Nesvesni fašizam

Ako postoji nešto što je u samom jezgru dominantne neformalne ideologije u Srbiji i našem regionu, to je osuda stvaranja Jugoslavije i posledična osuda komunizma. U Srbiji, najveći greh komunista nije državna privreda, već onemogućavanje teritorijalnog proširenja Srbije i fiksiranje postojećih granica, uključujući granice nekadašnjih pokrajina. Bes i žal je usmeren na propuštenu šansu da se 1918. stvori Velika Srbija od Đevđelije do Ogulina. Podrazumeva se da bi ova Velika Srbija do danas ostala nepromenjena, da bi Makedonci, Crnogorci, većina Muslimana postali Srbi, a da bi broj Hrvata i Albanaca bio, manje ili više nasilnim putem, smanjen na zanemarljiv broj. Ako baš nema drugog načina, smatra se da bi bilo ispravno i da se to uradi korišćenjem proterivanja i ubijanja, jer – kako obično završava taj argument – zar nisu i Hrvati u NDH, a kasnije u Oluji i Blesku izveli nepovratni genocid i etnička šišćenja, a da zapravo nisu zbog toga pretpreli neku kolektivnu štetu u vidu smanjenja svojih kolektivnih prava, posebno prava na teritorije na kojima je genocid sproveden a koje su danas u Hrvatskoj?

Taj žal za teritorijalno mnogo većom državom, praktično više nego duplo većom, u kojoj bi Srbi bili toliko dominantni da bi tom dominacijom nadvaldali ostale sada postojeće identitete, a koja bi po potrebi imala ružnu prošlost koja bi se mogla podneti radi višeg cilja, to je u osnovi rečenica sa negativnim mišljenjem o Jugoslaviji koje će se bez problema ponavljati u školskim učionicama, udžbenicima, na RTS-u, na Jutjubu, gde god hoćete.

Jedino što će tu ostati potpuno zatamljeno je da je ovaj ideal i ovaj žal, zapravo žal što Srbija nije, barem neko vreme, bila fašistička ili čak nacistička država. Upravo je fašizam svoje opravdanje vukao iz sna o velikim teritorijalnim proširenjima, iz uverenja u opravdanost nacionalne i rasne dominacije, iz ubeđenja da su sva sredstva dozvoljena i podnošljiva da bi se ovi glavni ciljevi ostvarili.

Jesmo li mi stvarno društvo koje se muči sa nesvesnim, prećutanim fašističkim idealom, koji je to moćnije prisutan što je prećutaniji? Verujem da je imati ovakav ideal veoma frustrirajuće i neprijatno. S jedne strane imate prirodni moral koji podrazumeva nenasilje, ljubav, poštovanje drugog itd. S druge strane, prećutno vam se sugeriše da bi trebalo da žalite što niste fašista jer biste tako najviše doprineli ciljevima svoje nacije. Stalno imate u hegelovskom smislu „nesrećnu svest“, ne možete da uradite ono što vam (nametnuta) savest nalaže, niste sigurni ni da biste mogli javno da branite svoju savest, prećutkujete njene glavne osobine, sama reč „fašistički“ je sklonjena u ideološku slepu mrlju. Sve je to u tolikoj magli i nelegitmnosti, pa ipak je prisutno i određuje politiku već 30 godina, a ne vidi se ni kada će to prestati.

Utopljeni u ovoj magli, mi s jedne strane u istoriji i publicistici čuvamo ideju o „srpskim zemljama“ ili „klasičnim srpskim državama“ (Crna Gora) dok se u politici uzdamo u odvajanje Republike Srpske iz BiH i „razgraničenje“ na Kosovu, dakle u makar minimalna teritorijalna proširenja, barem dok se ne „promene odnosi u svetu“. U očekivanju ovih proširenja i buduće osvete za prošla zla niko se ne obazire na kvarenje sadašnjih odnosa, masovni odlazak ljudi sa Balkana, stagnaciju koja traje decenijama.

Taj pritisak da se nade investiraju u ono što podrazumeva buduće sukobe sa okruženjem, u politici stvara atmosferu moralne pometnje u kojoj se, sa jedne strane osuđuju „drugosrbijanci“ koji bi da se mire sa, recimo, kosovskim Albanicima, a sa druge, ističe samohvala sadašnjih vlasti kako oni „nikada nisu bili izdajnici“ (Ivica Dačić). Državni vrh s jedne strane prisustvuje konferencijama opskurnih anti-modernih desničarskih organizacija poput slučaja „Nacionalna avangarda„, a sa druge se zemlja navodno približava Evropi i „zbog same sebe usvaja evropske standarde“.

