Primetite na početku da su sve strukture vlasti, sve instance na kojima se odlučuje o novcu, formalne, tj. regulisane zakonima, statutima, ustavom itd. Studentski pokret je za sada neformalan, nema statuta ili zakona koji ga regulišu. Zborovi imaju samo savetodavnu ulogu, ali u praksi se ona verovatno ne bi poštovala.

Neformalni studentski pokret generisao je ogromnu podršku. Neka istraživanja govore o 60% građana Srbije. Tu su praktično svi studenti, maturanti, profesori i mnogo nastavnika. Međutim, problem je što se trenutna vlast zabarikadirala iza formalnih barijera i ne odustaje.

Oni su u poslednjih 13. godina zauzeli sve formalne tačke. Na vlasti su u republici, pokrajini Vojvodina, svim opštinama osim jedne, verovatno u svim mesnim zajednicama. Ali, ne samo to. Po Ustavu nezavisni organi su vremenom, kombinacijom formalnih nadležnosti i straha dovedeni u stanje u kom se nalaze da su u službi izvršne vlasti, a ne građana.

Stranka na vlasti, dakle, kontroliše sva mesta na kojima se odlučuje o novcu, ali i sva mesta na kojima se utvrđuje da li je novac trošen u skladu sa zakonom: tužilaštva, policiju, veliki deo sudstva. RTS, po zakonu nezavisan, zapravo je produžena ruka vlasti. Sve formalne tačke su sa jedne strane u borbi koji su pokrenuli studenti, a pridružio im se ogroman broj građana.

Borba za pravdu i promenu ovakvog uređenja u kome se vlast vrši bez ikakve kontrole, bilo javnosti, bilo pravosuđa, ulazi u 5. mesec. Studenti su u borbi založili svoju energiju, a osim toga čak i svoje studiranje koje je prekinuto.

Ali, formalne strukture, iako u očima obrazovanog i obaveštenog dela građana potpuno delegitimisane zbog ogromne količine neistina, kršenja zakona i zloupotreba svake vrste, ipak ostaju iza svoje barikade. Poslednjih dana, tu barikadu ne brani samo policija već i sve više privatnih obezbeđenja.

Šta je onda rešenje?

Na formalne pozicije se u demokratijama dolazi putem izbora. Međutim, izborni proces može biti korumpiran na razne načine, a kod nas su svi zastupljeni: ucenama,. mitom, kontrolom medija, zloupotrebom trenutnih pozicija, lažnim glasačima, preseljenjem glasača, neverodostojnim brojanjem glasova itd. Sve je to nelegalno, ali, kao što smo rekli, policija i tužilaštvo ne preduzima ništa da se te nezakonite radnje spreče.

U demokratiji, ako oni na formalnim pozicijama izgube podršku građana, ide se ne izbore i događa se smena vlasti. Međutim, autokratije se služe prednošću koju imaju i putem kontrole pozicija vlasti i različlitih oblika nasilja uspevaju da se održavaju na vlasti čak i kada izgube podršku javnosti.

Dakle, to nije lak problem, čak i ako na svojoj strani imate većinu građana. Ali, čini se da je opšti okvir za rešenje tu. Mi smo bili uvereni da će velike mase ljudi na najvećim protestima u istoriji biti dovoljne da ubede vlast da napuste formalne pozicije, makar one koje drže na nezakonit način, kao što su RTS, pravosuđe i izborni proces. Ali, ni to se ne dešava.

Ako tu opciju ostavki ostavimo po strani, ostaju izbori. Potpuna kontrola nad formalnim pozicijama koju ima jedna stranka, između ostalog je rezultat dva bojkota izbora iz 2020. i 2024. godine. Treba nekako rešiti enigmu izlaska i pobede na izborima u autokratskom sistemu.

Opet su tu dve mogućnosti. Ako se procenjuje da vlast u uslovima u kojima ima ogromnu prednost na izborima ne može da se pobedi, treba ih ostaviti da na izbore idu sami. Međutim, ukoliko se vidi da bi se moglo pobediti onda bi trebalo izaći.

I sad dolazimo do poente. U bilo kom od ova dva slučaja, sistem mora da bude više kontrolisan i da se menja u formalnom pogledu. Ovo zahteva od studentskog pokreta da napusti oblik neformalnog pokreta koji samo apeluje na institucije da rade svoj posao i da vidi na koje formalne strukture može da utiče.

Evo tih struktura:

1. Očigledno je da su studenti danas odlučujući politički subjekt. Opozicija se divi njihovom uspehu. Vlast može da utiče na sve formalne strukture, ali se uzdržava od mnogih delovanja, i ne može na dobrovoljnoj osnovi da skupi ni 1/10 građana koju mogu studenti. Praktično čitava inteligencija je na njihovoj strani. To znači da je neizbežno da studenti aktivno utiču na buduće izbore kao politički subjekt. U kojoj tačno formi, kao posebna lista, kao zajednička lista sa opozicijom, kao podrška opoziciji ili obrnuto, to treba da se odluči na plenumima. Opravdanje za takvo aktiviranje je jasno: sa ovom vlašću neće biti ostvareni ciljevi studentskog pokreta.

2. Kontrola izbora. Studenti su se pokazali kao velika i veoma organizaovama populacija. Takva poulacija je potrebna da bi se izbori u Srbiji kontrolisali stvarno, a ne samo fiktivno kako ih je kontrolisala opozicija. Opozicija ovo neće i ne može da uradi sama. Oni bi uradili sve isto kao na prošlim izborima, dakle, nešto nedovoljno uspešno.

3. Pariranje u medijima. Studenti su već objavili medijske ratove RTS-u i Informeru. To je opravdana gesta jer se čak i RTS pokazao kao medij koji je potpuno gluv na argumente o očiglednoj pristrasnosti u korist vladajuće stranke. Ukoliko se ovaj „rat“ pretvori u sistematski napor da se putem društvenih mreža postigne barem jednak uticaj onome koji imaju provladini mediji, javni prostor je demokratizovan na izgleda jedini moguć način.

4. Učešće u kampanji. Isto je sa kampanjom koja bi se vodila za neke buduće izbore. Naše kampanje često su prolazile u potpunoj dominaciji vladajućih stranaka i delimičnoj pasivnosti opozicije. Ma za koju varijantu političke artikulacije svog pokreta se budu odlučili, studenti i studentkinje mogu da kampanjom od vrata do vrata, medijskom prisutnošću preko društvenih mreža i kreativnošću koju su do sada pokazali, pokažu da mogu da daju ton kampanji i ostave vladajuću mašineriju u položaju da kaska za njima (kao što je to sada).

5. I jedna neformalno-formalna stvar na kraju. Iako nemaju statute i zvanične forme, studenti su pokazali da su postali organizovana grupa koja je raznim dogovorima o zajedničkom delovanju već postigla strukturu i organizovanost koja je karakteristična za formalne strukture. Pošto su trenutno van institucija, oni mogu kroz svoje delovanje da pokažu da su bolji od institucija, da mogu da urade više i bolje od njih, iako ne koriste državni novac i resurse.

Ako se nešto od ovoga ostvari, promena će biti izvesna i nepovratna. Nadam se da će biti toliko stvarna da je niko ne negira i da počne da funkcioniše kao nova normalnost.

Bitno je da se postigne ne samo da se uđe u sferu formalnog, nego da se ta sfera promeni tako da počne da funkcioniše na principu slobode i demokratije.

A nadajmo se, da će građani, kada jednom zaista osete miris slobode, biti krajnje nevoljni da se vrate na staro.

Do tada, keep going.