ne nedostaje“, a njihov izveštaj je Anu Brnabić „zabavio“, a za njega je „pun gluposti“.

Trenutno su sve opcije rešenja: priznanje, zamrznut konfilit (odloženo rešenje za dalju budućnost) i „razgraničenje“ nerealne i praktično kosovske politike nema.

Ali, nema ni daljeg važenja narativa o dogovoru koji Vučić mora da ispuni, inače pada itd. Konsolidovanje pro-ruske autoritarnosti u Srbiji je možda već toliko da bi glavna noćna mora opozicije mogla da bude potpuno javna objava da Srbija počinje proces priključenja Evroazijskoj zajednici i zamrzava pregovore sa EU dok se Nemačka i Francuska ne predomisle i počnu da rade na pripajanju Severa Kosova Srbiji, odnosno na ubeđivanju Albanaca da prihvate razgraničenje.

Ta se noćna mora neće ostvariti zbog sporosti i diplomatskog karaktera politike, ali, bojim se da je to odgovor na današnje Vučićevo „onda znamo šta nam je činiti“.

A videli smo i u malom rijalitiju iz predsedništva: učiti nam je ruski.

Tako se radije od scenarija koji je priželjkivao LDP, ostvaruje prirodniji scenario ruske gubernije.

Koji je odgovor opozicije na to? U kom ključu sada tumačiti stvarnost?