U unutrašnjoj politici, sistem koga uokvirava relacija vlast-izdajnici, ima ove osobine:

– upotreba nasilja u političkom prostoru (pretnje, razbijanje glava, prebijanja, nerazjašnjena ubistva)

– prikazivanje opozicije kao minorne, uz diskvalifikacije i etikete

– pritisak da zaposleni u javnom sektoru pripadaju jednoj stranci

– difamacija opozicije kao onih koji „ruše jedinstvo“ i „rade u korist neprijatelja“

– strah/zavisnost privatnog sektora od vlasti

– glavni mediji (sve televizije sa nac. frekvencijom, 4-5 tabloida + Politika) pretvoreni u propagandna glasila vlasti

– veliki skupovi kao propagandno sredstvo koje daje sliku nesrazmerne moći

– stalno i nesrazmerno prisustvo vlasti u medijima u obliku reality show programa

– laž kao legitimizovano i svakodnevno političko sredstvo

– sabotiranje parlamentarnog života

– jedan vođa

– negovanje izrazitog nacionalizma

– propaganda i san o teritorijalnim proširenjima

Taj sistem očigledno ima u sebi fašističku stranu, jer su ove karakteristike zajedno okupljene samo u fašizmu. Za taj zaključak ključno je prisustvo nasilja u političkom životu za koje je prebijanje metalnom šipkom bivšeg poslanika i potpredsednika DS Borka Stefanovića nakon što se usudio da dođe u grad koji je već prokazan kao trenutni bastion naprednjaštva potpuno jasan primer.

Ono što je pozitivno u svom tom mraku, je da je uvodjenje jasnijih odlika diktature u politiku u Srbiji koje koincidira sa izborom Aleksandra Vučića za predsednika, praktično od samog početka bilo obeleženo najpre protestom „Protiv diktature“ i nasiljem prema novinarima u toku inauguracije, a onda i sada već šestomesečnim protestima „1 od 5 miliona“, odnosno, „Stop krvavim košuljama“.

Diktatura nije uvedena bez otpora, ali se mora reći i to da je trenutna politička klima u svetu koju odredjuju Tramp, Orban, Putin, Erdogan ili Si Đin Ping, nije baš pogodno okruženje za demokratiju.

Za utehu je da su oni danas u stanju da proizvedu mnogo manje zla nego autoritarni diktatori 20. veka.

1 odgovor ka “Nesvesni fašizam”

  1. Milo каже:

    Vaši pojedini argumenti su, po mom mišljenju, apsolutno neutemeljeni, jer su iskonstruisani (cherrypicking) i ideologizovani. Fašizacija srpskog društva, što kontinuirano radi „Druga Srbija“ (a sada i vlast) je štetna i pogrešna, zato što se zasniva na ideji da postoji grupa ljudi koja ima konačno znanje, da samo ta jedna strana nosi ideju modernizacije i napretka. Kao da „put napred“ ima jedan pravac. A sa tih pozicija, sve je moguće. Na primer, moguče je da preko 12 različitih pokreta na teritoriji Jugoslavije u WW2, 11 su proglašene za desničarske (iako je pokret JVuO bio socijaldemokratski u početku, a tek prihvatanjem Moljevićevih ideja pred kraj rata postaje ekstremno desničarski). Prećutkuje se podrška KPJ Velebitskom ustanku Andrije Artukovića, zatim se zapostavlja činjenica da komunisti nisu odmah podigli ustanak zbog tada važećeg sporazuma Ribentrop-Molotov. JVuO je odmah podigao ustanak, a zatim prestao da se aktivno suprotstavlja okupatoru zbog žrtava. Da li ih to opravdava? Ne, naravno. Kao što herojstvo Nedića u WW1 ne opravdava kolaboraciju u WW2.
    Evo zašto su, po mom mišljenju, neutemeljeni:
    – kada je reč o „neformalnoj ideologiji“ da je samo stvaranje Jugoslavije „greška“, ne radi se o nikakvoj ideologiji, već najprljavijoj propagandi bivših komunističkh aparatčika koji su pripali struji 1987. godine. Oni danas peru svoje biografije, jer SPS-u je potrebno repozicioniranje. Dovoljno je držati se Epiktetove maksime, parafraziram, stvari nisu loše same po sebi, koliko naše mišljenje o njima. Tvrditi da je Jugoslavija greška, je jednako tvrditi da je penicilin loš zato što zaista izaziva alergijski šok kod nekih pacijenata.
    – zamerka komunistima nije državna privreda, već zato što je taj sistem ekonomski propao posle ogromnih represalija nakon rata, iseljavanje oko 3 miliona Jugoslovena 60tih godina, stvaranja Golog otoka i progon neistomišljenika, žrtvovanja suvereniteta Srbije od amandmana 1971. i novim ustavom od 1974. godine, gde je trebalo da se zaustavi „srpska hegemonija“ tako što će da se izazove usporavanje privrednog rasta (preko ovlašćenja Veta koje su imale AP u odnosu na republičku vlast u Srbiji), na račun drugih republika. To su sproveli, a rezultati tog ekonomskog tavorenja i frustracije je dolazak Miloševićeve struje na čelo partije i tzv Rankovićevaca.
    – što se tiče argumenta „teritorijalnog proširenja“ i stvaranja Velike Srbije, zapostavljate činjenicu da teritorijalno proširenje ima veze sa emancipacijom i oslobođenjem. Primer: Srbija je ukinula kmetstvo i feudalizam nakon podizanja Prvog srpskog ustanka 1804. godine, a zbog agrarne reforme Miloša Obrenovića sprečena je glad, pa je u tom istom 19. veku nijedan Srbin nije mogao ostati bez sredstava za goli život (o ovome su skoro govorili aktivisti Krov nad glavom). Dok je istovremeno u Irskoj i Engleskoj, bilo umrlih od gladi. Sa druge strane, Bosna je ukinula kmetstvo i feudalizam tek 1910. godine. A izgradnja škola u BiH je počela tek ujedinjenjem sa Srbijom.
    – što se tiče „dominacije“, to je potpuno neutemeljeno, jer su upravo Srbi, nakon stvaranja Jugoslavije uveli tadašnje muslimane i Jevreje u Srbima Muhamedanske vere i Srbima Mojsijeve Vere. Drugim rečima, učinili su ih upravo JEDNAKIMA.
    – Težnja za „fašističkom“ državom, je takođe neutemeljen, jer prilikom atentata na Obrenovića 1903. poklič je bio „Smrt tiranima“. (služi kao ilustracija). Nakon dolaska Kralja Petra Oslobodioca, Skupština postaje demokratska, štampa postaje slobodna. Emancipacija žena je vidljiva i kontinuirana u narednih 20tak godina. Pravo na školovanje žena pobija „tezu za fašizmom“. Želja za fašizmom među Srbima se verovatno ogleda i u podršci na izborima od 1% pravim nacionalsocijalistima u Srbiji (Zbor Dimitrija Ljotića).
    – Što se tiče argumenta o „srpskim zemljama“, to nije nikakva utopija već istorijska činjenica. Srpska država ili srpske države jesu nastale na teritorijama današnje Hercegovine i Crne gore. Moderna srpska država je nastala na teritoriji današnje Šumadije. A što se tiče „klasične srpske države“ i „razgraničenja“, je samo propaganda, da se ništa ne uradi naunapređenju prava Srba u regionu.
    I još nešto za kraj, da parafraziram jednog teoretičara: Nemojte mi pričati o demokratiji dok istovremeno tražite priznavanje nezavisnosti Kosova.
    Ako jedna društvena grupa u Srbiji hoće da se prizna nezavisnost jednoj tvorevini nastaloj na terorizmu, progonu stanovništva, etnonacionalizmu i šovinizmu, čime se protivi 80% stanovništva Srbije, onda je fašizacija tog istog društva u vidu nekakvih Avangardi, narodnih milicija i patrola, kontrole medija potpuno logičan ishod. Pogrešan i loš, ali očekivan.
    – sve ostalo što ste napisali je dobro argumentovano.

Pristigli komentari


Adsense

Po datumima

јун 2019.
П У С Ч П С Н
« мај   окт »
 12
3456789
10111213141516
17181920212223
24252627282930